Poruke iz Doline srpskih kraljeva

U PESMI "Zidanje Ravanice" Starca Raška pominju se nemanjićke zadužbine i iz mog kraja. I to ovim redom: Petrova crkva ispod Pazara a iznad Đurđevi stupovi, zatim Sopoćani, "povrh Raške ladne", Pavlica i Studenica, prva ispod planine Jadovnik, druga "niže starog grada Brvenika", i na kraju Žiča, "više Karanovca". Sve lokacije su tačne.

ĐURĐEVI STUPOVI

TEK krajem 20. veka počela je obnova manastira, mnogo puta opustošenog i rušenog.

Đurđeve stupove podigao je Nemanja, svom zaštitniku Svetom Đurđu. U znak zahvalnosti što se izbavio iz tamnice, u koju su ga bacila braća. Po Domentijanu, to je bilo 1168. godine.

Zidovi su ogoljeni, s nekoliko fragmenata prvobitnih fresaka. A fragmenti puni urezanih zapisa hodočasnika. I iz davnih i novijih vremena. Da se zna da je te godine ovde prišao taj i taj. U novijim zapisima, umesto imena - nadimci.

Ne verujem da je Starac Raško zapisao svoje ime na zidovima Đurđevih stupova. Ako je uopšte bio tamo, i ako je umeo da ga zapiše. Uradio je on to na drugi način: i prikladnije i lepše. Spevavši pesmu o Nemanjinoj zadužbini, podignutoj na visokom brdu iznad Novog Pazara. Tamo, na visini, manastir, čak i zapusteo i urušen, nije mogao izmaći oku putnika iz raške doline.

S leve strane dvorišnog ulaza, Dragutin je, godine 1282, sagradio kapelu. U njoj je živopis bolje sačuvan, iako je u nižim delovima unakažen imenima i porukama hodočasnika. Tu su portreti prvih generacija Nemanjićke dinastije: kralja Dragutina, kraljice Kataline, kralja Milutina i prve mu žene Jelene, te Jelene Anžujske, kralja Uroša Prvog, Stefana Prvovenčanog, Svetog Simeona Nemanje.

Oko manastira, i u najvrelijem danu, pirka vetar.

SOPOĆANI

OVAJ manastir je podignut na zaravni, nedaleko od izvora reke Raške. Iznad njih dižu se grebeni Pešterske visoravni.

Sopoćansko slikarstvo smatra se za najbolje u Evropi krajem 13. veka. To je srpska renesansa, i to nekoliko decenija pre italijanske. Nažalost, srpska renesansa naglo je ugušena dolaskom Turaka na Balkan.

Na živopisu dominiraju snažni muškarci. Apostoli, sveci, borci za hrišćansku veru. Izgledaju kao atlete, kao učenici Platonove akademije. Odeća, laka, raznobojna, vijori se oko njihovih mišićavih tela. Ništa manje raskošno nisu obučeni od članova nemanjićke porodice, među kojima su i dve strankinje, Ana Dandolo i Jelena Anžujska, ktitorove majka i žena.

Bezbroj puta obišao sam Sopoćane. Kao gimnazijalac, odlazio sam i biciklom. Tamo je bio moj prvi susret sa velikim svetom. Sopoćane su u velikom broju posećivali stranci: Italijani, Nemci, Francuzi, Englezi...

U proleće i leto voleo sam da ispijam kafu na terasi obližnjeg hotelčića, u hladu mirisnih borova. Zamišljao sam da je na tom mestu nepoznati slikar očijukao sa nekom nemanjićkom princezom, koja mu je, kako piše pesnik Svetislav Mandić, poslužila kao model.

PAVLICA

POSTOJE Stara i Nova Pavlica. Prva je starija i od Petrove crkve. Od nje su se zadržali samo osnovni zidovi, kube je nedavno obnovljeno. Raško je verovatno mislio na Novu Pavlicu, zadužbinu Stefana Musića. Sačuvani su u manastiru portreti Stefana i mlađeg mu brata Lazara. Obojica su lepi, glavati mladići, sa minuciozno oslikanim senzualnim usnama. Obojica su poginuli na Kosovu. Po pesmi, Stefan je odocnio na boj na Kosovu. Imajući na umu kneževu tešku kletvu, on je uleteo u bitku u kojoj se već znao pobednik. Sa Musićem poginuo je i njegov sluga Vaistina. Ali njega nema oslikanog na zidovima Pavlice. Pesma je ispravila tu nepravdu.

Crkva je podignuta dve ili tri godine pre Kosovske bitke. Ne zna se da li su u njoj Musići sahranjeni. Zna se samo da je tu sahranjena njihova majka, sestra kneza Lazara.

U Dubrovačkom arhivu čuva se podatak da je, desetak godina po Kosovskoj bici, grad na Jadranu posetio Stefan Musić sa majkom Jelenom. Reč je, verovatno, o udovici jednog od Musića i njenom sinu. To znači da se Musićka porodica nije ugasila, odnosno da je nije stigla kneževa kletva.

U mom detinjstvu, kod Pavlice, negde u vreme sazrevanja lubenica, održavao se veliki sabor. Mnoštvo naroda skupljalo se kod manastira: igrala su kola, mladići se nadigravali u bacanju kamena s ramena, ugovarale se svadbe. U tami manastira privlačila su me lica mladih Musića. Naročito njihove napućene usne, crvenkaste, kao da su se tek najeli lubenica koje su se prodavale ispred crkve.

STUDENICA

NAJZNAČAJNIJA Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. godine. U Studenicu je Sava, 1208. godine, preneo mošti svog oca iz Hilandara.

Danas se kompleks sastoji od tri crkve: Saborne, posvećene Bogorodici, Kraljeve crkve, zadužbine kralja Milutina, i Crkve Svetog Nikole. Po jednoj graviri iz 1773. godine, studenički kompleks predstavlja mali grad, sa desetak crkava.

Iako paljen, ponajviše uoči i za vreme Prvog srpskog ustanka, manastir nije pretrpeo veća razaranja. Mošti Nemanjine i sina mu Stefana Prvovenčanog, kaluđeri su u bežaniji preneli preko Save i skrivali od manastira do manastira.

Plitke skulpture u mermeru, na portalima i prozorima, vrhunske su lepote.

ŽIVOPIS u Kraljevoj crkvi dobro je očuvan. Oslikali su ga Milutinovi omiljeni slikari Astrap i Evtihije. Tu su i portreti Milutina i Simonide. Starca i devojčice. Valjda u čast svoje mlade žene, Milutin je sugerisao slikarima da crkvu oslikaju prelepim mladićima i devojkama. Anđeli iz Kraljeve crkve po lepoti ne zaostaju za mileševskim i ariljskim.

Majka me je, kao gimnazijalca, zamolila da je odvedem do Studenice. Nikada tamo nije bila, valjda što se u njenoj mladosti do manastira moralo ići pešice, ili na konju, a zato je trebalo bar pola dana.

Popeli smo se na voz u Raški i sišli, posle pola sata vožnje, u Ušću. Tu smo sačekali stari, isluženi autobus iz Kraljeva.

Po dolasku u Studenicu, najpre smo se umili na česmi. Pred Boga se mora izaći čistoga lica. A onda se majka uputila ćivotu Stefana Nemanje. Tu je klekla i dugo ostala u molitvi. Znam i za koga se molila: za nas, njenu decu, golotinju, i za njenog nesrećnika, bekriju i veseljaka, muža joj i oca mi: da smo joj samo svi živi i zdravi. Posle je kupila dvadesetak sveća i zapalila ih za žive i mrtve. Mrtvih je bilo više.

Onda smo seli na travu ispod ogromne lipe. Majka je iz torbe od kozje dlake izvadila beli ubrus i na njega položila pogaču, zastrug sa sirom i kajmakom, glavicu luka i pečeno pile. Tu se našla i čuturica sa rakijom. Iako i majka i ja nismo pili. Ali valjalo je rakijom okvasiti usne.

Polako smo i dugo jeli.

Iz rascvetane lipe dopirao je zuj pčela.

Tu su, nad nama, govorio je majčin pogled, bdeli anđeli.

ŽIČA CENTAR CRKVENOG ŽIVOTA

ŽIČU je gradio Stefan Prvovenčani, uz veliku pomoć i podršku brata mu Save. Žiča je čitav vek bila sedište crkvenog života u Srbiji. U ulazu u manastir, na bočnom zidu ispisane su dve povelje, Stefanova i brata mu Radoslava. Između njih, na frontalnom zidu, moćne figure Svetog Petra i Svetog Pavla, na glavi prvog crkva, na glavi drugog Biblija.

Žiča je ulazna kapija doline Ibra i Raške, koju, zbog mnogih nemanjićkih crkava i manastira, zovu i Dolinom srpskih kraljeva.

SUTRA: Lelek dečanskih zvona

Knjiga "Epska Srbija" može da se naruči na imejl adresi: Drustvoraskaskola@ gmail.com ili da se kupi u svim većim knjižarama