Lelek manastirskih zvona

KAD se iz Ibarske doline izađe na Kosovo, prvi od kosovskih manastira sa spiska pevača Starca Raška jeste Devič. Pre Deviča, nailazi se na Banjsku, Sokolicu, Duboki Potok. Ali ove manastire pevač ne pominje. Biće da se Devič našao na Raškovom spisku - ne po veličini i raskoši - već po svecu sahranjenom u njemu.

DEVIČ

POSETIO sam dva ili tri puta Devič u mladosti, u prolazu, u okviru književnih turneja. Polovinom avgusta 2016. godine, u Kosovskoj Mitrovici, sačekao me je Živojin Rakočević, novinar i pesnik, direktor Doma kulture u Gračanici. Tu sam prešao u njegova kola, sa kosovskim tablicama. Živojin je bio u pratnji dva momka, saradnika iz gračaničkog Doma kulture. Krupniji i snažniji je vozio.

"Najpre ćemo u Devič", rekao je Živojin.

Tako je počelo moje dvodnevno putovanje Kosovom.

Manastir Devič podigao je 1434. godine Đurađ Branković, na mestu gde je sahranjen pustinjak Janićije, ili Joanikije, koji je tu prešao iz Crne Rijeke, pećinske crkve na desnoj obali Ibra u Kolašinu. Po priči, tadašnji vladar Srbije podigao je ovu zadužbinu u znak zahvalnosti za izlečenu ćerku, devicu. Janićije nije ni slutio da će i manastir poneti oreol mučeništva. Albanci su ga dva puta rušili. Zajedno sa isposnicom sveca. Prvi put, divljački i temeljno, 1941, drugi put 1999, po dolasku NATO trupa na Kosovo.

Malo je šta ostalo od prvobitnog živopisa, iz vremena gradnje manastira, a i onog nastalog vek kasnije.

Srba, naravno, tamo nema, kilometrima oko manastira. Svi su ispred albanskog terora pobegli pre petnaestak godina.

ISPRED manastira zatekli smo u kućici policajca, Albanca. Morali smo da ostavimo lične karte. Dvorišna vrata bila su zaključana. Lupali smo nekoliko puta, svaki put snažnije. Niko se nije odazivao. Živojin je pokušao da dozove telefonom igumaniju Anastaziju. U tom je pristigla kampanjola, sa slovenačkim vojnicima. Roberto - tako se predstavio - rekao nam je da je igumanija vrlo nepoverljiva i da ne otvara kapiju tek tako. Anastazija je odgovorila na Robertov telefonski poziv. Ubrzo je škljocnula brava, vrata su se otvorila, napolje su iskočila dva vučjaka. Zarežali su, a onda su se smirili. Verovatno su prepoznali Slovence, pa i Živojina. Kroz kapiju se promolila igumanija.

PRE nego što smo ušli unutra, igumanija se dogovorila sa Robertom za pratnju, koja joj je sutradan bila potrebna. Bez vojničke pratnje igumanija ne izlazi iz manastira.

Unutar manastira na zidovima garež od paljevine.

Po razgledanju manastira, sišli smo u potok, do isposnice koju je obnovio patrijarh Pavle. Stazica zarasla u koprivu i šiblje. Plašili smo se da ne nagazimo na zmije. I na isposnici vidni tragovi vandalizma.

Dva putopisca iz 19. veka, ruski - Aleksandar Giljferding i srpski - Miloš S. Milojević, pišu o okrutnosti Albanaca iz okolnih sela. Giljferding beleži da su jedinog monaha Albanci ubili dve nedelje po njegovom odlasku. Na pragu manastira, Albanci su 1941. likvidirali sveštenika, što su i snimili fotografskim aparatom.

Vučjaci su nas umiljato ispratili do kola.

PEĆKA PATRIJARŠIJA

POSLE prve pljačke Žiče u 13. veku, koja je došla sa severa, sedište Arhiepiskopije premešteno je na jug, u Peć. Crkva Svetog spasa podignuta je u 13. veku. U 14. veku podignute su još tri crkve i priprata sa pirgom. Ceo kompleks prepravljan je u 16. veku, u vreme obnove Pećke patrijaršije, a i u sledećem, u vreme patrijarha Pajsija.

Crvena boja zidova Svetog spasa podseća, nimalo slučajno, na Žiču.

Crkvu posvećenu Bogorodici podigao je Danilo II, poznati srpski pisac, koji je naslikan kako Bogorodici, predvođen prorokom Danilom, prinosi maketu zadužbine.

U Pećkoj patrijaršiji sahranjeni su mnogi patrijarsi, episkopi i drugi crkveni dostojnici.

Peć sam često posećivao. Voz iz Beograda stizao je u Peć izjutra. Odmah po izlasku iz voza, popio bih kafu u nekoj od brojnih kafedžinica. Birao sam mesto kraj prozora, sa pogledom na planinske vence iznad grada. Najčešće su se na Prokletijama videla tri godišnja doba: vrhovi pokriveni snegom, u sredini zelene šume, pri dnu rascvetani voćnjaci.

SPAVAO sam u hotelu "Metohija". I dan-danas, kao u snu, dopire mi šum Bistrice ispod prozora moje sobe.

Poslednji put posetio sam Pećku patrijaršiju 2010. godine. Do nje sam stigao autobusom, sa učesnicima naučnog skupa o Kosovu, održanog na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici. Autobus je obezbeđivala međunarodna policija.

Patrijaršija je bila ograđena bodljikavom žicom. Na ulazu u dvorište stražarska kućica, ispred nje bubuljičava devojka, u italijanskoj uniformi. Rekla mi je da je iz okoline Aleksandrije, rodnog grada Umberta Eka. Da li zna srpski, pitao sam. Zna dve-

-tri reči. Dobro, lepo... Pitao sam i da li joj se dopada ovde. "Da, lepa je ovo zemlja". "Kao Italija?", upitao sam. "Kao Italija".

Na bodljikavu žicu, iza njenih leđa, sleteo je vrabac. Sav pokisao.

Tog dana sa vrhova Prokletija sipila je kišica.

DEČANI

DEČANE je gradio majstor Vito iz Kotora, od 1327. do 1335. godine. Ktitor je Stefan III, zvani Dečanski, ali oko gradnje crkve brinuo se Danilo II. Dečani su najveći, pa i najraskošniji srpski manastir. Jedan od retkih koji nisu rušeni i spaljivani, sem trpezarije i zaštitnih zidova.

Kad god sam dolazio u manastir, setio sam se pesnikinje Darinke Jevrić i njene pesme "Dečanska zvona". Od leleka zvona, pesnikinja zanemi i oslepi, te svakog proleća i procveta i obremeni se.

Posle ulaska NATO trupa na Kosovo, Darinka je ostala u Prištini. Neki Albanac je iz njenog stana izbacio na ulicu. Neku godinu kasnije Darinka je umrla kao podstanar.

Poslednji put posetio sam Dečane kada i Peć. Oko dvesta učesnika naučnog skupa u Kosovskoj Mitrovici, mahom slavista, ugostio je iguman Sava. Ručali smo u manastirskoj trpezariji. Otac Sava nije štedeo na dobrom vinu iz manastirskih pivnica u obližnjoj Velikoj Hoči. Ne preteruju pevači što u svakoj pesmi prolivaju vino, kao da je svakog dana svadba. Mada se u njihovo vreme oskudevalo i u vinu i u hlebu.

Jedan zapisivač na margini rukopisa koji je prepisivao zahvaljuje do neba igumanu što mu je svakog dana obezbeđivao čašu vina.

U sam suton, na polasku prema Gračanici, oglasila su se dečanska zvona. Sve se od njihovog leleka obremenilo: i nebo, i brda, i polja.

ENCIKLOPEDIJA SREDNjOVEKOVNE SRBIJE

NIJEDAN manastir nema toliko skulptorskih detalja kao Dečani. Kako sa verskom tako i s dekorativnom tematikom. I ovde se, kao u Studenici, ali u većem broju i bolje izrade, mogu videti lavovi, grifoni, kentauri, zmije, ptice, aždaje, okruženi biljnim motivima.

U tematskom smislu, freskoslikarstvo predstavlja malu enciklopediju, ne samo scena iz Biblije, već i iz svakodnevnog života srednjovekovne Srbije. Tu, u Dečanima, najviše je portreta Nemanjića. Freske su nastajale dvadesetak godina po izgradnji crkve, radilo ih je više slikara, i to je možda razlog što su neujednačenog kvaliteta.

Manastir poseduje i veliki broj vrednih ikona i rukopisa.

Postolje stuba u manastiru Dečani Autor fotografija Milisav Savić

SUTRA: Lelujav let Gračanice u visinu