Lelujav let Gračanice u visinu

NA SVOJOJ prvoj ekskurziji, u osnovnoj školi, posetili smo Kosovo. Silno sam se razočarao kada sam na Gazimestanu, na mestu Kosovske bitke, ugledao, u prolećnom danu, bivolice koje su se izležavale u travi. Okolo spomenika cvetalo je đubre, što će gotovo biti uobičajeni znak svih mesta na Kosovu, koje sam, kasnije, posećivao. Razočarao me je i Prizren. Jeste, bio je smešten na lepom mestu, kroz njega je proticala tada bistra Bistrica, ali on je i po uskim ulicama (kojima se slivala prljava voda), i po oniskim, trošnim kućama, i po ljudima (u ćulafima, uskim suknenim pantalonama i opancima od opute) podsećao na tursku, sirotinjsku kasabu. Na "carski grad" sigurno ne!

BOGORODICA LjEVIŠKA

ZADUŽBINA kralja Milutina, iz 1307. godine, na samoj obali Bistrice, stotinak metara od centra starog Prizrena, pretvorena je u džamiju polovinom 18. veka. Po oslobođenju Kosova, 1912, postala je ponovo crkva. Ispod maltera iskrsle su freske. Neke su Turci obili čekićem, kako bi se malter bolje uhvatio. Godine 2004, Albanci su dovukli u crkvu kante nafte i zapalili je. Zidovi se pri dnu crne od čađi.

Glas o lepoti i veličini crkve, koji su najviše širili prizrenski Srbi, dopreo je i do Starca Raška, pa ju je uvrstio u slavne zadužbine, iako se sa njenog zvonika oglašavao hodža.

Manastir sam posetio poslednji put 2016. godine. Ispred policijska kućica, sa stalno prisutnim policajcem. Manastir stisle albanske kuće, zvonik i kube jedva se naziru.

Kad smo Živojin Rakočević, novinar i pesnik, direktor Doma kulture u Gračanici, i ja ušli u trem crkve, preplašili smo mršavu crno-belu mačku, koja je šmugnula na ulicu.

U Prizrenu živi desetak Srba. Ukoliko se ne računa tridesetak učenika novoobnovljene Bogoslovije.

Po obilasku manastira, prošetao sam centrom Prizrena. U ulici kod crkve opazio sam desetak srpskih kuća, vidi se to po hrišćanskim ornamentima na fasadama.

Na obalama Bistrice načičkani su kafići, prepuni mladog sveta.

U jednoj burekdžinici pojeli smo izvrstan burek.

"Ovde možeš slobodno da govoriš srpski", rekao je Živojin. "Vlasnici su naši, Goranci."

Kod kante za smeće izležavala se bela trbušasta mačka.

GRAČANICA

JOŠ jedna zadužbina kralja Milutina, podignuta oko 1315. godine. Milutin i njegova mlada žena Simonida ne stoje jedno do drugog, kao u drugim njegovim zadužbinama. On je na jednom zidu, a ona na drugom, naspram njega. Tako je lepše: supružnici su večito jedno drugom na oku. Kralj uživa u lepoti mlade supruge, ona u muževnosti supruga.

I pre Kosovske bitke, Gračanica je stradala od Turaka. Posle pada u turske ruke obližnjeg Novog Brda, 1455, opustela je. U 16. veku ponovo je zaživela, od tada u njoj radi štamparija. Priprata je 1570. zatvorena i živopisana.

Za gradnju manastira korišćeni su kamen i cigla. Kad se posmatra noću, ima se utisak da se građevina, lelujava, penje u visinu.

Slikarstvo spada u sam vrh takozvane renesanse Paleologa. Padaju u oči sveti ratnici. Biće da su tako izgledali i Milutinovi vojnici, koji su uglavnom odnosili pobede. Od mnogih fresaka izdvaja se "Strašni sud".

U narodnim pesmama, Gračanica je mesto zborovanja crkvenih velikodostojnika, obično sa Svetim Savom na čelu.

Gračanica je danas jedna od većih srpskih enklava na Kosovu. Godine 2013, kompleks je okruživala bodljikava žica.

Jula 2016. unutrašnjost manastira bila je u skelama. Vršene su konzervacije fresaka. Skele sam video i iza manastira, dograđivani su i konaci.

Ispred Doma kulture su panoi sa fotografijama stotine ubijenih i nestalih Srba. Među njima i lica starica i staraca. U holu Doma su fotografije sa nedavnog izbora najlepše Kosovke devojke. Na pobednici, dugokosoj, preko grudi lenta, u rukama buket crvenih ruža.

U Domu kulture održao sam književno veče. Posetilaca, uglavnom mlađih, bilo je više nego na nekoj književnoj večeri u Beogradu.

Izjutra, dok sam u kafiću prekoputa manastira ispijao kafu, pločnikom je, u zanosnom hodu, prošla lepa devojka sa kosom upletenom u pletenice koje su joj poskakivale na grudima. U rukama je držala ceger, iz kojeg je virila veza peršuna.

CRKVA TROJICA

ZAŠTO je Starac Raško, Kolašinac, pomenuo samo crkvu Svete Trojice u Pljevljima, a ne Mileševu i još neke značajne crkve iz svog zavičaja, može se samo nagađati. Crkva Svetog Petra u Bijelom Polju, u kojem je pisano Miroslavljevo jevanđelje, bila je pretvorena u džamiju, tako da pevač i nije mogao znati za nju. Ali sigurno je čuo, ako ne i video, za Moraču i Đurđeve Stupove kod Berana. Oba ova manastira su nemanjićke zadužbine i starija su od pljevljanske Svete Trojice, koja nije podignuta pre 1537. Godine 1592, monah Georgije sa sinom Ananijem i sinovcem Vojinom doziđuje pripratu. Iz te godine potiče i freskoslikarstvo. Slikar je pop Strahinja iz Budimlja, koji je, između ostalog, oslikao i manastir Moraču. Zidove manastira krase freske ktitora i Nemanjića. Možda su likovi Nemanjića presudili da se crkva nađe na Raškovom znamenitom spisu.

Manastir je poznat po prepisivačkoj delatnosti u 16. i 17. veku. Zograf Andreja Raičević, dijak Dimitrije i slikar Jovan, ukrasili su nekoliko rukopisa, malih remek-dela te vrste. Posle Hilandara, manastir Svete Trojice čuva najviše naših starih rukopisa i knjiga.

Manastir se nalazi u brdu iznad gradskog parka. Gotovo da je prislonjen uz stenu, iz koje izbija mlaz vode i obrušava se u mali bazen, na čijem dnu svetlucaju novčići. Pored bazena žubori česma.

Pljevlja su u srednjem veku bila oveći grad. Nezaobilazno konačište stranih putnika, koji su se od Dubrovnika upućivali za Carigrad. Okružena gustim šumama, u kojima je bilo hajduka.

Danas Pljevlja okružuju ogromne rudarske iskopine. Gole, žute. A gradom dominira visok dimnjak termoelektrane.

Posle obilaska crkve, poturio sam oba dlana ispod mlaza na česmi i napio se vode.

Onda sam seo na obližnju klupicu i zagledao se u šumu ispod manastira.

Iz šume prhnuo je golub i vinuo se u nebo, prema plavkastom dimu iz termoelektrane.

TAJNA O CRKVI JANjI

STARAC Raško odneo je u grob tajnu o crkvi Janji. Jedino je on znao gde se nalazi. Ukoliko je nije izmislio.

Vuk nije zalazio u Stari Vlah, pa je izgleda poverovao svom pevaču da crkva Janja postoji.

Nagađanja koja bi to crkva bila počela su po Vukovoj smrti. Bar desetak crkava, što porušenih što sačuvanih, viđeno je da ponese ime Janja, ali ni za jednu nisu su se našli pouzdani dokazi. Možda je ona nestala, kao neke crkve pomenute u dubrovačkim, mletačkim i turskim dokumentima a kojima se danas ne može ući u trag.

SUTRA: Sveta gora poslednja oaza lepote