Sveta Gora poslednja oaza lepote

NEPOZNATI Peraštanin u 18. veku, u bugarštici "Marko Kraljević i Mina Kosturanin", peva da je Marko, u nameri da se osveti Mini, koji mu je poharao dvore, svratio u "lijepu Svetu Goru, u lijepe manastijere", gde se prerušio u kaluđera.

U Bogišićevom zborniku, u pesmi broj 16, Vuk Ognjeni poručuje na samrti da ga ponesu "u Crkvu od Svete Gore", gde će ga ukopati kaluđeri svetogorci.

Hilandar se u Vukovim pesmama pominje kao Valendar, Vilinder i Filindar. U pesmi Slepe Stepanije "Sveti Savo", on je jedan od tri najznačajnija srpska manastira koje je podigao Stefan Nemanja, a druga dva su Studenica i Mileševa.

U pesmi "Opet Nahod Simeon", jednoj od verzija srpskog kralja Edipa, Sveti Sava nalazi na morskoj obali sanduk sa odbačenim detetom. Sava nesrećno čedo odnosi "Valendari crkvi". Detetu je dato ime Nahod Simeon. Ne slučajno, Nahod označava da je dete pronađeno, a Simeon je svetačko ime Nemanje. Kad je Nahod odrastao, Sava, koji nosi titulu patrijarha, otkrije mu kako ga je pronašao i upućuje u svet, da traži roditelje. U gradu Janja, Nahodu zapadne bačena jabuka kraljice-udovice, koja tako izabere novog muža. Posle ljubavne noći, kraljica na osnovu jevanđelja i košulja prepozna svog sina. Nahod se vraća u Hilandar: Sava ne može da ga oslobodi strašnog greha, već ga zatvara u kulu, bacivši ključeve u more. Kad iz mora ključevi izađu, Sava će osloboditi Nahoda. Posle trideset godina, ribari uhvate ribu "zlatopernu", poklanjaju je Savi, a on u njenoj utrobi nalazi ključ. Sava shvata da je na Simu zaboravio. Simeon je u kuli umro i posvetio se. Kao svetac traži, ne slučajno, da bude upokojen u Hilandaru.

VERZIJA ove pesme, koju je Vuk dobio od Uroša Volića iz Vršca, umetnički je slabija od pesme Tešana Podrugovića. Tešan je majstor u pripremi melodramskih situacija: kraljica, odnosno majka, ne bira svog novog muža bacanjem jabuke, slučajno, već to čini zato što je zapazila njegovu izuzetnu lepotu. Takođe, završni stihovi kod Tešana efektniji su: kad iguman otvori tamnicu, tamo ne zatiče "guje i akrepe", tamo je sunce ogrejalo, a Sunce je posvećeni Simo. Ali preobraćanje grešnika, krvnog preljubnika u sveca, prirodnije je i pesnički uverljivije da se dogodi u Hilandaru nego u nekom neimenovanom manastiru. I ima veću težinu ukoliko Sveti Sava daje oprost od greha. Jedino je u tome Volićeva pesma vrednija od Podrugovićeve.

U pesmi "Smrt Marka Kraljevića" Višnjić određuje svetogorskim kaluđerima da u Hilandaru sahrane najčuvenijeg junaka srpske epike. Marko je umro na planini Urvina, negde pokraj mora; kaluđeri stavljaju Markovo telo na lađu, prevoze ga do Hilandara i sahranjuju u samom manastiru, ali bez ikakvog obeležja, da mu se "dušmani ne svete".

Nema podataka da je Filip Višnjić posetio Hilandar. Ali je slepi pevač bio obavešten da se do tamo, iz Primorja, najlakše stiže lađom.

U PESMI "Savo i turski car", koju je Vuk zapisao u Crnoj Gori, nekoliko stihova govori o raskoši Hilandara. Sve je u njemu od zlata, pa i direci (stubovi).

Hilandar su 1199. godine podigli Stefan Nemanja i njegov sin Sava. Današnju glavnu crkvu podigao je kralj Milutin, početkom 14. veka, a oko 1380. knez Lazar je dozidao pripratu. Freske iz glavne crkve "osvežene" su posle 1803. I freske iz priprate potiču iz tog perioda, mada se ne zna da li su urađene preko originala.

Danas Hilandar vrvi od posetilaca. Njegovi konaci, oni sačuvani (jer se dobar deo još obnavlja posle požara iz 2004. godine), mogu da prime stotinak hodočasnika. Ali, u junu 2016. nije bilo nijednog mesta. Tako da sam ja proveo u Hilandaru samo jedno prepodne. Došao sam iz Jerisosa do hilandarske luke, a vratio se preko pristaništa Jovanica, do Uranopolisa.

Tog 9. juna, na Svetoj Gori bilo je sparno, posle obilnih kiša prethodnih dana.

U manastir sam pristigao kad se završavao jutarnji obed.

Na ulazu u manastirski kompleks, setio sam se pesme Vojislava Ilića: noć je mrkla, olujna, a na teška vrata neko kuca. Ko bi bio nego Sveti Sava? I gde bi on mogao da u takvoj noći nađe utočište nego u Hilandaru, u Svetoj Gori?

MNOGI pisci, i naši i strani, pisali su o Svetoj Gori, kao poslednjoj oazi lepote, u kojoj čovek može da dostigne potpuni mir, i sa sobom, i sa Bogom. Na Svetoj Gori čovek poveruje da je ovaj svet vredno mesto življenja.

Odmah po obedu, većina posetilaca (a uglavnom se radilo o Višegrađanima i Zvorničanima) spremala se za povratak. U manastirskoj prodavnici kupovani su suveniri. Krstovi, ikonice, knjige, vino...

Samo omanja grupa našla se u galeriji, pred čuvenim ikonama, od kojih neke potiču i iz 13. veka. Ja sam se uspeo na vrh kule, odmah do galerije, gde sam se našao u maloj, živopisanoj crkvici. Ispod mene, gnezdio se hilandarski manastir, sa konacima obloženim skelama. Iznad debelih manastirskih zidina zelenili su se šumoviti brežuljci.

Zahvaljujući Hilandaru, mogla je da se ispiše pouzdana istorija srednjovekovne Srbije. Jer manastir čuva vredno blago: povelje, rukopisne knjige, ikone.

NEKE od tih povelja, na našu nesreću, našle su se u Narodnoj biblioteci, koja je 1941. izgorela pod nemačkim bombama. Valjda poučen tim iskustvom, Mateja Matejić je sedamdesetih godina snimio sve rukopise u Hilandaru i na Državnom univerzitetu u Ohaju osnovao Hilandarsku sobu, u kojoj je pohranio taj materijal. Jedan čovek, izgnanik, emigrant, uradio je ono što obično rade katedre, instituti, akademije.

Pošto sam pažljivo pogledao crkvu (čuvenu ikonu Trojeručicu nisam video, jer se ona samo iznosi za vreme službe), pošao sam u šetnju oko manastira. Nisam daleko stigao, jer me je oblio znoj.

Oko podneva, tri mini-autobusa povezla su, prašnjavim, makadamskim putem, hodočasnike prema luci Jovanica. Na vrhu prevoja, još jednom sam bacio pogled prema Hilandaru, crveno-beloj tački u moru zelenila.

Dok smo čekali brod u Jovanici, krenuo sam duž obale, severnom stranom. U jednoj uvali skinuo sam odeću, mokru od znoja, i okupao se u bistrom, šumećem moru.

Nisam se u moru samo rashlađivao, nekako mi se činilo da se kupam u svetim vodama, spirajući sa sebe prljavštinu, i duhovnu i telesnu.

Jedan gušter, na obližnjoj steni, mirno je žmirkao očima.

Nije se ni za milimetar pomerio kad se začuo zvuk brodske sirene.

SAVO I TURSKI CAR

Pokraj mora baš u gori Svetoj,

Vidio sam crkvu Filindara,

A kakava je, milu Bogu fala!

Pokrivena ćemerom od zlata,

Potkićena srmom i biserom,

Podizana zlatnom trepetljikom,

A po njoj su direci od zlata;

Sve od zlata krsti i ikone.

(Ovu pesmu je Vuk Karadžić

zapisao u Crnoj Gori)

SUTRA: manastir mileševa sa freskom belog anđela