Zadužbina sa freskom Belog anđela

NI u jednoj varijanti pesme "Zidanje Ravanice" manastir Mileševa se ne pominje. Čudno! Jer sigurno pripada jednoj od najznačajnijih nemanjićkih zadužbina, podignutih u prvim decenijama 13. veka. U manastiru je bio sahranjen Sveti Sava, a zidove mu krase portreti nekolicine prvih srpskih vladara (Stefan Prvovenčani, Radoslav, Vladislav, poslednji kao ktitor), nastali za vreme njihovog života.

Kod Vuka, manastir se pominje u nekoliko pesama.

Čuveni Milić barjaktar, koji je obišao zemlju od istoka do zapada, a nije pronašao devojku sebi dostojnu, pred crkvom "Milješevkom" nameri se na vojvodu Maletu od Kolašina grada, koji mu kaže da pokraj mora sinjeg živi prelepa devojka. Ime joj je - a koje bi moglo biti drugo? - Ljeposava.

Kamo sreće da tog dana Milić barjaktar nije naleteo na Maletu. Jeste devojka bila lepa, ali je bila i "roda urokljiva". Umrla je u svatovima. Od tuge za njom, presvisnuo je i Milić.

ZANIMALO me je zašto je pevač odabrao Mileševu kao polazno mesto priče. Ako je pevač iz Crne Gore, što je verovatno, jer se, pored vojvode Malete iz Kolašina, kao glavni svatovi pominju Bajo Pivljanin i Vuk Mandušić, onda je mogao izabrati neku njemu bližu crkvu. Manastir u Morači, ili Đurđeve stupove kod Berana, ili Crkvu Svete Trojice u Pljevljima. Ne, nijedna od ovih zadužbina nije bila ravna manastiru sa freskom Belog anđela. Priča o Miliću i njegovoj izabranici upravo je trebalo da počne u jednom od najčuvenijih i najlepših srpskih manastira, smeštenom u živopisnoj dolini rečice Mileševke, ispod pešterskih visova, sa starim gradom Mileševcem na jednom od njih.

U pesmi "Sveti Savo i Hasan-paša" peva se o pokušaju Hasan-paše da uništi Savine mošti. Dešavaju se čuda: pašin momak, Ture Dilaver (neobično ime, daje se obično slugama!), ne uspeva da iseče svečeve mošti, kao lud beži u goru, za njim i vojska, a paša se oduzme i ostane bez očiju.

Paša preklinje igumana za milost, obećavajući da sveca više neće dirati i da će crkvu bogato obdariti.

Paša je obećanje ispunio.

Istorijska istina je, znamo, drugačija. Jedan drugi paša, Sinan, uzeo je Savine mošti i odneo na Vračar, gde ih je spalio. Bilo je to 1594. godine, dva veka posle Kosovske bitke.

U PESMI "Sveti Savo", pevačice Slepe Stepanije, Mileševa je jedna od tri Nemanjine zadužbine. To što Stepanija Mileševu pripisuje Nemanji, nije nimalo slučajno. Takav manastir i zaslužuje, kao ktitora, osnivača nemanjićke dinastije.

Manastir Mileševu posetio sam bezbroj puta. Uvek na odlasku u Crnu Goru, ili na povratku iz nje. Kao što je u srednjem veku bio pored glavnog puta, od Dubrovnika za Carigrad, to je ostao i danas, ali pored puta Užice - Podgorica.

Jednom sam čak krenuo kolima, gotovo onim istim putem, kojim su srednjovekovni karavani nastavljali od manastira prema Sjenici. Kad sam se ispeo na planinu u blizini tvrđave Mileševac, bacio sam pogled iza sebe. U moru zelenila manastir se jedva nazirao. Nevoljno sam nastavio makadamskim putem, kroz raštrkana pešterska sela. Kao da sam ostavljao za duže vreme dragi zavičaj. Kao da sam iz pitomine ulazio u divljinu.

Proleća 2016. Mileševa je, u zelenilu i cveću, sva blistala. Travnjaci i staze svih srpskih manastira su odnegovani i uređeni, Mileševa u tome prednjači.

U PRIJEPOLjU sam davno, na književnoj večeri, govorio o romanu "Hazarski rečnik" Milorada Pavića. Bilo je to u vreme Pavićeve najveće slave. Publika se žučno uključila u raspravu o tome zašto su Hazari nestali.

Kasnije, u praznom hotelu, čijeg se imena ne sećam, pored Lima, a u blizini magistralnog puta, u ogromnoj sali za večeru, u kojoj smo jedini gosti bili Pavić, direktorka biblioteke i ja, činilo mi se da će odnekud banuti onaj Prijepoljac iz Tešanove pesme i nešto zatražiti od nas. Predosećao sam da će se Pavić snaći i da će, ako zatreba, izvući ispod sakoa zlatni šestoperac, da nevaljalca ispraši.

FILIP Višnjić u pesmi "Opet Sveti Savo", iz Raškove pesme preuzima manastire Dečane, Đurđeve stupove, Studenicu i Svetu Trojicu u Pljevljima, od Slepe Stepanije Hilanadar i Mileševu, koju smešta kraj Trebinja, a onda dodaje Dovolju, "blizu gore Crne", Raču "ukraj vode Drine", Papraću "blizu Borogova", Vazuću "kraj vode Krivaje", Ozren crkvu, Gomelju, Moštanicu "u Krajini ljutoj". Jasno je da je Višnjiću bilo stalo da pomene manastire iz svog rodnog kraja, pa i iz Bosne.

Sve ove manastire podigao je "babo" Svetog Save, veli Višnjić. Istina je da Nemanja nije podigao nijedan od njih, za većinu se tvrdi da su zadužbine kralja Dragutina. Srpske zemlje su se, po Višnjiću, prostirale daleko uz Savu, pa je razumljivo što je pevač priželjkivao da Karađorđe pređe Drinu.

Do svih manastira iz Višnjićeve pesme uspeo sam da stignem, osim do Vazuće. Manastir se nalazi u blizini Zavidovića; u poslednjem ratu, muslimani su ga srušili do temelja, u vreme pisanja ove knjige počinjali su radovi na obnovi.

DEMANTI NIKOLE LjUBIČIĆA

POVODOM feljtona "General u vrtlogu politike", autora Venceslava Glišića, redakciji se obratio sin generala Ljubičića, Nikola Ljubičić. Njegovo pismo objavljujemo u celini.

"Već sam se obraćao redakciji povodom feljtona koji je izašao u vašem listu 27. septembra o Osmoj sednici CK KP, gde se navodi da je moj otac podržao Slobodana Miloševića zbog mog lošeg poslovanja u Beču, što sam demantovao, jer je Osma sednica bila 1988. godine, a ja sam u Beč otišao dve godine kasnije 1990. godine, što se lako može proveriti.

Redakcija je objavila moj demanti kao 'reagovanje' 8. oktobra 2017. godine.

Ista situacija ponavlja se i 12. oktobra 2017. godine, sada sa, takođe, izmišljenom pričom kako mi je Lale Sekulić kupio kuću u Londonu zato što je prodavao lekove vojsci (gde je verovatno implikacija da mu je to omogućio moj otac).

Kuću u Londonu kupio sam 1992. godine, tako što sam uzeo kredit od banke na 25 godina, što je takođe lako proveriv podatak.

Dok je moj otac bio ministar, Lale Sekulić nije imao fabriku lekova, napravio je fabriku kasnije, što je opet podatak koji može da se proveri.

Sledeći podatak na koji bih želeo da ukažem kao sporan jeste da je moj otac, general Ljubičić, za druga Tita rekao da je 'nemoćan i usamljen starac', i to je kao senzacionalistički naslov i iskorišćeno za naslov 7. nastavka feljtona.

U našu kuću su dolazili mnogi, i mi, ukućani, često smo prisustvovali razgovorima. Mog oca niko nikada nije čuo da izgovori bilo šta slično ovoj rečenici, jer je bilo poznato koliko je cenio i poštovao druga Tita, tako da imam razloga da sumnjam i u ovu izjavu, naročito posle neistina koje sam pročitao, a za koje postoje dokazi i argumenti, a ponajmanje da bi tako nešto rekao nekome koga je jedva poznavao (potpisanom autoru teksta).

I danas kada Tito nije 'popularna' ličnost, nemam problem da to izjavim, zato što je tako bilo i to je istina, zato nisam mogao, a da ne odreagujem na tu rečenicu.

Takođe, navedeni autor mogao je da objavi ove tekstove i ranije, za života mog oca i Laleta Sekulića, koji danas nisu među živima, kako bi oni mogli da demantuju ove neistine, samim tim smatram nekorektnim i prema meni da me bilo ko dovodi u negativne kontekste i pravi afere sa ljudima koji nisu živi i ne mogu da potvrde istinitost navoda.

Reagovao sam na detalje koji se odnose na mene lično, iako je bilo još toga što je u navedenim tekstovima sporno, u smislu tačnosti podatka i nije mi jasan razlog kreiranja tekstova koji se baziraju na pričama kao što su, citiram: 'u javnosti se širila vest' i sl. jer u javnosti se šire svakakve vesti, pa neko ipak proveri pre nego što ih objavi.

Ovim želim da stavim tačku na širenje neistina o sebi i svom ocu, generalu Ljubičiću, jer tekstovi treba da se baziraju na činjenicama, a arhive postoje, posedujem ih i ja, i nekorektno bi bilo da moj otac ostane upamćen po izmišljenim aferama koje se ne baziraju na činjenicama već na mašti gore navedenog autora."

SUTRA: UKRAJ VODE DRINE I U KRAJINI LjUTOJ