Prizren Dušanov carski grad

PORED Prilepa, Prizren se najviše pominje u srpskoj epici. U Prizrenu stoluje car Dušan, koji se obično naziva Stepan ili Stjepan. U pesmi Slepe Živane "Kako se krsno ime služi" Dušan slavi Svetog arhanđela: on kao pravi seoski domaćin služi goste. Ali u jednom trenutku, na nagovor gostiju sedne za trpezu (car je, pa mu se može!).

Njegov zaštitnik, kome je posvetio velelepnu zadužbinu u Prizrenu, ošine ga krilom po obrazu i odleti sa njegovog ramena. To primeti jedan stari kaluđer. Da bi se ispravila greška, ni manje ni više trista sveštenika, dvanaest vladika (pevačica kaže velikih) i četiri proigumana (stara, dodaje pevačica), tri dana i tri tavne noći drže velika bdenija, kako bi od Boga i Svetog arhanđela izmolili oprost. Slika Dušanove svešteničke svite nije puka hiperbola, Slepa Živana želi da kaže da je u Dušanovom carstvu crkva i te kako bila moćna, ona to treba da bude i u njeno vreme, bez obzira na to što se sveštenici, često goli i bosi, mogu na prste izbrojati. Pevačica slavi sveštenike i crkvu jer je u manastirskim portama, na vašarima, pevala za parče hleba, čašu vina i poneki groš. Manastiri su Slepoj Živani bili drugi dom, sigurno utočište.

U PESMI "Dušan hoće sestru da uzme" moćni srpski car odluči da se oženi sa sestrom Roksandom, najviše zato što ne želi da sestrin bogati miraz pripadne drugom. Bratu sestra postavlja zadatke, kao iz bajke: ako ih ispuni, udaće se za njega. Dušan uspešno izvršava zadatke osim jednog: ne uspeva da potkupi nekog đakona Jovana i njegovih trista "đece lude" (sledbenika). Rasrđeni Dušan zatvara u crkvu Jovana i đake, crkvu predaje vatri, ali ispostavlja se da su se spaljeni posvetili. Dušan odustaje od ženidbe.

U pesmi "Udaja sestre Dušanove" događa se ista priča. Sestra se ovde zove Kandosija. Ona odbija pijanog brata tako što se oda da joj je drag neki Mijajlo, peharnik. Rasrđeni brat preti da će ujutru pogubiti Mijajla. Međutim, sve ostaje na pretnji, jer se ujutru car otreznio. "Vino piti, a ne opiti se, nit je bilo niti može biti", kaže Dušan, blagosiljajući udaju sestre za Mijajla.

I u pesmi "Ženidba Dušanova", jednoj od najlepših iz pretkosovskog kruga, srpski car Stjepan je sporedni, pasivni lik. Ali, i tu se ne pokazuje u lepom svetlu: lako se odriče sestrića Vojinovića, koje bije glas da su pijanice i kavgadžije. Čak se zaklinje da će ih, posle svadbe, obesiti o vratima grada Vučitrna. Miloš Vojinović će inkognito poći sa svatovima i sačuvati carevu, odnosno ujakovu glavu. Car, naravno, menja mišljenje o sestrićima, a pevaču, Tešanu Podrugoviću, ništa ne ostaje nego da kaže: "Teško svuda svome bez svojega." Znao je to dobro hajduk Tešan, bez svojih, bez jataka, ne bi se održao u šumi.

U BALADI "Nahod Momir" opet se pokazuje da je Dušan povodljiv. On ubija, na pravdi Boga, Momira Nahoda i Grozdanu, i to na Uskrs. Pesmu je spevala Slepa Živana. U pesmi se pominje Manastir Svetih arhanđela.

U pesmi "Ženidba kneza Lazara", Dušan se prikazuje kao dobronamerni provodadžija "svog vernog sluge Laza". On poziva u Prizren, grad "bijeli", Jug Bogdana i devet mu sinova i traži Milicu za Lazara. Jugovići se uvrede (kako njihova sestra da se uda za slugu?!) i u besu hoće da ubiju cara, ali ih spreči otac (gde ubiti cara, ostaće kletva na njima!). Jug Bogdan na osnovu "starostavnih knjiga" proriče da će Lazar naslediti Dušana. Pesma se završava Dušanovim darovanjem Milice, kao Lazareve neveste.

U nezavršenoj pesmi "Smrt Dušanova", koju je, kao i prethodnu, ispevao Starac Raško, Dušan ostavlja amanet Vukašinu Mrnjavčeviću da ustoliči za cara njegovog nejakog sina Uroša. Time i započinje ciklus pesama o Mrnjavčevićima.

Negativna slika Dušana u epici objašnjava se nekim istorijskim činjenicama: najpre oceubistvom (tvrdi se da je u Zvečanu otrovao oca), a onda odvajanjem srpske crkve od grčke. Neki istoričari pominju i njegov Zakonik, u kojem su bile predviđene drakonske kazne za neposlušne sveštenike.

Po obilasku crkve Ljeviške i centra Prizrena, u julu 2016, Živojin Rakočević, književnik i novinar, i ja uputili smo se prema Manastiru Svetih arhanđela.

Manastir se nalazi dva-tri kilometra od Prizrena, na levoj obali Bistrice, u kamenitom, okomitom tesnacu. Iznad manastira vide se ostaci tvrđave Višegrad.

MANASTIR je dovršen 1352. godine. Bio je bogato ukrašen plastičnom dekoracijom. Posebno se isticao mozaik u podu, s fantastičnom biljnom i životinjskom ornamentikom.

Turci su ga odmah po zauzeću Srbije opljačkali. Kamen je upotrebljen za zidanje velelepne Sinan-pašine džamije, u centru današnjeg Prizrena (1615. godine). U džamiju su ugrađeni i manastirski noseći mermerni stubovi.

U manastiru je bio sahranjen car Dušan. Tu je pronađen i grob Stracimira Balšića.

Odmah posle upada NATO trupa Albanci su spalili konake.

Temelji manastira su otkopani i konzervirani. Kao i temelji Kapele Svetog Nikole. Na ulazu u manastir, videli smo otesano kamenje i drugi građevinski materijal, pripremljen za kompletnu obnovu kapele.

Spaljeni konaci su obnovljeni. Na frontalnom zidu, dvojica muškaraca postavljala su ogromnu kopiju Dušanovog portreta iz manastira Lesnovo. Jedna sredovečna žena (jedina preostala Srpkinja u Prizrenu, rekao je Rakočević) uređivala je dvorište. Za dva dana pada manastirska slava. Očekuje se bar hiljadu gostiju. Što sa Kosova, što iz Srbije.

Iguman manastira pozvao nas je na ručak. Počastili smo se jagnjetinom, pečenom na kosovski način. Uz gusto, oporo crno vino.

ZAŠTO je Dušan izabrao ovo mesto za svoj mauzolej, u tesnacu, u kome sunce izlazi sa zadocnjenjem, a zalazi prerano, ostaje da se nagađa. Možda je mislio da će se manastir, u okviru tvrđave, lakše odbraniti od napadača, koje je očekivao iz kosovske ravnice. Ili mu se tu šum Bistrice, koja se lomi po kamenjaru, činio kao milozvučna pesma dostojna da se sluša i na onom svetu.

Najpoznatija freska najmoćnijeg srpskog cara nalazi se u manastiru Lesnovo. Manastir je godine 1342. sagradio despot Oliver.

Dušanov lik, uzdignut na severnom zidu priprate, monumentalnih je razmera. Tu je i carica Jelena. Nema Uroša, njegova slika je uništena. Portreti ktitora, Olivera i žene mu Marije skromnijih su razmera. Da se zna ko je car, ne bez razloga zvani Silni. Dušan je u najboljoj snazi. Lice punačko. Jedino mu taj odlučni izraz kvare primetni podočnjaci.

U LESNOVO sam stigao iz Kratova, početkom juna 2016. Dugo sam se vozio vijugavim, planinskim putem. Onda je ispred Zletova put sišao u ravnicu. I Kratovo i Zletovo bili su bogati rudnici, pa nije ni čudo što je despot Oliver podigao u njihovoj blizini velelepni manastir, zadužbinu ravnu carskoj.

Manastir se nalazi na brdu iznad Zletova. Štite ga, pre ulaza, ogromne stene, pored kojih vijuga uzak put. Posle stena, na proplanku iskrsne manastir, sa starim, krošnjatim lipama u lepo uređenoj porti.

PORODIČNI PORTRET U KARANU

KOJU godinu pre izgradnje Lesnova, Dušan je kao kralj, opet sa Jelenom i Urošem, naslikan u Beloj crkvi u Karanu kraj Užica, zadužbini župana Brajana. Ovde Dušan izgleda mlađe.

Lik Dušana nalazi se u Dečanima. Na jednoj fresci zajedno je s ocem, Stefanom Dečanskim.

Na spoljnom zidu Sopoćana, kod ulaza, naslikan je Dušan sa porodicom. Freska je nastala oko 1340, prilikom Dušanove posete manastiru. Tada je Dušan bio kralj, za cara će biti krunisan 1346.