Dubrovčanke poznate po lepoti

GRAD LEĐAN

U PESMI "Ženidba Dušanova" svatovi po nevestu Roksandu odlaze u grad Leđan. Za takav grad slušaoci Tešana Podrugovića nikad nisu čuli. Što je pesnik i hteo! Sad je slušaocima jasno kakva je opasnost vrebala svatove, kad su se zaputili u nepoznati grad.

Pošto je devojka Latinka, slušaoci su zaključivali da je grad u nekoj katoličkoj zemlji. Najverovatnije se nalazi na Jadranskom primorju, a mogao je biti negde i u Mađarskoj i Poljskoj. Od gradova na našem primorju to bi mogli biti Dubrovnik, Zadar, Split, od albanskih Lješ, od italijanskih Venecija.

U "Pjevaniji" Sime Milutinovića, u pesmi "Što je Grujo", grad Leđan je negde u blizini Ravnih Kotara.

Na stotine stranica napisano je o tome koji bi to grad mogao biti Leđan. Ali najprihvatljivije je ono tumačenje da ime Leđan označava ledinu. Ključni momenat pesme "Ženidba Dušanova", odvođenje neveste, ne dešava se u samom gradu, već ispred njegovih zidina. Na ledini, na polju. Nisu se gradska vrata baš tako lako otvarala tuđincima, pogotovo iz dalekih, planinskih zemalja, pa makar oni bili i prosci kraljeve kćerke.

Nema mnogo opisa gradova u pesmama. I ukoliko ih ima, oni se svode na opise kula tamnica. Čak i Smederevo, najveći grad srpske epike, ječi od kuknjave zatočenih u podrumima.

Leđan je, po mom mišljenju, Dubrovnik. U Dubrovniku se stvarala renesansna književnost, pod uticajem narodne poezije. U Dubrovniku i okolini zapisane su bugarštice. A i Dubrovčanke su poznate po lepoti, kakva je bila Roksanda. Bar takve ih ja pamtim iz mladosti, kada nijedno leto nije moglo da prođe a da nakratko ne svratim u Dubrovnik. Poslednji put sam tamo bio u avgustu 2016. godine. Pretposlednji godine 1992, na regionalnom PEN kongresu, kada smo se mi, jugoslovenski pisci, lepo družili, kao da smo slutili da će nam to biti poslednji susret u velikoj Jugoslaviji.

Gde je dubrovačko polje, upitaće neko.

Bilo ga je naravno, i sa južne i sa severne strane grada.

VUČITRN

JOŠ nekoliko gradova imenuju se u pesmi "Ženidba Dušanova". Tu je, pre svega, Vučitrn, u kome žive Vojinovići. Vučitrn je bliže Kopaoniku nego Šar-planini, pa nije jasno zašto je pevač izabrao da Miloš bude čobanin na ovoj drugoj. Možda zato što lepše zvuči. Kopaonik je muškog roda, reč nije milozvučna, ima mnogo slogova.

Vučitrn je poznatiji kao prestonica Vuka Brankovića. Pesma ga pak veže za Vojinoviće, Dušanove velmože iz Hercegovine.

Jula 2016, posetio sam sa pesnikom Živojinom Rakočevićem Vučitrn. U gradu nema nijednog Srbina, sem popa u crkvi. Prošli smo pored crkve, okružene visokim zidovima, sa zamandaljenim dvorišnim vratima. Živojin me je upozorio da ne pričamo glasno.

Parkirali smo kola u blizini spomenika Ademu Jašariju, najpoznatijem šiptarskom pobunjeniku, koji je sa mnogobrojnom porodicom stradao u sukobu sa srpskom policijom, pre dolaska NATO na Kosovo. Spomenik je rađen u realističkom stilu: s mašinkom u ruci, snažnih mišica, Adem kreće u akciju, u borbu. I glavna ulica nosi Ademovo ime.

Pored spomenika ugledao sam prosjaka-odrpanca. U ispruženu ruku stavio sam mu nekoliko novčića. Tek tada postao sam svestan da sam mu udelio srpske dinare. Prosjak mi se nasmešao. Lice mu je bilo punačko, a ruka, u zamašćenom rukavu, snažna, sa zlatastim maljama.

Vojinovićeva kula nalazi se u samom centru. Pretvorena je u muzej sa stalnom postavkom, a u blizini je improvizovana pozornica za kulturne programe. Na informativnoj tabli, u tekstu na engleskom, ni pomena da je to bila kula Vojinovićeva. Tu je nekad bilo rimsko utvrđenje, a kasnije su ga Turci preuredili za svoje potrebe, piše.

Dvesta metara od Kule nalazi se Vojinovićev most. Na suvom, jer Sitnica je odavno promenila korito i ne teče ispod njega.

Nedaleko od starog mosta napravljen je nov. Zastali smo na njemu, da bacimo pogled na Sitnicu. Lenjo se vukla, mutnozelena, kroz požutela polja.

Pored Marice, Sitnica je najkrvavija reka u srpskoj poeziji. U pesmi "Što je Grujo" iz "Pjevanije", glavni junak na putu ka mitskoj zemlji Đurđiji (dosta neobično ime za zemlju koja je naseljena Arapima), mora da prebrodi Sitnicu. Kao da je Stiks.

Vučitrn se pominje i u pesmi "Marko Kraljević i Đemo Brđanin". Vučitrnci daju tri tovara blaga Đemu da ne obesi Marka u njihovom gradu. Pevač pesme je opet Tešan Podrugović.

ZVEČAN

U KOSOVSKOM ciklusu Zvečan se pominje kao mesto do kojeg je, pre bitke, stigla turska vojska. U vreme Tešana Podrugovića to je bio napušten i ruiniran grad.

U pesmi "Smrt majke Jugovića", za koju Vuk kaže da je zapisana u Hrvatskoj, Zvečan je mesto u kojem žive Jugovići. Pevač (ili pevačica), verovatno iz nekog sela u Slavoniji, nedaleko od manastira Šišatovac, znao je da je u nemanjićkoj državi Zvečan bio značajan grad. U njemu je bila Crkva Svetog Đorđa, u kojoj se Nemanja pomolio posle pobede nad Vizantincima, 1170. godine. U Zvečanu je tragično završio Stefan Dečanski. Turci tvrđavu nisu porušili posle Kosovske bitke, jer im je bila važno uporište za dalja osvajanja prema Zapadu.

Majka Jugovića pita ljubu svog sina Damjana zašto vrišti Damjanov Zelenko. Da li je "gladan pšenice bjelice, ili žedan vode sa Zvečana"? Smrt se najtragičnije doživljava preko konja i lavova, koji i sami tuguju za poginulim. Za Damjanom roni suze Zelenko, baš kao Ahilovi konji u "Ilijadi". U podnožju Zvečana postojao je izvor, do kojeg je iz tvrđave vodio lagum.

UROŠ NEJAKI

U PITOMOJ dolini u blizini Krive Palanke, u selu Psača, sagradio je 1354. godine sevastokrator Vlatko sa ocem Paskačem manastir Svetog Nikole. U Manastiru su, pored ktitora i njegove mnogobrojne porodice, oslikani, koju deceniju kasnije, car Uroš i kralj Vukašin. Uroš i Vukašin bili su pomenuti u zapisu na spoljnem zidu crkve, ali su ga Bugari uništili, zato što su vladari označeni kao srpski.

U selo sam pristigao u podne. Putem iz Kumanova, kroz puste, kamenite, ogoljene predele. Tek pred Psačom pukla je široka ravnica, sva u zelenilu. Manastir se nalazi u groblju, iznad sela, tamo gde počinju Osogovske planine.

Dvorišna kapija bila je otvorena. Ispred pomoćne prostorije, na tremu, suši se veš, do vrata metla i kofa, jedno crevo vijuga prema obližnjim grobovima, održavanim, u cveću.

Manastir je bio zatvoren. U pomoćnim prostorijama nije bilo nikog. Vratio sam se u selo i prvu meštanku, koja je čuvala koze, upitao kod koga se nalazi ključ od manastira.

Kod čoveka čija je kuća tek sagrađena, još neomalterisana, na početku sela, objasnila je čobanica. Ukoliko ikog nađem kod kuće, jer u ovo vreme svi su u polju.

Ključara nisam našao.

Šteta! Nisam uspeo da vidim stojeće figure cara Uroša i kralja Vukašina, jednu pored druge. Tu Uroš, sa bradom, ne izgleda uopšte nejako.

MARKO SUDI PO PRAVDI

UROŠ Nejaki se kod Vuka pominje samo u pesmama "Smrt Dušanova" i "Uroš i Mrnjavčevići". U obe je epizodna ličnost. I u prvoj i drugoj dominira pokvareni, gramzivi kralj Vukašin. U drugoj se pojavljuje Marko Kraljević, čije će se ime, kako veli pevač Starac Raško, zbog poštenja, pominjati dok je sunca i meseca. Markovog poštenja ne bi bilo da nije njegove mudre majke Jevrosime, mudrije i od protopopa Nedeljka, koja savetuje sina da "ne sudi ni po babu, ni po stričevima". Marko mora suditi po pravdi Boga istinitoga, jer se on samo Boga i boji.