Kneginja Milica i knez Lazar

KRUŠEVAC je sav u znaku kneza Lazara, kneginje Milice i kosovskih junaka. Na centralnom trgu nalazi se Spomenik kosovskim junacima, rad Đorđa Jovanovića. Nedaleko su ostaci starog grada, sa crkvom Lazaricom. Tridesetak kilometara uzvodno uz Moravu nalazi se manastir Ljubostinja. Usred starog grada podignut je spomenik knezu Lazaru, delo Nebojše Mitrića. Svečanu salu Skupštine grada krase mozaici Mladena Srbinovića o Kosovskoj bici. Slikar Milić od Mačve poklonio je svoje slike sa kosovskom tematikom Lazarevom gradu.

Crkva Lazarica podignuta je 1375. Stradala je već pri napadu Sultana Muse 1413. Ne zna se da li je ikad obnavljana, sve do vremena kneza Miloša Obrenovića.

Pevači Kruševac često nazivaju Kruševo. Ime je zvučnije, a i bolje se uklapa u deseterac.

U Kruševcu se skuplja vojska pred boj na Kosovu. Tu se održava i večera na kojoj Vuk Branković okleveta Miloša Obilića kao izdajicu. Sa zidina grada, Milica ispraća vojsku na Kosovo, uzaludno preklinjući muža da joj ostavi bar jednog od devetoro braće, čuvenih Jugovića.

Kruševac je i tazbina Banovića Strahinje.

PORED Kruševca i, svakako, Kosova, ime kneza Lazara se sreće i u Prizrenu. S jasnom namerom: da se pokaže da je on u stvari jedini pravi naslednik moćnog cara Dušana. Ne čudi što se u nekim pesmama Lazaru pripisuje titula cara.

U pesmi br. 208. "Erlangenskog rukopisa", Lazar pije vino s mladim Turčinom u Dubrovniku. Mlado Ture nudi Lazaru trista dukata i trista tovara skerleta pod uslovom da provede jednu noć s njegovom Milicom. Lazo pristaje. Šta je jedna noć, brzo prođe, a Milica će mu ostati doveka. Milica rado prihvata predlog. Veli: ujutro će se vratiti dvoru i opet biti njegova. Međutim, sviće novi dan, a telal viče po Dubrovniku: Ono što se sinoć prodavalo, da se danas ne vraća. Lazar pokušava da vrati Milicu, govoreći da joj dete plače. Da sam ti valjala, ne bi me Turčinu prodao, odgovara Milica.

KOD Vuka, u pesmi "Carica Milica i Zmaj od Jastrepca", nepoznatog pevača, Milica se žali mužu da joj noću dolazi Zmaj od Jastrepca. Zmaj napasnik uzima Milicu na silu. Lazar ne pokazuje ljubomoru, on gleda samo da se otarasi nezgodnog ženinog ljubavnika. Kad sazna, naravno uz pomoć Milice, da se ovaj boji jedino Zmaj-despota Vuka, Lazar odmah poziva junaka od ravnog Srema. Ako ga oslobodi napasnika, daće mu tri tovara blaga (sad je Lazar taj koji daje!) i povrh toga, ne skerlet, već Sremsku banovinu. Vuk se dvoumi da li da prihvati Lazarev predlog, nije mu lako pogubiti Zmaja staroga drugara. "Ali će ići, ali ići neće", iznosi pevač hamletovsku dilemu. Ipak, Vuk prelomi da ide. U žestokoj borbi, koja se vodi nebu pod oblacima, Vuk pobedi. Na samrti, Zmaj od Jastrepca kaže: I treba ovako svaki junak da završi kad veruje ženi, pogotovo ljubavnici! Ovakvih fraza u kojima se omalovažava žena puna je srpska epika! I to su njena slabija mesta.

MILICA i Lazar, sa decom Stefanom i Vukom, oslikani su u manastiru Ljubostinja, podignutom pri kraju 14. veka. Manastir je zidao Rade Borović, koji bi mogao biti Rade Neimar iz narodne pesme. Milica i Lazar oslikani su i u manastiru Veluće. I Ljubostinja i Veluće nalaze se u dolini Morave.

Ljubostinja je poznatija od Veluća. Možda zahvaljujući i Jefimiji, izuzetnoj pesnikinji. Manastir je i pre pesničke manifestacije "Jefimijini dani" privlačio pesnike. Prvi put sam ga posetio u društvu pesnika Tanasija Mladenovića i Dragomira Brajkovića. Dugo smo sedeli u porti, ispijajući crno, jako manastirsko vino.

Iza manastira, prema šumarku, iz trave su izvirivale ogromne kamene ploče. Najverovatnije su tu sahranjene kosti kosovskih junaka iz ovog kraja.

Veluću sam obišao tek početkom septembra 2016. Nalazi se u podnožju slapovitih brežuljaka prema Aleksandrovcu. Do ulaza u manastir nalazi se česma, žena sa dečakom puni balone.

U PRIPRATI na zidu do vrata naslikano je pet osoba, četiri muške i jedna ženska. Svi su u raskošnoj vlastelinskoj odeći. Zna se ime samo najmlađoj osobi, Oliver. On drži sveću u ruci, što znači da je u vreme slikanja bio pokojni. I još dve muške osobe držale su sveću, naslikanu naknadno, pa se smatra da su posle portretisanja nastradale, po svoj prilici u Kosovskom boju. Sveću je držao i vitez sa lukom i strelama. Pretpostavlja se da su mlada vlastela u rodbinskoj vezi sa ktitorom.

Tu su i već pominjani portreti Milice i Lazara. Milica nosi veo, koji joj dopire ispod pojasa. Lazaru je lice oštećeno, gusta kosa i brada nisu. U njihovoj blizini nalazi se i portret žene koja u desnoj ruci drži model manastira. Slika je prilično mutna. Do žene je neki muškarac. I njegov portret je oštećen. Neki misle da je to Vuk Branković, muž Lazareve kćerke Mare. Drugi, da je to Lazarev sin Vuk Lazarević, što dovodi do zaključka da je crkva živopisana posle Kosovske bitke, u prvoj deceniji 15. veka.

Ja pak mislim da je to portret Vuka Brankovića. Jedini sačuvan, pored onog, iz mladalačkih dana, u Crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu.

VUK i njegov sin Đurađ nisu imali sreće sa portretima. Kao gospodar Drenice, mora da je Vuk u nekom od kosovskih manastira bio naslikan kao ktitor. A možda je on, kao što će to raditi njegov sin, sve pare bacao na utvrđivanje gradova i podizanje novih tvrđava, pred najezdom Turaka. Vuk je, poznato je, svoje blago sklonio u Dubrovnik.

U manastiru Ramaći kraj Kragujevca za jedan ženski portret tvrdi se da bi mogao biti Miličin.

RAVANICA

OVAJ manastir bi trebalo da bude kruna na vencu nemanjićkih zadužbina. Sa jasnom porukom: da i njen ktitor, veliki mučenik, knez Lazar, pripada Nemanjićima. Ravanica je most između slavnih, kraljevskih i carskih zadužbina i onih potonjih, vlastelinskih, kneževskih, svešteničkih. I jedne i druge, po pevačima, pripadaju istoj tradiciji.

Za razliku od kula i pomoćnih objekata, crkva je preživela rušenja i paljenja. Sagrađena je u moravskom stilu: red cigle, red kamena. Ukrašena je rozetama i bogato ornamentisanim prozorima.

Tako se proročanstvo iz pesme ostvarilo: Turci su opljačkali dragocenosti, ali zidovima, od kamena, ništa nisu mogli.

Nepoznati Ravaničanin, knežev savremenik, piše da manastir Ravanica "stoji kao cvet neuveli, da ga gledaju i vide svi što dolaze".

ŽIVOPIS je dosta oštećen. Na ktitorskoj kompoziciji Lazar i Milica, sa sinovima Stefanom i Vukom, jedva se prepoznaju. Ali iz te oštećene freske kao da se čuje kako Milica kaže svom mužu: Nema pohvale kojoj nisi dostojan. No, um iznemogava.

Poslednji put posetio sam Ravanicu u prohladnom ali sunčanom decembarskom danu 2015. godine. Između porušenih kula sinula je poput sunca u sivom jesenjem pejzažu. Mogla je njena čudesna svetlost ne samo zadiviti ljude, već i preplašiti konje.

Obilazak srpskih manastira trebalo bi započeti i završiti sa Ravanicom. Tek tada se priča o njima zaokružuje. U centru tog kruga svetli, kao žarna tačka, Lazareva zadužbina ispod Kučajskih planina.

Putešestvije kneževog tela

RAVANICA se nalazi na istoimenoj reci, u podnožju Kučajskih planina, koje se tu spuštaju prema Moravi. Sagrađena je 1381. godine. Imala je sedam kula.

Godine 1397, u Ravanicu je preneseno telo kneza Lazara iz Prištine. Tu je ostalo trista godina, a onda se pridružilo bežaniji monaha pred Turcima. Našlo se čak i u Sentandreji, da bi se tek 1989. skrasilo ponovo u Ravanici.