Slovo ljubve despota Lazarevića

MANASIJA nije daleko od Ravanice, zadužbine kneza Lazara,oca despota Stefana Lazarevića. Nalazi se na obroncima Kučajskih planina na rečici Resavi, nedaleko od grada Despotovca.

Poslednji put posetio sam manastir 6. maja 2016, na Đurđevdan, u predvečerje.

To je najbolje utvrđeni srpski manastir. Nažalost, ni njegovih jedanaest kula nisu ga spasle od razaranja. Turci su u tim kulama, po osvajanju Srbije, 1459, držali posadu.

Na ktitorskoj kompoziciji, Stefan je naslikan u najboljim godinama. Iza glave su mu dva anđela, dodaju mu koplje i sablju. U desnoj ruci drži vladarsko žezlo. Zlatasto-braon odeća prošarana je dvoglavim orlovima.

Od preostalog živopisa, a ostalo ga je trećina od prvobitnog, izdvajaju se slike svetih ratnika. Krupni, zdravi, lepi! Kao da se slikar nadao da će oni zaustaviti nadiranje Turaka niz Moravu, prema Beogradu.

Ceo kompleks kupao se u zelenilu. Svuda se osećao miris rascvetalih bagremova.

U manastiru nije bilo mnogo sveta.

PO OBILASKU manastira, nastavio sam kolima putem uz rečicu. Posle nekoliko kilometara, naišao sam na oveće selo, s lepim, novim kućama. Najverovatnije su to gastarbajterske kuće. Većina stanovnika kučajskih sela još pre četrdesetak godina otišla je u Nemačku. Za tom prvom generacijom krenule su i druge. Kuće gastarbajterima dođu kao zadužbine. Retko ih obilaze, jednom ili dva puta u godini.

O despotu nema mnogo epskih pesama, ali pisanih i slikanih tragova ima više nego o ijednom drugom srpskom vladaru. Potresnu biografiju napisao mu je Konstantin Filozof. I sam despot ostavio je nekoliko književnih sastava, a najčuveniji je "Slovo ljubve".

Na mestu njegove smrti, u selu Crkvine, nedaleko od Mladenovca, na putu prema Topoli, kraj malog jezera, u dvorištu crkve sagrađene u 19. veku, nalazi se oveći mermerni obelisk.

GLAVNI natpis pretpostavlja se da je napisao despotov biograf Konstantin Filozof. On, kao očevidac, kaže da mu je bilo strašno kad je na tom mestu video mrtvog despota ("o gore tomu ko ga vide na ovom mestu mrtva"). U glavnom natpisu, u prvom licu, despot kaže koje ga je godine, kojeg dana i kojeg časa anđeo pozvao da napusti ovaj svet.

Na ostalim stranama obeliska zapisana su još imena Đurđa Zubrovića, koji je podigao znamenje, i nekog popa Vukše (neki istoričari tvrde da je on autor zapisa).

Despot je - poznato je - umro u lovu, u julu 1427. Mesto se tada zvalo Glava.

Meštanin po imenu Gradimir Petrović pokazao mi je nekoliko manjih nadgrobnih spomenika u porti, a ispod jednog od njih - veli - počiva Rade Oblačić. Video sam i ogromne bezimene ploče, s lobanjom i ukrštenim kostima pri dnu i detelinastim krstom pri vrhu.

Nije čudo što je obelisak sačuvan do današnjeg dana. Znalo se da tu despot nije sahranjen, pa se spomenik nije rušio u potrazi za pokojnikovim skupocenim predmetima.

U BLIZINI Velike Plane, u udolini obrasloj gustom hrastovom šumom, nalazi se manastir Koporin. I tamo je u priprati, odmah do vrata oslikan Stefan Lazarević. Nešto mlađe izgleda nego na portretu u Manasiji. Smatra se da je portret nastao u prvoj deceniji 15. veka. Godine 1977, u grobu ispod freske, pronađene su mošti za koje se pretpostavlja da su despotove. Otkud one ovde, kad se zna da je despot sahranjen u Manasiji? Jedini odgovor je da su u Koporin premeštene posle razaranja Manasije.

Manastir sam posetio 4. septembra 2016, u nedelju u jutarnjim satima. I manastirsko dvorište i sam manastir bili su prepuni vernika. Čekalo se na red da se klekne ispred despotovog kovčega i da se položi ruka na njega.

Junoše i deve, mladići i devojke, k ljubavima prikladni, ljubav uzljubiti, pevao je despot.

U dnu dvorišta petočlana porodica je doručkovala. Na tremu konaka dve starije žene pile su kafu.

Nekoliko mladića posmatralo je crne i bele labudove u malom ograđenom prostoru sa vodom.

Nedaleko odatle, ispred bunara ljudi su strpljivo čekali da dođu na red da zahvate lekovitu vodu. U šumi sam video putne oznake za Radovanjski lug, gde je ubijen Karađorđe, i crkvu Pokajnicu.

Baš kao što je despot pevao, te nedelje u Koporinu svet se u ljubavi skupljao i sjedinjavao.

PORED onog u Manasiji, najčuveniji despotov portret je u manastiru Kalenić, zadužbini vlastelina Bogdana, žene mu Milice i brata Petra. Manastir je podignut između 1407. i 1413. godine.

U "Pjevaniji", u pesmi "Carska riječ", pevača Rada Kneževića, pominju se braća Lazarević, Vuk i Stefan. Vuk je u turskom ropstvu, i njegova majka piše pismo Todoru veziru (poturčenjaku koji nije promenio ime) da joj pusti sina. Na nagovor Vuka Brankovića, vezir ubija Vuka Lazarevića, koji je, po pesmi, "ljepši od zlatne jabuke, a viši od kopja bojnoga". Pre pogibije, Vuk uspe da doturi majci pismo, u kojem joj savetuje da pozove u pomoć Stefana, koji živi u Moskvi. Ništa neobično, u to vreme Crnogorci su se uzdali u Ruse, kao jedinog zaštitnika od Turaka. Kralj Aleksandar daje vojsku Stefanu, pod uslovom da ovaj ubije aždaju u nekom jezeru, što Stefan i učini. Na putu za Srbiju, Stefan se zaustavlja u grčkoj zemlji.

On od grčkog kralja traži večeru, no kralj ga uslovljava: daće mu ukoliko mu despot pusti hata na hatkinju. Stefan pristaje. Naravno, despot zna da je on hat, a hatkinja neka devojka. Stefan tri noći provodi sa Grkinjom.

NA RASTANKU, devojka mu se žali da će je svako nazvati kurvom ukoliko je začela. Stefan joj poklanja Lazarevu sablju i burmu. Ako se rodi sin, da mu pokloni sablju, a ako se rodi kćerka, onda da je daruje burmom. Stefan odlazi na polje Kosovo, tamo poziva u goste svog zeta Vuka Brankovića. Šta je čobančetu raditi kad hrani psa, a pas ga ne poznaje?, pita Stefan. Treba ga topuzom u glavu, odgovara Branković, i tako sam sebi izriče smrtnu presudu. Tad Stefanu stiže muštuluk da mu je Grkinja rodila blizance: sina, koji će postati Janko Hunjadi, i kćerku Jelu, koja će biti majka Sekuli Banoviću.

Samo jedan događaj u ovoj pesmi ima istorijske osnove: da su se braća Lazarević, Stefan i Vuk, sukobila sa Brankovićima na Kosovu polju. Vuk Branković je već bio mrtav. Ne zna se da li je skončao u boju s Turcima ili u njihovoj tamnici. U bici su bili nadmoćniji Lazarevići, ali Brankovići nisu uništeni. Stefan je pristao da Vukovog sina Đurđa Brankovića proglasi za svog naslednika.

SUTRA: VILA RAVIJOJLA SA MIROČ PLANINE