Vila Ravijojla sa Miroč planine

IAKO sam odrastao između dve planine, Golije i Kopaonika, nisam, u detinjstvu, čuo mnogo priča o tome da u njima žive vile. Đavoli, vampiri i kojekakve karakondžule - da! Možda zato što na Kopaoniku i Goliji ima tek dva-tri jezerceta. A poznato je da vile borave pored jezera, u kojima vole, obično za vreme mesečnih noći, da se gole brčkaju! Teško voajeru koga uhvate u njegovom sramnom delu! Oslepeće ga zasigurno, pa i ubiti!

Vile i krčmarice u narodnoj poeziji predstavljaju slobodniji, veseliji i nestašniji deo ženskog sveta. Umeju da zavedu i najveće junake telesnim dražima, koje lako otkrivaju. Jedino za njih ne važe patrijarhalna, stroga pravila ponašanja. Nema tog muškarca koji im može oduzeti krila - simbol slobode.

Jedna od najpoznatijih vila, po imenu Ravijojla (ime me podseća na njena razvijena, lepršava krila) prebivala je u planini Miroč. Ona je ustrelila velikog srpskog junaka, Miloša Obilića. Ne zato što ju je, krišom, video golu, već zato što se usudio da se natpeva s njom. Doduše, Miloš je otpevao pesmu o "svim našim boljim i starijim", kako je koji držao kraljevinu po čestitoj Maćedoniji i kakvu je sebi sazidao zadužbinu. Moguće je da vila baš nije bila vična muškim, junačkim pesmama, njen žanr su bile ženske, ljubavne popevke. I tako je Miloš doživeo sudbinu Marsije. S bogovima, pa i božanstvima, ne treba se takmičiti - zna se tu ko je pobednik.

IMA mnogo detalja u pesmi koji su me, kao mališana, zbunjivali. Najpre to da Marko i Miloš, dok jezde na konjima, jedan drugom ljube belo lice. Prvo, teško je, jašući na konjima, ljubiti se. Drugo, u mom kraju muškarci su se retko ljubili, obično pri susretu posle dugog neviđanja, i to ovlaš. Jašući nisu ljubili ni devojke!

Zbunjivali su me i stihovi kojima Marko moli svog Šarca, ljubeći i grleći ga (dobro, tu nema ništa neobično, i ja sam ljubio krave, ovce, kuce) da stigne vilu. Obećava mu zlato i srebro, razne vrste nakita, kao da je konj devojka. Kao da za jednog konja nešto znači da li je potkovan gvožđem ili srebrom! Nisu konji alavi na zlato i srebro kao ljudi! Na ovas, ječam - jesu. A neki, kao Šarac, i na vino.

Uverljivija mi je bila Markova pretnja da će polomiti noge Šarcu - ukoliko ne uhvati vilu. Ih, koliko sam puta plakao za volovima i kravama koje su seljaci, vlasnici, nemilosrdno batinali i šibali ili za kucama koje su gađali kamenjem i ubijali maljevima!

Nije mi se dopalo ni kako Marko bije vilu! Jeste da je bila kriva, ali po lepoj devojci ne odvaljuju se bubotci buzdovanom, čak ni zlatnim!

Kraj pesme mi se dopao. Ma koliko su moćni, bogovi i božanska stvorenja, bar u pesmi, ne mogu i ne treba da se svete ljudima koji lepše pevaju od njih.

ODAVNO sam želeo da posetim planinu Miroč. Uradio sam to tek početkom novembra 2015. godine. Iako sam pored nje prošao bar desetak puta. Idući uz i niz Dunav.

Niti je Miroč visoka planina, niti na njoj ima jezera. Obrasla je šumom, hrastovom i bukovom, koja je, u sunčanom danu, sva plamtela od modrožutih, zlatastih boja.

Put za Miroč odvaja se dva-tri kilometra posle Donjeg Milanovca, u pravcu Kladova. Asfaltiran je, ali je u lošem stanju. Iza mojih leđa bleskao je Dunav, u kome su se ogledale rumunske planine. Desetak kilometara nikog nisam sreo na putu: ni kola, ni pešaka. Okolo puta nijedne kuće, štale, senika. Samo šuma, sa debelim tepihom opalog lišća.

Onda je iskrsnula drvena tabla, s izbledelim natpisom o postojanju lovačkog doma u blizini. Skrenuo sam u tom pravcu.

Dom je bio zatvoren. U blizini trulila su dva rashodovana autobusa. Između njih pasle su krave i volovi. U planini Rogozni, u nedođiji ispod grada Jeleča, u gustoj šumi naleteo sam na ogromnu kadu. Nadrealan prizor. Kao i ovaj sa rashodovanim autobusima.

Vratio sam se na glavni put i posle desetak kilometara ušao u Miroč. Selo ili gradić, ne znam šta je. Na glavnom trgu prodavnica, koja služi i kao kafana (da se na brzinu popije pivo, iz flaše, ili rakija, iz čokanjčeta). Levo škola, oronula, sa prozorima popucalih okana, verovatno ne radi. Do škole - trafostanica, na kojoj su nalepljeni stihovi o Miročkoj vili. Na trafostanici se ljušti malter, iz stihova otpala neka slova.

Pitam jednog seljaka kuda vodi dalje put. U Brzu Palanku, veli.

PESMU "Kraljević Marko i vila" ispevala je Slepa Živana. Miroč je prešla idući za Brzu Palanku, a odatle za Vidin, poznat po velikim vašarima.

Slepoj pevačici planina Miroč - ko zna kada je prešla preko nje, danju, noću, u jesen, u zimu, po kiši, snegu ili suncu? - učinila se prostrana i visoka, sa jezerima, potocima i šumama. U svakom slučaju, u njenoj pesmi planina je visočija, prostranija i tajanstvenija nego u stvarnosti.

Marko Kraljević i Miloš Obilić su - kaže pesma - posle incidenta s vilom, nastavili ka Porečkoj krajini. Zašto baš tamo - to nije jasno. Timok su prebrodili na "Bregovu, selu velikome", i onda se uputili Vidinskoj krajini! Evo još jednog lokaliteta - Bregovo - ovekovečenog u pesmi. Do njega, nažalost, nisam stigao. I danas preko Bregova vodi put do Vidina.

BREGOVO se iz nekih razloga urezalo u sećanje slepoj pevačici. Možda je Timok bio nadošao, pa se karavan uz velike muke prebacio preko nabujale reke. Možda je neki skeledžija našu pevačicu počastio dobrom večerom i čašom vina. Ili joj je poklonio očuvani ogrtač, opanke, čarape...

Ne treba zaboraviti da je i Vuk Karadžić u poslednjim godinama ustanka službovao kao carinik u Brzoj Palanci. I on je do Palanke stigao preko Miroč planine. Možda je i on slepoj pevačici sugerisao da vili odredi stanište u planini Miroč. Bar da ima neku pesmu iz tog kraja, kad već nije mogao da zapiše nijednu valjanu o svom omiljenom junaku Hajduk Veljku.

Kad sam se vraćao s Miroča, licem prema zalazećem suncu, od kojeg se Dunav zlatio, učinilo mi se da iza leđa, u krošnjama visokih bukava, čujem glas vile Ravijojle... Kao da žali što ovom planinom više ne prolaze junaci. Željna ih je ona, i onih koji lepše pevaju od nje. Pa čak i onih mrgodnih, spremniih da je izbubetaju i za manju krivicu.

SAHRANA MARKA KRALjEVIĆA

NA SAMOM vrhu planine Urvine nalazi se bunar između dve jele. Bar tako je zamislio Filip Višnjić. Na toj strmoj planini (urvina označava i klanac, strmen) umire Kraljević Marko. Na samrti ostavio je tri tovara blaga. Jedan "kljastu i slijepu, nek slijepi po svijetu hode, nek pjevaju i spominju Marka". Pripisujući mecenstvo Marku Kraljeviću, Filip Višnjić je time, očigledno, hteo da skrene pažnju slušaocima da bi trebalo da se bar malčice ugledaju na najslavnijeg junaka. Višnjić nije želeo da Marko umre tamo gde je umro, na planini Rovine, u Rumuniji, niti na nekoj bosanskoj planini (po kojima se slepi guslar najviše lomatao), niti na nekoj srpskoj. Nekako mu je bilo zgodnije da ta planina sa strašnim nazivom bude blizu mora. Valjda se i lakše i lepše umire s pogledom na more. Mora da je to more kod slepca, koji ga nikad nije video, još lepše izgledalo.

Pevač Marka sahranjuje u Hilandaru. Neočekivana odluka, s obzirom na to da Marko nije bio naročito pobožan. Pevač ga sahranjuje bez ikakve oznake. Jer se boji da bi mnogi razvrgli Markov grob ukoliko bi saznali gde se nalazi.

SUTRA: HAJDUCI U NARODNIM PESMAMA