Stara majka suzama lozu zaliva

OD manastira Milentija u podnožju Kopaonika vodi put prema selu Kriva Reka. U centru sela nalazi se Crkva Svetog Petra i Pavla, koju je, po sačuvanom zapisu, sagradio pop Vukan 1618-1621. godine. Crkvu je 1942. godine nemačka kaznena ekspedicija raznela eksplozivom, zajedno sa stotinak seljaka zatvorenih u njoj. Od vrednog živopisa ostali su samo delovi u priprati. Na jednoj fresci vide se Sveti Petar i Pavle, gde u rukama drže crkvu, ali ne model crkve u Krivoj Reci. Dobro su očuvani portreti cara Konstantina i carice Jelene. Oboje izgledaju mladi i zdravi, kao čobani i čobanice na padinama Kopaonika, iznad sela.

MALI RADOJICA

U PRELEPOM selu Kriva Reka, priča se, živeo je Mali Radojica. U 16. veku topličke i kopaoničke krajeve preplavili su hajduci. Pored crkve u Krivoj Reci ispod ogromne ploče počiva hajduk po imenu Radojica.

U pesmi broj 92 "Erlangenskog rukopisa" pojavljuje se neki Radica na svadbi vojvode Vojina iz Vučitrna. Vojvoda se srećno, bez uslovljavanja, bez rešavanja postavljenih zadataka, ženi Jelicom, kćerkom cara Dušana. Pošto je Kopaonik odmah iznad Vučitrna, sasvim je prirodno da se na svadbu pozove i Mali Radojica, iako je on živeo dva-tri veka kasnije.

U drugim pesmama iz istog rukopisa, Mali Radojica veže se za uskoke, za Primorje. Kao u Vukovoj pesmi.

Kod Vuka, Mali Radojica liči na "dijete Grujicu". Žene ne mogu da mu odole, čak i lepa Hajkuna. Ova Turkinja svojom lepotom začinila je kolo. I visinom ga nadvisila. Bogato je odevena i nakićena, zlatna odeća joj zveči, posebno gaće (dimije).

Kraj pesme je šablonski, neuverljiv: Radojica Hajkunu pokrsti i uzima za ženu, a ova na to pristaje, iako joj je roditelje hajduk umorio groznom smrću.

STOJAN JANKOVIĆ

U USKOČKOJ postojbini, boravio sam početkom devedesetih godina prošlog veka. Rat je već besneo u Jugoslaviji. Krajina se bila odvojila od Hrvatske.

U Krajinu sam došao sa tridesetak srpskih pisaca. Malo da damo podršku pobunjenim Krajišnicima, malo da se lično uverimo šta se tamo događa. Održali smo nekoliko književnih večeri, u Kninu, Kistanju, Benkovcu, Obrovcu... Konačili smo u Manastiru Krupa, u đačkom internatu, s gvozdenim krevetima na sprat. Ispod mene spavao je Miodrag Bulatović.

Krajišnici su nas lepo dočekali. Mnogo šta je manjkalo u tim ratnim godinama, ali rujnog vina nije. Oporog, gustog, domaćeg.

Završna večera priređena je u dvorištu kule Stojana Jankovića, u Islamu Grčkom. U Srbiji nisam video nijednu takvu kulu epskog junaka, očuvanu, sa porodičnom crkvicom. Nailazio sam samo na ruševine.

U CRKVICI kraj kule sahranjen je pisac Vladan Desnica, kao potomak Jankovića po ženskoj liniji.

Te večeri sedeo sam do Desničinog sina Uroša, koga sam upoznao u Americi, nekoliko godina ranije. Kao poznati nuklearni fizičar, Uroš je radio na nekom vojnom institutu. Iako je bio dobro plaćen, mnogo bolje nego u Jugoslaviji, odlučio je da se vrati u Zagreb. U Islam Grčki dolazio je povremeno.

Za vreme večere, naširoko se zdravilo. U zdravicama naročito su se isticali pisci. Svi su hvalili hrabrost Krajišnika, nasleđenu od predaka, uskoka.

"Kako ti je porodica?" upitao me je Uroš.

Meni je stalno bio na umu Stojan Janković. Video sam njegovu senku u vinogradima oko kule. Po povratku iz ropstva zatekao je majku u vinogradu. Nije ga prepoznala. A ni on joj se nije otkrio. Stara majka zaliva suzama lozu; kosu reže da vinograd veže. Mogla je majka vinograd vezati i likom ili nekom drugom vezicom. Ne, ona to čini sopstvenom kosom. Kosa se reže kad je neko u žalosti. A Stojanova majka je žalila svoju snahu, koja se više nije nadala muževljevom povratku iz ropstva. Turci su Stojana zarobili sedam dana po njegovoj svadbi. Otada je prošlo devet godina i sedam meseci, i ona, Penelopa, nemilovana i neljubljena, nije odolela proscima. Stojanovoj majci hoće da prepukne srce, te je zato i pobegla u vinograd (nije njoj staroj tu mesto, pogotovo da se brine o čokotima).

U NARODNIM pričama i pesmama, svekrve su predstavljene obično kao zle. Malo koja je u dobrim odnosima sa snahama.

Stojanova majka zaboravila je sina, ali snahu Jelu neće tako lako. Naziva je nenošeno zlato. Nenošeno, nevino, čuvano za Stojana.

Stojan se pridružuje svatovima koji ga ne prepoznaju. Da bi se javio ženi, on traži dozvolu da zapeva. To je pesma o gnezdu koje lastavica razvija, ali u tom trenutku eto sokola da je spreči. Jela je razumela pesmu: gnezdo je porodica, njen brak, soko - Stojan. Stojanova sestra hrli u zagrljaj bratu, ne ljuba. Možda se stidi, kao Hasanaginica, da mu pred drugima padne u zagrljaj. Ili taj zagrljaj pevač namerno ostavlja za završnu scenu.

Stojan ne ubija, kao Odisej, prosce, već svakog bogato daruje, pogotovo što su se svatovi istrošili dok su isprosili mladu.

Svatovi odlaze, a iz vinograda se lelečući vraća Stojanova majka. Jeste, ona je zaboravila svog Stojana, jabuku od zlata, ali kako će zaboraviti nenošeno zlato, Jelu. Ko će staru majku dočekati, ko će pred nju išetati i upitati je da li se umorila?

STOJANOVA ljuba istrčava pred svekrvu i kaže da ju je sunce ogrejalo, stigao joj je sin. Ugledavši sina, majka pada mrtva.

"Ropstvo Janković Stojana" pripada baladama sa tragičnom krivicom, koja dolazi i od ljudi i od Boga. Nesreća se pretvara u sreću, a ova opet u nesreću. Da li snaha onoj koja je najviše voli, Stojanovoj majci, srećnom vešću donosi nesreću? Da li će sunce ogrejati majku ili joj pomračiti dan? U čemu je snahina krivica, ukoliko je uopšte ima? Nije li Stojanova krivica veća jer se nije otkrio majci u vinogradu? Kakva je uloga Stojanove sestre?

Moglo bi se reći da su i sin, i sestra, i snaha nesvesno krivi za staričinu smrt. Ali u njihovoj krivici ima i udela Boga, koga pevač oslovljava "Mili". "Mili Bože, čuda velikoga." Upravo se na primeru Stojanove sudbine dokazuje da je život "čudo veliko".

Sve mi se činilo da je Stojan te večeri seo za dugačku trpezu i zamolio pisce da prestanu sa zdravicama i da se raziđu. Hoće noć, odnosno ono što je od noći ostalo, da na miru provede sa neljubljenom ljubom.

Stojana niko nije slušao. Malo zato što su svi bili u pesničkom zanosu, malo zato što im je vino udarilo u glavu.

NENOŠENO ZLATO

Stojan ode svome vinogradu.

Nađe majku Janković Stojane,

Nađe majku u svome vinogradu;

kosu reže ostarila majka,

kosu reže po vinograd veže,

a suzama lozicu zaliva

i spominje svog Stojana sina:

Oj, Stojane, jabuko od zlata!

Majka te je već zaboravila,

snaje Jele zaboravit neću;

snajo Jelo, nenošeno zlato!

(Iz pesme "Ropstvo Stojana Jankovića")