Važan je Bog, a važna je i rakija

BUNA NA DAHIJE

BUNU protiv dahija, po Filipu Višnjiću, podiže raja, ali on nije samo pesnik raje. U "Početku bune protiv dahija" dat je i katalog najviđenijih srpskih kneževa, kako onih posečenih i onih koji će izmaći turskoj sablji. Svi su oni opisani u krokijima, sem četvorice: Hadži Melentija, Ilije Birčanina, Alekse Nenadovića i Karađorđa.

Hadži Melentije gradi crkvu, ali ne kao bogomolju, već za barutanu (Višnjić zna da je Melentije dobio od sultana dozvolu da obnovi Raču, u kojoj je tajno vršio pripreme za ustanak).

Od Ilije Birčanina čak i Mehmed-agu hvata strah! Kao sultana od Marka Kraljevića.

Aleksa Nenadović uoči pogubljenja šalje amanet da se ne veruje Turcima i poziva brata da ga osveti.

KARAĐORĐE se ne da tako lako Turcima. On ne dozvoljava da ga uhvate na spavanju ("spavaćivog", veli pesnik). Đorđe ustaje pre zore, da se pomoli Bogu i da "popije čašu rakije". Važan je Bog, ali važna je i rakija. Pre nego što opali pušku na prvog Turčina, Đorđe opet popije rakiju. Već u prvim akcijama Đorđe se nameće kao odlučan vođa. Žene i decu u zbegove, a onda da svaki ubije svog subašu. Đorđe zna da među Srbima ima kolebljivaca, pa mu ništa drugo ne ostaje nego da Srbe teško s Turcima zavadi. Onda nema pomirenja, nema izmicanja od započetog posla. On bez milosti pali palanke, ono Turaka što je za seču, poseče, što je za predaju, to mu se predaje, što je za pokrštavanje, pokrsti. Tako je on Srbiju ponovo, posle Kosovske bitke, pokrstio. I svojim krilom zakrilio od Vidina do Drine, od Kosova do Beograda.

CRNI Đorđe zna da je ostalo još neoslobođenih srpskih krajeva, ali prva mu je na umu čestita Bosna. Pesma se i završava Đorđevim obećanjem da će uskoro preći Drinu.

No, polovina pesme posvećena je Turcima. Dobrima i rđavima. Dobar je, po pesmi, car Murat, koji je poginuo na Kosovu. Dobar je i starac Fočo. Ostale dahije su rđave, posebno Mehmed-aga.

Taj deo slikovita je analiza propadanja moćnog carsta. S porukom da nijedno carstvo nije večito. Pogotovo ono kojim se upravlja sa dušeka, izležavajući se, uz duvan i kafu. Stih da će drumovi poželeti Turaka, a Turaka neće biti, može se odnositi na sve moćnike, od Persijanca do Rimljana.

BITKA NA DELIGRADU

BITKA na Deligradu vodila se 1806. godine. Bila je to još jedna velika pobeda srpskih ustanika nad brojnijom turskom vojskom. U bici je učestvovao i guslar, poznat kao Starac Raško. U vreme bitke nije bio starac. Guslar jeste. Između bitaka, u zatišju, pesmom je bodrio ustanike. Po završetku boja, verovatno je i ispevao pesmu o pobedi ustanika, koju će konačno uobličiti dvadesetak godina kasnije, kad sretne Vuka.

To je jedna od dužih epskih pesama (465 stihova). U njoj dominira katalog turskih paša i mesta iz kojih je turska vojska pošla. A pošla je od Skadra, Prizrena, Gusinja, Peći, Vranja, Prištine... Ustanička Srbija bila je sa svih strana, osim one severne, prema Austriji, opkoljena "Turadijom". Otkud Starac Raško zna za sva imena tih gradova na Kosovu i u današnjoj Albaniji, u koje verovatno nikad nije stigao? I zašto ih precizno nabraja? Jedan od odgovara može biti da je Starac Raško hteo da istakne da su to manje-više stari srpski gradovi. Nabrajanje turskih glavešina po imenu služi isticanju velike turske sile. Koja je, ipak, na Deligradu poražena.

Glavni paša, Šašić (u stvari Šain) preti da će popaliti i porobiti Srbiju, a Karađorđa živog odrati. Starac Raško komentariše te pretnje kratko: da je paša zaboravio da kaže "Ako Bog da!" Zna pevač da je sve u rukama Svemoćnog. Ne samo pretnja, već i priča. Ne bez razloga, završnice većine pesama slave Boga.

Zanimljivo je da se pesma završava pogrdnom, vulgarnom rečju koju je Vuk obeležio sa šest tačaka. "Kad iđahu niz Moravu, sve skakahu Turci ka jeleni. A kad li se natrag povrnuše, otidoše Turci ka ..."

Pobegulje, poraženi, pljačkaši - u govornom jeziku obično se porede sa ženskim genitalijama.

Deligradski šanac nalazi se sa desne strane auto-puta Beograd-Niš, kod skretnice za Ražanj i Deligrad. Mogao bi se i videti s auto--puta kad bi bio vidnije obeležen.

Od šanca samo ostaci. Drveni balvani oštrih vrhova, pobodeni u zemlju, kao grudobrani. Šanac, pravi, izgledao je drugačije. Ustanici su unutar šanca ukopali u zemlju štale za konje, ostave za hranu i municiju, bunare.

Kraj šanca crkva, s početka 20. veka, podignuta u slavu palih ustanika.

Šanac sam obišao u decembru 2015. godine. Nigde nikog - ni oko šanca, ni u crkvi. Samo su se na blatnjavoj ledini videle izgažene duvanske paklice, omoti od slatkiša i zgnječene plastične čaše. Ostaci sabora, koji se obično održavaju na ovakvim mestima. Doduše, sa sve manje učesnika, jer okolna sela, kao i sva Srbija, puste.

Iz Deligrada svratio sam do obližnjeg manastira Sveti Roman. Podignut je još u 9. veku.

Kao i svi manastiri, paljen je i rušen nekoliko puta. Poslednji put za vreme Austrijsko-turskog rata, u trećoj i četvrtoj deceniji 18. veka.

Obnovljen je krajem 18. veka. Iz tog vremena potiče i živopis.

Za vreme Deligradske bitke tu su lečeni ranjenici. Tu je sahranjen i jedan od junaka bitke, kapetan Vučo Žikić.

Sedamdesetak godine kasnije, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-78, manastir je opet prihvatao ranjenike. I mrtve. U porti je nakratko bio sahranjen ruski oficir Rajevski, koji je poslužio Tolstoju za lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". U zidinama manastira ostala je neeksplodirana granata, doletela sa Đuniskog visa.

Manastir je u šumici, pored potoka, sa izvorom, za koji kažu da je lekovit. U manastiru su, u srednjem veku, lečeni s uma sišavši. Verovatno uspešno, jer lepšeg mesta za smiraj namučene duše nije bilo.

Nastavljajući za Niš, starim putem, opet sam prošao kroz Deligrad, To je oveće selo, s kućama duž obe strane glavnog puta. Ispred jedne kuće nalazila se tezga s teglama zimnice i vencima sušene crvene paprike.

Zaustavio sam se i kupio od svega pomalo. Od starije seljanke dobio sam na dar teglicu slatka od kupina.

SUTRA: MAČVA U PESMAMA FILIPA VIŠNjIĆA