Drina, prva linija odbrane

ZA MAČVU, o kojoj najviše peva, Filip Višnjić često ponavlja da je bogata. A da je bogata vidi se iz slike zaplenjene stoke iz pesme "Boj na Salašu". Turci gone plen od sedam hiljada belih ovaca, pet hiljada crvenih koza, tri hiljade krava muzovnih, šest stotina mačvanskih volova...

To da je Mačva bila bogata, potvrđuje u svom putopisu i poturčeni Francuz Ibrahim Mensur Efendija. On je od Sulejman-paše, u znak zahvalnosti što mu se našao pri ruci pri pohodu na Srbiju 1813, dobio na poklon "krdo krava i volova, šezdeset grla stoke, dvanaest bikova i sto dvadeset ovaca". Svi putevi bili su zakrčeni stadima i robljem koje je iz Srbije odvođeno u Bosnu, piše poturčeni Francuz.

Višnjić je i pesnik sirotinje, raje. Jeste Čupić glavni u pesmi "Boj na Salašu", ali je vrlo upečatljiv i bezimeni sluga Jurišića Stanka. Taj se pojavljuje gologlav, bez obuće, oderan i izgreban trnjem, uprljan suzama, da bi vojvodama, ne nazivajući im Boga, uz kletve, preneo vest da su Turci udarili na Mačvu. Vojvode sede i piju vino, a raju sirotinju, koju su zavadili s Turcima, ostavljaju na cedilu. Iako im je ta raja i konje nabavila, oružje skovala, odelo skrojila.

U BOJU na Salašu od Srba niko nije poginuo osim nekog momka koji se polakomio na toke na mrtvom Turčinu, pa je sjahao s konja da ih uzme. Tada ga je pregazila srpska konjica. Unošenje ovog sitnog, nebitnog detalja doprinosi uverljivosti opisa bitke, a i sledi se poetika ravnopravnog tretmana malog i velikog, bezimenog i imenovanog, niskog i uzvišenog, humornog i tragičnog. No, stihovi o besmislenoj pogibiji mladog ustanika predstavljaju uvertiru za priču sasvim drugačije konotacije, priču o jedinom preživelom Turčinu. On nije bezimeni, on se imenuje kao Mehmed kapetan. Na svom umornom i ranjenom konju Čupić pokušava da stigne Turčina, preteći mu da će ga peške goniti i preko Drine, čak do Zvornika. U situaciji kad se ne zna da li će Čupić sustići Turčina, Višnjić pronalazi kompromis: uz priznanje da je Mačva Čupićeva Mehmed moli da mu se poštedi život. Janko Katić savetuje Čupiću da usliši Turčinovu molbu, jer će ovaj onda pričati kako su grdno nastradali u pohodu na Mačvu.

U PESMI "Početak bune protiv dahija", pobunjena raja je glavni junak. Od mnogobrojnih kneževa koji se pominju izdvajaju se Ilija Birčanin, Jakov Nenadović i Hadži Melentije. Prvi, kao svojeglavi buntovnik, drugi kao onaj koji na samrti izgovara poruku da Turcima ne treba verovati, treći, kao odlučan i mudar vojskovođa.

Višnjićeva pesma "Boj na Mišaru" sadrži iscrpan spisak i srpskih i turskih junaka, prvih kao pobednika, drugih kao poraženih. Pesma je ispevana s tačke gledišta poraženih, što je inače stari pesnički postupak. Kletve Kulinove ljube zaista su strašne.

MIŠAR je, u vreme bitke, 1806, bio polje. Danas je naselje na putu Šabac-Obrenovac. Tamo gde se odigrala bitka podignut je, stotinu godina kasnije, skroman spomenik.

Pored spomenika, tabla s natpisom "Karađorđevi bunari". A na dvesta metara, u pravcu na koji ukazuje tabla, nalazi se samo jedan bunar, ozidan kamenom. Bilo ih je devet. Iz bunara vodom se snabdevala ustanička vojska.

Na put po Višnjićevoj Mačvi, pošao sam sa piscem Milomirom Đukanovićem, dobrim poznavaocem ovog kraja, rođenim u Lešnici.

Mišar je bio prvo naše razočaranje na tom putu. Srbija još uvek ne ume dostojno da obeleži svoja istorijska mesta.

Na put smo pošli 30. aprila 2016, na Veliku subotu.

SLEDEĆI naš cilj bio je manastir Čokešina. Tu, u blizini tog manastira, sahranjeni su srpski borci izginuli u bici s Turcima na Lazarevu subotu, uoči Cveti, 28. aprila 1804. Borce su predvodili hajduci braća Nedić.

O smrti braće Nedić različito govore Višnjić i Vuk. Višnjić hvali junaštvo braće Nedić, a grdi Ćurčiju, koji je napustio boj. I najavljuje mu smrt od Jakova Nenadovića, koji je takođe napustio boj.

Vuk ne poriče hrabrost Nedića, ali veli da su se bili toliko opijanili, da nisu znali za sebe. Nema nikakve grdnje Ćurčije, a Jakov Vuku nije, očigledno, drag.

U svemu ostalom, a pogotovu oko svađe među ustanicima, pa i toku bitke, Višnjić i Vuk se slažu.

Kao u "Boju na Deligradu" Starca Raška, i u ovoj pesmi upućuje se psovka na račun Turaka. Psovka izleće iz na prevaru posečene glave Damjanovića Panta. Mrtvoj glavi može se, smatra pesnik, oprostiti psovka.

MANASTIR Čokešina sagrađen je u 15. veku. Ktitor mu je bio Bogdan Čokeš, mačvanski vlastelin.

Manastir je nekoliko puta rušen. Srušen je i posle bitke na Čokešini. Obnovio ga je Miloš Obrenović, 1823. godine.

U porti manastira podignut je spomenik poginulim ustanicima.

Bitka se vodila nedaleko odatle, na brdu Lipovcu. Pre toga, srpski ustanici su se pričestili u manastiru. Baš kao Lazarevi oklopnici u Crkvi Samodreži na Kosovu.

Braća Nedići, teško ranjeni, i još desetak boraca poginuli su poslednji u potoku.

Nema nikakvih oznaka pomoću kojih bi se stiglo do mesta bitke, "više Vranjevca, duboka potoka", kako veli Višnjić.

Tek na dvesta metara pre poprišta nailazi se na kamen s natpisom "Mesto boja" i strelicom. Ali, do tog kamena ne bismo umeli da stignemo, da nas nisu uputili seljaci, dole u centru sela.

Na mestu pogibije ustanika, u gustoj šumi, pobodeno je nekoliko kamenova, bez ikakvog zapisa.

Do tog mesta došli smo puteljkom, zaraslim u travu, mokrim od kiše.

BITKU na Čokešini Leopold Ranke proglasio je srpskim Termopilima. Istoričari se spore oko toga da li je to bio samoubilački ili junački čin. U svakom slučaju, ustanici su sprečili Turke da pristignu u pomoć opsednutom Šapcu, koji se sutradan predao.

Na mestu bitke za odbranu Loznice, 1810, sagrađena je crkva. Ispred crkve dva spomenika. Anti Bogićeviću, komandantu ustaničke vojske, i Filipu Višnjiću, koji je u šancu pesmom bodrio ustanike.

Višnjić je kasnije ispevao pesmu i o odbrani Loznice.

Raspoznaju se i šančevi. Okrenuti su prema Drini. Drina je za Mačvane bila prvi šanac, prva linija odbrane od Turaka.

Jedan od viđenijih Višnjićevih junaka jeste Stojan Čupić, Zmaj od Noćaja.

U selu Noćaju ispred crkve podignut mu je spomenik.