Kralj teško prima promenu na tronu

U NARODNOJ skupštini, u svojoj prestonoj besedi održanoj 3. oktobra 1905. godine povodom osamnaestog rođendana princa Đorđa, kralj Petar je ponosno rekao:

"Ispunjen roditeljskom radošću zbog navršenog punoletstva moga sina - prestolonaslednika, ja se žurim da tu radost s vama podelim... Ja ću, u sporazumu s Vladom, tako upućivati, kako će Srbija, kada Bogu bude ugodno, u njegovom kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Đorđu dobiti kralja prožeta zavetnim srpskim mislima i dužnostima ustavnog vladara."

Kad je izgovarao ove reči, kralj Petar nije ni slutio da će njegov prvenac biti raspet na stupcima ne samo beogradske štampe, već i u dobrom delu Evrope, za ono što jeste i ono što nije učinio.

Za ono što se desilo nesrećne martovske noći 1909. godine, jedini svedoci bili su princ i sobar. U svojim memoarima "Moji zapisi" objavljenim 1923. godine, princ Đorđe Karađorđević će o nesreći sa Stevanom Kolakovićem napisati:

"PADALA je kiša. Hladna martovska kiša koja je mrzla krv u žilama. Obukao sam se brzo uz pomoć Kolakovića. Naredio da mi se osedla konj i mrzovoljno krenuo iz toplog stana u mutno, gotovo zimsko jutro. Kolaković me je pratio do izlaza i pomogao mi da uzjašem. Kada sam već bio u sedlu, setio sam se pisma.

- Ponovo moraš da ideš kod gospođice - rekao sam. - Pismo je u mojoj sobi na stolu. Uzmi ga i odnesi odmah.

- Razumem! - odgovorio je Kolaković, i sklonio se malo u stranu, a ja sam odjahao po kiši put Banjice.

Celog dana bio sam na manevrima, i dockan uveče, pokisao i ozebao, stigao sam kući. Nisam imao vremena da u toku dana mislim na pismo. Ali odmah po dolasku, čim sam ugledao Kolakovića, setio sam se pisma.

- Ima li kakvog odgovora na pismo? - pitao sam, dok se Kolaković trudio da mi skine pokisli šinjel.

Kako je on ćutao, zastao sam u skidanju šinjela.

- Nisam odneo pismo, visočanstvo - promucao je Kolaković. - Pismo nisam našao jutros u vašoj sobi.

- Gubi mi se sa očiju, izdajico! - dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.

Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da posrće..."

Jedno je sigurno: princ Đorđe je preuzeo brigu o porodici Kolakovića. Pomogao je Anki Kolaković, udovici pokojnog sobara, da izvede decu na put.

U NALETU odgovornosti, uputio je pismo Stojanu Novakoviću, predsedniku Vlade, i odrekao se "za svagda svih prava na presto". Bio je rešen da ne odustane od svoje odluke, iako je na njega vršen pritisak da se predomisli. Kralj Petar ga je nekoliko sati ubeđivao da "trgne svoje pismo", ali ostao je dosledan odluci. Istog dana ga je i prvak liberala Stojan Ribarac nagovarao da se u interesu otadžbine predomisli:

"Neka se piše protokol!", dobio je odgovor od princa.

Smena na prestolu mogla je da izazove i unutrašnje trzavice i spoljne komplikacije. Zato je pitanje Đorđeve abdikacije razmatrano na sednici Vlade koja je održana u dvoru 27. marta 1909. godine. Prisustvovali su joj kralj Petar, princ Đorđe, svi članovi Vlade, predsednik i oba potpredsednika Skupštine, predsednik Državnog saveta i predsednik Kasacionog suda. Na pitanje kralja Petra da li ostaje pri svojoj ostavci, Đorđe je odgovorio da je ta ostavka njegova nepokolebljiva volja i da se odriče prava prestolonasleđa sa svim pravima prvorođenja.

Odmah posle toga, u službenom listu Kraljevine "Srpske novine" objavljena je proklamacija kralja Petra po kojoj će novi prestolonaslednik Srbije biti kraljević Aleksandar.

BRANISLAV Gligorijević, u monografiji "Kralj Aleksandar Karađorđević", o tim danima piše: "Posle abdikacije, kralj je ipak osetio žaljenje što je do toga došlo. Prema pričanju njegovog ađutanta pukovnika Stojanovića, kad se vratio sa sednice na kojoj je Đorđeva abdikacija uvažena bio je veoma ljut, smatrajući da je učinjena velika greška, jer je rekao je: 'Đorđe je moja krv, a Aleksandar je krv Nikole Petrovića, crnogorskog kneza." Da je kralj teško primio promenu na prestolu, vidi se iz dnevnih zabeležaka njegovog ađutanta. Počev od 18. marta, posle smrti Kolakovića, učestale su bile posete upravnika varoši Alimpića dvoru, koji je, bez sumnje, upoznao kralja sa svim detaljima te smrti i mogućim posledicama u javnom mnjenju. Kralj je prisustvovao sednicama Vlade na kojima se to pitanje pretresalo. Onoga dana kada je odluka konačno doneta, kralj nije silazio na večeru. Na dan odluke ustao je rano, već u 5.30, i ceo jedan sat jahao."

Abdikacija prestolonaslednika Đorđa nije olako primljena u Srbiji. U očima mnogih Srba on je bio sušta slika i prilika vožda Karađorđa i oni su smatrali da do toga nije smelo da dođe. Ali obrenovićevci i razočarani karađorđevićevci su tu odluku pozdravljali i, kako je to već vekovni običaj u Srbiji, formirala su dva tabora: "za" i "protiv" princa Đorđa. Promena prestolonasleđa zapretila je da postane mnogo veći problem od "ličnog dinastičkog pitanja".

PROTIVNICI su tovarili na grbaču princu Đorđu sve i svašta, a drugi tabor je hteo da mu pripiše samo najlepše osobine, pokušavajući da od njegove "lične afere" napravi "narodno, državno i dinastičko pitanje". Tako je u Srbiji stvorena atmosfera koja je pogodovala nastajanju raznoraznih intriga i lažnih informacija. Beogradom i Srbijom kolale su priče da je Đorđe u stvari dao ostavku iz protesta što je Rusija priznala aneksiju Bosne i Hercegovine, zatim da je abdicirao na zahtev Austro-Ugarske, koja "nije mogla da pređe" preko njegovog "velikosrpstva i austrofobije".

"Politika" u komentaru o abdikaciji piše: "... Onaj koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji, a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo rat Austriji."

"Gledajući u njega, kao da gledate u Karađorđa", napisano je u jednim novinama. Druge su odgovarale da baš zato što je imao osobine starog Karađorđa, njegov karakter i njegove osobine, on i nije ostao na položaju prestolonaslednika.

Pokazalo se da Karađorđeve osobine ne odgovaraju duhu vremena s početka 20. veka... Preka narav princa Đorđa biće, po svemu sudeći, uzrok svih njegovih docnijih stradanja.

U vreme afere sa Kolakovićem, "Dnevni list" je 18. marta 1909. godine pisao: "Mogao je biti dobar vođ hajdučkih gomila u varvarskom društvu, ali koji je savršeno nemoguć za vladara jedne ustavne i kulturne zemlje."