Uzavrela krv u venama princa Đorđa

NESREĆNA smrt poslužitelja Stevana Kolakovića još dugo će se provlačiti po našim novinama i beogradskoj čaršiji. Ova afera ništa manje nije bila zanimljiva i za bečke listove koji su se utrkivali ko će objaviti senzacionalniji tekst o slučaju princa Đorđa. Dolaskom Karađorđevića na presto, nažalost, u Srbiji se ništa nije promenilo. Dostavljača, informatora, uhoda, doušnika, potkazivača i špijuna je bilo kao i u vreme Obrenovića.

Moćni sveznajući bečki obaveštajni aparat pronašao je pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra I Karađorđevića. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. A odatle, naravno, na stolove urednika bečkih novina.

U Državnom arhivu u Beču nalaze se depeše austrougarskog poslanika Forgaša, iz kojih se vide izveštaji Živojina Balugdžića da "nijedan sluga, nijedan ađutant ne može da izdrži kod princa Đorđa, jer ih on na najbrutalniji i neuračunljiv način psuje i atakuje. U dvoru je on nedavno posle doručka napao svog brata Aleksandra i hteo da ga - udavi. On Aleksandra optužuje da je plaćenik Austrije".

POVODOM smrti prinčevog sluge Stevana Kolakovića, "Mali žurnal" je pisao da je ovaj događaj posebno dobrodošao Austriji: "Ona je uspela u svom paklenom planu... Prestolonaslednik je odstupio... Vlada srpska nije umela nijedne reći u korist ovoga plemenitog mladića, eto joj sada, neka pada ničice pred Forgašem (tadašnjim poslanikom Dvojne monarhije u Beogradu), neka mu se izvinjava, jer je najveći austrijski protivnik u Srbiji pomoću njenih agenata uklonjen. Austrija će da slavi veliku pobedu, bez krvi, bez borbe, a ti, Srbijo, zavij se u crno, jer su te izdali tvoji rođeni sinovi, postigli su što su hteli, uklonili su najhrabrijega i najenergičnijeg srpskog građanina i vojnika, koji je iskreno i žarko voleo svoju otadžbinu i svoj narod."

List "Zvono" je najčešće i najotrovnije napadao prestolonaslednika Đorđa. U stalnoj rubrici "Šta radi On?", "Zvono" je, u broju od 13. januara 1909. godine, pisalo da princ Đorđe:

1) "lađarski psuje i bezdušno nogama tuče svoga brata i sestru"; 2) "sumanuto i čime god stigne mlati poslugu"; 3) "puca na ptice u kavezu"; 4) "pljuje u jelo za vreme kuvanja, kad mu tog dana nije ko po volji"; 5) "konjima gura živo meso u zube pa im posle čupa grivu i nogama ih bije u trbuh"; 6) "otkida psima rep rukom"; 7) "puca kroz vrata, u duvar, u slike..."

KRAJEM maja 1909. godine, "Mali žurnal" je napravio pravu senzaciju objavljujući seriju napisa o princu Đorđu, pod nadnaslovom: "Vreme sve donosi, nekog orosi, nekog pokosi, nekog uzvisi, nekoga ponizi, da ga opet uzvisi..." Navedeni su svi tekstovi o aferama princa Đorđa iz kojih se videlo da su se preko njegovih leđa obračunavali radikali, samostalci i naprednjaci. Poseban začin u ovoj srpskoj čorbi bili su zaverenici, oni isti koji su šest godina ranije doveli Krađorđeviće na presto.

Prgava narav Karađorđevog praunuka bila je uzrok gotovo svih njegovih problema sa okolinom. Njegova naglost, neobuzdanost, ali i neustrašivost, izbijale su i u mnogim najobičnim životnim okolnostima. Naravno da je najteže bilo onima koji su bili zaduženi za vaspitavanje mladog kraljevića. Svoga guvernera, francuskog majora Levasera, često je dovodio u ponižavajuće situacije. Sa profesorom Mikom Alasom smislio je spravu koja je omogućavala da mu se prospe na glavu kofa puna vode kad god bi nenajvljen ulazio u njegovu sobu.

Nekoliko meseci posle napunjene osamnaeste godine, kada je zakoračio u punoletstvo, početkom novembra 1906. godine desio se ozbiljan skandal sa vaspitačem. U knjizi "Đorđe - kraljević SHS" o ovom događaju piše:

"Bio je 3. novembar. Major Levaser imao je obiman program s princem. Ali, ovog četvrtka, princ nije hteo da čuje ni za knjige, ni za učenje. Hteo je da pojaše konja. Kanio je da ode do Košutnjaka da se sa kerovima poigra, a onda možda do Ade, da proćaska sa 'đavolima', kako je nazivao svoje prijatelje ribare."

U VERBALNOM duelu princ je udario šamar majoru Levaseru. Ovaj, izvan sebe zbog šamara, pošto je princ odjahao, zatražio je da se i njemu osedla konj, pa je pojahao ka kraljevom dvorcu, da kralju Petru uruči svoju ostavku.

To je bio samo povod za odlazak Levasera iz Beograda. Inače, on je godinu ranije podneo izveštaj francuskom ambasadoru, u kome o Đorđu Karađorđeviću kaže:

"On je jedan đačić, prijatelj najistaknutijih kraljeubica, prilično inteligentan, ali još neoformljenog karaktera i bez ikakvog moralnog vaspitanja."

Kralj je uputio dva stražara naredivši im da princa uhapse i odvedu u vojni zatvor na Kalemegdanu. Tu će izdržati, po kraljevom naređenju, petnaest dana samo na hlebu i vodi.

Kada su stražari stigli u prinčevu kuću i saopštili mu da ga lišavaju slobode po kraljevom naređenju, princ se nije opirao.

Kraljeva kazna poštovana je striktno, što su ordonans-oficiri potvrdili svojim potpisima. Među oficirima iz generalštaba Đorđe je stekao nove prijatelje. Jedan od onih koji su se princu izuzetno dopali bio je i pešadijski kapetan druge klase Jovan M. Jovanović, koji će vremenom postati njegov ađutant i pratiće ga svuda po Evropi posle abdikacije.

UZAVRELA krv koja je tekla u venama princa Đorđa, sa očiglednom posebnom vrstom mašte i potrebom i željom da uzvraća udarce, dovodila ga je u situaicije da izaziva ili da prihvata izazove na dvoboje. Po tome je bio sličan stricu Arsenu, koji je bio jedan od najboljih megdandžija u Evropi.

Sudeći po tekstovima objavljenim u "Srpskim novinama" i "Zvonu" početkom decembra 1908. godine, tri godine posle ukidanja zakona o slobodi dvoboja, prestolonaslednik Đorđe Karađorđević izazvao je jednog poručnika na dvoboj mačevima. Nije poznato šta je bio povod tog dvoboja, ali se zna da se on odigrao u Topčideru i da je poručnik bio ranjen.

Jedan od najneobuzdanijih mladih oficira zaverenika u Majskom prevratu 1903. godine Vojislav Tankosić Šilja bio je poznat po brzom "padanju u vatru" i imao je i sam prilike da se uveri u to koliko je Đorđe bio "tvrd orah" i šta je sve sposoban da uradi. Ismejan, uvređen i ponižen od princa Đorđa, Tankosić je hteo, u decembru 1908. godine, da ga izazove na dvoboj. Princ je odmah prihvatio. Ali tada su na scenu stupili viši oficiri i ovaj obračun je onemogućen. Voja Tankosić zbog toga podnosi ostavku na službu u vojsci, koja mu je odmah uvažena.

REDOV PEŠADIJSKOG PUKA

ODMAH po dolasku u Srbiju, princ Đorđe, 27. avgusta 1903. godine, stupa u srpsku vojsku, kao redov 18. pešadijskog puka. Za kaplara je proizveden 27. 2. 1904, za podnarednika 27. 8. 1904, a za narednika 27. 2. 1905. Na dan punoletstva 27. 8. 1905. unapređen je u čin potporučnika, na Banjici, pred postrojenim pukom, koji je nosio njegovo ime. Kralj Petar je tog dana rekao:

"Uvodeći moga sina prestolonaslednika Đorđa u redove moje drage vojske, ja sam želeo da on bude vaš drug, da se s vama vaspita u vrlinama koje krase vojnika, i da se nauči da u službi otadžbine gleda svoje najsvetije dužnosti."