Dinastija potrošila Karađorđevo ime

PO DOLASKU u Beograd i preuzimanju prestola kralj Petar, kada se upoznao sa prilikama u Srbiji, nije bio najzadovoljniji političkim prilikama zbog stalnih sukoba stranačkih prvaka. Već krajem leta 1903. po Beogradu su se širili glasovi o njegovom lošem raspoloženju i razočaranjem zbog sitničarstva srpskih državnika. Nije mogao ni da nasluti da su političari toliko sujetni i samoživi. Često je znao da naglas razmišlja i kaže da nije isključeno da jednog dana "uzme kapu, pokupi decu za ruke i ode iz Srbije".

Međutim, ni političari nisu bili zadovoljni novim kraljem kao vladaocem. Samo nekoliko godina po ustoličenju Petra za kralja u javnom životu Srbije sve je više izbijalo nezadovoljstvo novim vladaocem i dinastijom uopšte. Već 1905.godine Vlada je morala zvanično da demantuje glasine o abdikaciji kralja Petra.

Političke stranke i njihovi lideri zamerali su kralju da je on "vladalac bez autoriteta, inicijative i kreativnosti.Nevolja je kad je vladalac suviše autoritativan, isto tako kad nimalo nije; da je kralj (Petar) drukčiji sve bi bilo drukčije".

U vreme Aneksione krize kada je Austrougarska prisvojila Bosnu i Hercegovinu nezadovoljstvo suverenom dostiglo je vrhunac.

Tih dana zabeležena je izjava ministra inostranih dela Milovana Milovanovića: "Kralj je bio nula, bez ikakve inicijative i bez ikakve ideje, koji nije uspeo ni da razume šta se oko nas zbiva i kakve nam opasnosti prete."

Izgledalo je "da je potrošen fond imena Karađorđeva i da se narod zasitio dinastije"... Paralelno sa političarima i zaverenici iz 1903. godine, grupa oficira koji su Karađorđeviće i doveli na vlast, kojima je u to vreme Dragutin Dimitrijević Apis uveliko predvodnik, organizuju se "da proteraju dinastiju Karađorđević".

Zaverenici i nisu bili toliko protiv kralja Petra koliko protiv princa Đorđa koji im je u svakoj prilici davao do znanja "da ih se ne boji, i da će im, samo ako se usude da ga i ,darnu,, vlastitim rukama slomiti vratove".

Svoju netrpeljivost i mržnju prema prestolonasledniku zaverenici uopšte nisu krili. To se najbolje videlo kada je kralj Petar naredio komandantu tvrđave u Beogradu da napusti službeni stan da bi u njega uselio svog naslednika. Protest ove grupe oficira bio je toliko silovit, da je kralj Petar bio prinuđen da povuče naređenje i sinu kupu kuću u Krunskoj ulici...

U knjizi "Sarajevo 1914." Vladimir Dedijer piše da su zaverenici, a naročito Apis, odigrali značajnu, čak presudnu ulogu, u promeni prestolonaslednika. O Apisu, kao "glavnom inicijatoru Đorđeve abdikacije, piše i njegov sestrić, Milan Ž. Živanović, u knjizi "Pukovnik Apis". Obojica autora svoje tvrdnje zasnivaju na dnevniku Velimira Vemića, u kojem stoji zabeleženo da je još 5. jula 1907. godine bilo rešeno da se "ludaku da tečnost", odnosno da se otruje. Sastanku na kom je to predloženo prisustvovali su pored Vemića, Apis, Vladimir Tucović, Antonije Antić, Stojan Popović i Milić Simeunović. "Apis je imao pet flaša nekog otrova kod sebe..."

Još jedan od zaverenika Aleksandar Aca Blagojević u svojim sećanjima, koji se nalaze u Arhivu SANU, tvrdi da je "ideja da se Đorđe skloni po svaku cenu počela u vreme aneksije Bosne i Hercegovine, a kad je Đorđe svojim ponašanjem i prema austrougarskom poslaniku doveo sebe u nemogućnost da bude na položaju prestolonaslednika".

Po ovim izvorima, u najužem krugu upućenih u plan uklanjanja Đorđa bili su i dvorski lekar i nezaobilazni Petar Živković.Negde u februaru 1909. godine u akciju protiv prestolonaslednika izgleda da se umešao i princ Aleksandar. On je o tome razgovarao i sa Apisom, najpre preko posrednika, a zatim lično.

Vasa Kazamirović u knjizi "Crna ruka" o ovome piše:

- Od Petra Živkovića, "kao najobazrivijeg i najlukavijeg", navodno je potekao predlog da se u zaveru protiv princa Đorđa uvede i princ Aleksandar, kako bi "kao budući prestolonaslednik i kralj bio potpuno u rukama zaverenika i postao garantija za njih, da im se ne može ništa dogoditi". To je odmah bilo prihvaćeno i Živković je zatim Aleksandra uveo "u tu strašnu zaveru".

Kada je trebalo da se Đorđe otruje, Aleksandar je, po dogovoru sa Živkovićem otputovao u Beč, radi lečenja...

U beleškama neposrednog svedoka Ace Blagojevića piše da se kod zaverenika javila bojazan, da bi Aleksandar, kad dođe na presto, mogao da se okrene protiv njih. Zbog toga je dogovoreno da Petar Živković otputuje u Beč i od Aleksandra izmami pismo iz koga bi se moglo videti da je i on upućen u trovanje princa Đorđa.

"Živkoviću je uspelo da dobije to pismo i donese ga u Beograd. Pokazao ga je zaverenicima i predložko Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga ipak da. Ali Živković se sad izgovorio da je pismo uništio..." - piše Vasa Kazamirović.

Međutim, Aca Blagojević tvrdi da Živković nije uništio Aleksandrovo pismo, već ga je zadržao kod sebe. Posle 1918. godine, on je tada regentu Aleksandru rekao da pismo čuva u sefu jedne banke, i ako bi mu se ma šta desilo, ono će biti publikovano u stranim novinama.

Ovo pismo će izgleda biti "jedna od onih tananih veza koje su spajale Aleksandra i Petra Živkovića, čak i onda kada kralj nije bio voljan da sarađuje s njim".

U svojim memoarima "Istina o mom životu" princ Đorđe potvrđuje da je znao za plan o njegovoj likvidaciji:

"Zaverenici ustaju protiv mene. Jedna manja grupa, koju vodi Apis, otvoreno radi na mome uklanjanju sa prestola... Izgleda da ova grupa ne preza ni od zločina: otac je ovih dana dobio dostavu da je nekolicina mlađih oficira, zajedno sa Apisom, na nekom tajnom skupu govorila da ugodnom prilikom izvrše atentat i reše pitanje u korist Aleksandra."

O umešanosti brata u njegovo ubistvo uopšte ne govori. Ne pominje ni Petra Živkovića... Po njegovim rečima, samo je "buntovna priroda Apisa ponovo tražila krv.

Po svedočenju još jednog neposrednog svedoka Vladimira Tucovića, koje se, takođe, nalazi u Arhivu SANU, i koji je na "Solunskom procesu 1917. osuđen na smrt pa pomilovan, Apis je prvi uvideo da je Đorđe "nezgodan i da bi prestolonasleđe trebalo da pređe na mlađega sina kralja Petra, Aleksandra, koji je u to vreme još bio đak u Petrogradu".

Po ovom, Tucovićevom svedočenju, prvi put se o likvidaciji Đorđa razgovaralo u stanu Antonija Antića u jesen 1907. godine. Pored Tucovića ovom skupu su prisustvovali Apis, Petar Živković, Antonije Antić, i još nekolicina zaverenika. "I bilo je odlučeno, da se zbog toga, preko Jaše Nenadovića, dođe u vezu sa Aleksandrom" - kaže Tucović.

Pošto je uspostavljen kontakt sa Aleksandrom, konačna odluka je pala na sastanku održanom 5. oktobra 1907. i to u kući Vladimira Tucovića u Deligradskoj ulici broj 4.

"Za sve ovo, na neki način, saznao je princ Đorđe, pa je prvo nasrnuo na Apisa i Petra Živkovića, a onda i na mene - na jednoj dvorskoj zabavi. Ali - kaže dalje Tucović - Apisu Đorđe nije smeo ništa, a Petar Živković je posle napada na njega, dobio odsustvo za Francusku i tamo ostao 15 meseci."

DOMANOVIĆ PROTIV ĐORĐA

U DOGOVORU sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i njegovim sledbenicima, zaverenički list "Novi pokret", čiji je vlasnik bio književnik Radoje Domanović, poveo je besomučnu kampanju protiv prestolonaslednika Đorđa. Kada se desio nesrećan događaj u kome je stradao poslužitelj Stevan Kolaković," Novi pokret" je nesuđenog kralj optužio za ubistvo i nazvao ga - Đorđem Kara-Kolakovićem!