Neuspeo atentat na princa Đorđa

MNOGI detalji o planovima da se prestolonaslednik Đorđe otruje ostali su nerazjašnjeni. Sva svedočenja oficira zaverenika, neposrednih učesnika u ovoj zaveri, dnevnik Velimira Vemića, kao i sećanja Aleksandra Ace Blagojevića i Vladimira Tucovića, nigde ne spominju kada i gde je ovaj čin trebalo da se desi i ko bi bili izvršioci... Spominju se samo razgovori oficira okupljenih oko Apisa koji će docnije biti stožeri Crne ruke.

Vladimir Dedijer, u svom kapitalnom delu "Sarajevo 1914" piše, da se "ni razni sekundarni izvori ne slažu u tome kada je ta akcija preduzeta, 1907. ili 1910. godine". Zatim, da "ne postoje izvori koji bi dokazali da je Aleksandar lično naredio fizičko uklanjanje princa Đorđa".

Ako oko trovanja prestolonaslednika postoje istorijske dileme, jedan događaj iz 1907. potvrđuje da je bilo direktnih pokušaja da se "ludi princ" likvidira.

Na samom početku pomenute godine jednog dana Beograd je protresla snažna eksplozija i to u Đorđevoj kući u Krunskoj ulici. Detonacija je bila toliko snažna da se čula u gotovo celom gradu. Narod iz okolnih ulica okupio se oko zgrade, stvorila se neopisiva gužva. Među prvima je dojurio kralj Petar u pratnji maršala dvora. Niko nije znao da objasni šta se desilo i da li je neko u kući nastradao. Maršal dvora se jedini odvažio da uđe unutra. Na sreću Đorđe nije bio povređen. U tenutku eksplozije našao se u sasvim drugom delu kuće.

KRALj nije olako prešao preko ovoga. Zahtevao je da se povede istraga da se ustanovi ko stoji iza ovog pokušaja ubistva njegovog starijeg sina. A tih dana do kralja Petra su stigle anonimne dojave da grupa zaverenika priprema atentat na princa Đorđa, ne bi li tako omogućili Aleksandru da zauzme mesto prestolonaslednika. Bilo mu je jasno da su zaverenici, oni isti koji su i njega doveli na presto, spremni na nove zločine.

Istraga, koju je kralj naredio nije donela ništa spektakularno. Otkriveno je da se na bankarski račun Stevana Kolakovića, onog prinčevog poslužitelja, zbog čije smrti je kasnije i abdicirao, uplaćuju ogromne sume novca, koje je uz pismeno ovlašćenje podizala njegova žena Anka Kolaković. Istraga je obustavljena kada je nesretni Kolaković rekao da je taj novac dobijao od princa Đorđa. Ovom prilikom je otkriven još jedan detalj-poslužitelj Kolaković je bio austrijski državljanin.

Francuski obaveštajci, tih dana iz Beograda, šalju svojim šefovima u Pariz, izveštaj u kome tvrde da je princ Đorđe Karađorđević, srpski prestolonaslednik, okružen austrijskim špijunima.

APIS i deo oficirskog kora o svojim idejama za uklanjanje Karađorđevića sa prestola, a za "izbacivanje iz igre" princa Đorđa, obaveštavaju pojedine političare.

Za kralja Petra govore da on svoju vojničku "ulogu komandovanja ograničavao na to - da sablju paše i da prisustvuje sečenju kolača o pukovskim slavama". A što su mu "kasarne prazne, što mu vojska nema ni najnužnije potrebe, i što mu vojnici, što na reč, idu i goli i bosi - to se unuka Karađorđa ama baš ništa ne tiče".

Đorđe Genčić, političar koji je obeležio Srbiju s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, inače jedan od idejnih tvoraca Majskog prevrata uklanjanja Obrenovića, u pismu Jaši Prodanoviću prepričava razgovor sa Đorđem, tada još prestolonaslednikom.

Izjavu princa Đorđa, da su svi Karađorđevići "pošteni i popularni", on je ocenio kao smešnu, kad se zna da on, Đorđe, "to poštenje svoje stiče potpisujući blanko menice beogradskim zelenašima, a popularnost svoju - loveći povazdan ribu na Adi Ciganliji i zavlačeći se, po okolini Beograda, po rupama i lagumima gde jazavci borave! U danima, pak, kad se i on politikom bavi, on preti Karaburmom tvorcima današnjeg stanja, koje je od njega, jednog običnog i siromašnog kadeta ruskog, napravilo naslednika prestola i budućeg kralja Srbije".

GENČIĆA je duboko uvredilo što je princ Đorđe nazvao one koji su dinastiju Karađorđevića doveli na presto - "čukelama", i što im je javno pretio da će ih satrti kad postane kralj.

U "džukele" princ Đorđe je svrstavao i svog rođaka Jašu Nenadovića, tada poslanika Srbije u Carigradu.

Dok su se po Beogradu bavili dvorskim spletkama i intrigama i stranačkim prepucavanjima, Austrougarska je završila posao oko aneksije Bosne i Hercegovine. Time je jasno stavila do znanja da je cilj da preko Sandžaka želi da prodre u Makedoniju i tako obezbedi izlaz na Egejsko more, i da istovremeno osujeti da se Srbija preko Hercegovine spoji sa Crnom Gorom i dobije izlazak na more.

Princ Đorđe je u vreme aneksione krize bio predvodnik najratobornije struje koja je otvoreno tražila da Srbija uđe u rat. Držao je zapaljive govore na zborovima, a na prijemima i balovima provocirao je i izazivao austrijske i ruske diplomate.

Na prijemu povodom carevog rođendana, rekao je ruskom poslaniku, i to pred svima prisutnim, da je ruski car "lažov" jer je njemu, Đorđu, rekao da neće dopustiti da Austrija anektira Bosnu. Potom je prišao austrijskom poslaniku i rekao: "A vaš je car lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje."

TIH dana "Peštanski lojd" prenosi izjavu princa Đorđa:

"Čudim se što mi prebacuju moje držanje povodom aneksije. Aneksija je nanela srpskom narodu duboku bol i uvredila ga u njegovim nacionalnim i prirodnim osećanjima. Naš narod oseća aneksiju kao nepravdu i kao sramotu i čvrsto je rešen da protiv očite povrede svog prava sa oružjem u ruci, odlučno istupi, ako to bude morao da učini. Ja lično osećao bih sramotu kada bih u ovim teškam trenucima drukčije govorio i drukčije postupao. Kako bi se tek srpski narod osećao kada bih ja kao prestolonaslednik mudrovao i izmicao onda kada treba kretati napred? Sem toga ja lično osećam da je položaj stvoren aneksijom za Srbiju i srpski narod prosto nesnosan. Mi ne smemo dopustiti i mi ne smemo trpeti da nas aneksijom dovedu u potpunu i stalnu ekonomsku i političku zavisnost...".

SKANDAL U KAFANI "MOSKVA"

DOGOVARANjA zaverenika o smeni dinastije Karađorđević bila su stalno na dnevnom redu. Velimir Vemić, u svom dnevniku beleži da su ti skupovi od jeseni 1909. godine, postali redovni.

"O udaljenju dinastije većalo se i 23 oktobra 1909. godine u kući Vladana Đorđevića (lekara, književnika, predsednika vlade Srbije, osnivača Srpskog lekarskog društva u Njegoševoj ulici broj 30. Ali dogovor nije postignut pa se sa razgovorom nastavilo u kafani 'Moskva', u 'proširenom društvu'. Među pridošlicama nalazili su se i potpukovnici Aleksandar Srb i Borivoj Jovanović. Ova dvojica, sa još nekolicinom zaverenika, nisu bili za to da se dinastija Karađorđevića udalji s prestola, a za šta su se zalagali Apis i njegovi najbliži drugovi. Oni nisu bili ni za to da se princ Đorđe liši života... Kako je svako tvrdokorno branio svoj stav, došlo je do svađe, do pravog skandala pred velikim brojem kafanskih gostiju...