Kampanja za povratak na presto

NEPOSREDNO posle abdikacije, nestalna i nepredvidljiva priroda princa Đorđa ponovo je došla do izražaja. Počeo je javno da govori da se gorko kaje što je abdicirao i da bi na neki način povukao svoju odluku. Raspitivao se kod pravnika da li je to sve bilo po Ustavu i zakonu. S bratom je prekinuo sve kontakte, kod oca više nije odlazio, a započeo je agresivnu kampanju za povratak na položaj prestolonaslednika.

I Srbija se po ko zna koji put podelila. U štampi je počela politička i stručno-pravna rasprava da li je promena na prestolu bila zasnovana na Ustavu. Na jednoj strani su bili oni koji su tvrdili, što je inače bio i zvaničan stav Vlade, da je ostavka princa Đorđa na presto potpuno u saglasnosti sa Ustavom iz 1903. godine, koji u članu 70 izričito spominje mogućnost ostavke kralja, ne spominjući ostavku prestolonaslednika, ali je i ne zabranjuje. Osim toga, oni su se pozivali na to da je u javnom pravu poznato pravilo da se svaki pojedinac može odreći svoje dužnosti.

Na suprotnoj strani, koju je predvodio Slobodan Jovanović, u to vreme izuzetno ugledan pravnik, preovladalo je mišljenje da taj akt, istina, nije u suprotnosti sa Ustavom, "ali nije u saglasnosti sa opštim principima pravne nauke jer je teško prihvatljivo da se neko može odreći izvesnog nasleđa pre nego što se stvori mogućnost da se to nasleđe primi. Prestolonaslednikova ostavka ne može važiti sve do upražnjenja prestola, kada se on može kao vladalac odreći prestola. Prvorođenje se ne može ničim izmeniti".

Na toj činjenici zasnivali su se zahtevi princa Đorđa i njegovih pristalica da "abdikacija faktički ne postoji". Njihov predlog je bio da se sazove Velika narodna skupština, koja je jedina kompetentna da rešava pitanje njegove abdikacije.

Kada je Đorđe otpočeo kampanju za povratak na mesto prestolonaslednika, listovi koji su mu bili naklonjeni bili su "Pravda", "Mali žurnal" i "Večernje novosti". Ali nesuđenom kralju to nije bilo dovoljno. Pokrenuo je i svoj list "Reforma", koji je uređivao njegov prijatelj, major Damjan Damjanović, zvani Mali Dača. Gotovo svi tekstovi u listu izgledali su kao da ih je pisao vlasnik...

"Naročito bezobziran list je bio prema Vladi. U broju od 31. decembra 1909. godine, u članku pod naslovom 'Kralj će povesti kolo', neki ministri nazvani su - 'potuljenim veleizdajnicima i zlonamernicima'. A u broju od 1. januara 1910. godine, u jednom drugom članku, cela vlada je nazvana 'gujom, kojoj će se skoro stati na vrat'", piše Vasa Kazimirović.

Zbog ovakvog pisanija u "Reformi", u Vladi Srbije je nastala panika. Međutim, među ministrima nije bilo jedinstva u nameri da se prema Đorđu preduzmu drastičnije mere. Pašić je tvrdio da je uticaj "Reforme" nikakav i da ona nema nikakav politički značaj. Ministar unutrašnjih poslova Ljuba Jovanović Patak nije se slagao sa takvom ocenom. Smatrao je da tekstovi objavljeni u ovom listu nisu ni najmanje bezazleni.

Zato je on tražio da se princ protera iz zemlje ili internira "u neki garnizon koji je podalje od železnice". Ovaj zahtev posebno je dobio na značaju posle teškog incidenta, kada je na dvorskom balu, uoči nove 1910. godine, Đorđe fizički napao i vređao upravnika varoši Dušana Alimpića, nazivajući ga javno džukelom, nitkovom i nevaljalcem, iako je upravnik svojevremeno pokazivao veliku naklonost prema prinčevim ispadima.

Od ove ideje se, međutim, odustalo jer je postojala opasnost da to progonstvo Austrija iskoristi za političke akcije prema Srbiji. Zaključeno je da je Đorđa lakše nadzirati kod kuće nego na strani.

Na sednici Vlade održanoj 4. januara 1910. godine, Nikola Pašić je rekao da je on o slanju princa Đorđa u inostranstvo razgovarao i sa kraljem Petrom, i da se ovaj s tim slaže. Za Pašića se ovde pojavio drugi problem; operacija slanja princa u inostranstvo Vladu bi godišnje koštala preko 110.000 dinara godišnje, a u budžetu je bilo pedeset hiljada manje.

Pojedini ministri su bili protiv toga da se državni novac troši na nestabilnog kraljevića. Tvrdili su da bi "Đorđeve bruke i troškovi na strani bili veći, i od veće štete no kad ostane ovde pod nadzorom".

Bilo je i predloga da se princ uputi u Italiju i "tamo smesti na lađu koja nezgodne prinčeve po tri godine vozi po svim okeanima". Stojan Protić je govorio da princa Đorđa "ne valja ni udaljavati iz Srbije, a ne valja ni ako dalje ovde ostane".

U listu "Zvono", 4. oktobra 1909. godine piše: "Za Đorđem Karađorđevićem nije zaplakalo ničije oko, a i da je koje zaplakalo, ono bi sigurno do sad već ispalo..."

Pitanje princa Đorđa i njegovog povratka na mesto prestolonaslednika ostaće još dugo godina aktuelno. Čak i kad je Prvi svetski rat završen i formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

"Za vreme zasedanja Ustavotvorne skupštine, prijatelji princa Đorđa su istupili sa tvrdnjama da njegova izjava iz 1909. godine nema više važnosti i da on polaže puno pravo na prestolonasledstvo. Ali ova akcija postala je ubrzo bespredmetna, budući da je donesen novi Ustav, a Aleksandar je u međuvremenu postao kralj... To je uvideo i sam princ Đorđe, pa je zatražio da se samo regulišu njegov položaj u vojsci i njegovo pravo nasleđa na zaostavštinu kralja Petra. I pitanje njegovih stalnih mesečnih primanja kao člana kraljevskog doma", zabeležio je Vasa Kazimirović.

Sudeći po pisanju "Dnevnog lista", glavni savetnici princa Đorđa bili su pukovnik Miloš Vasić i general Magdalenić. Pod njihovim uticajem princ je u svom listu napao i samog kralja Petra. Lidere Samostalne i Radikalne stranke nazivao je pokvarenim političarima. Vojska je jedino bila kod njega povlašćena. Nije je napadao. Često je pisao da bi vojska trebalo da bude stvarni gospodar zemlje...

Posle prinčeve izjave u jednom francuskom listu da sebe smatra ravnim sa Stefanom Nemanjom, krenula je lavina napada na njega. A krajem avgusta 1909. godine donet je Dvorski statut, "Porodični pravilnik za članove Srpskog Kraljevskog Doma", koji su potpisali kralj Petar i predsednik Vlade Stojan Novaković.

Uz kralja Petra, kao članovi kraljevskog doma, statut su potpisali prestolonaslednik Aleksandar, princ Đorđe, princeza Jelena, knez Arsenije i njegov sin Pavle.

Dvorski statut nije odmah stupio na snagu, već dve godine kasnije, 24. februara 1911. godine. Statutom je bilo predviđeno da kraljevskom domu pripadaju i potomci Aleksandra, Đorđa i Pavla.

Zanimljivo je da je Stojan Novaković posle abdikacije za princa Đorđa govorio da je "pravi dijamant, doduše neuglačan".

SUŠTA SUPROTNOST BRATU

NAJVIŠE interesovanja u evropskoj javnosti za događaje unutar srpskog kraljevskog doma pokazala je britanska diplomatija. Britanski poslanik u Beogradu Vajthed slao je duge izveštaje svojoj vladi o slučaju princa Đorđa, žestokog i silovitog karaktera, koga kralj zbog toga ne sme poslati van zemlje. Podatke je dobijao od samog predsednika Vlade Stojana Novakovića. O novom prestolonasledniku u ovim izveštajima se kaže da se radi o "vrlo postojanom, promišljenom i tolerantnom mladom čoveku", koji je "sušta suprotnost svome starijem bratu".