Princ ostaje bez ratnog rasporeda

SKLAPANjEM Balkanskog saveza i planom za proterivanje Turaka iz Stare Srbije princ Đorđe je bio oduševljen. Iako je bio upoznat sa pripremama za rat, konkretni dogovori i akcije odvijali su se daleko od mladog i temperamentnog kraljevića. Njegova narav i energija, međutim, svoj pravi okvir i sredinu naći će u nastupajućem ratu.

Srbija se nadahnjivala najavom oslobođenja Kosova. Time je posle pet vekova ropstva mitsko mesto srpske duše trebalo ponovo da bude vraćeno u sastav srpske države. Sukob sa Turcima time je dobio i mitsku dimenziju, kojoj nije odoleo ni mladi princ. Vatreno je govorio o oslobođenju balkanskih naroda, željno iščekujući da obuče uniformu. Dvor ga je, međutim, držao podalje od mesta gde su se donosile odluke.

Za razliku od svog buntovnog i često nepredvidivog brata, novi prestolonaslednik Aleksandar imao je svoje mesto u organizaciji i pripremama za rat. Zajedno sa ministrima, ambasadorima i konzulima bio je učesnik mnogobrojnih pregovora u predvečerje sukoba. Dobio je zadatak da otputuje u Sofiju kod bugarskog cara Ferdinanda i dogovori se oko poslednjih detalja pred bitku.

"Hahahaha! Sandro diplomata", smejao se Đorđe zaduženju svog brata, aludirajući na njegovu osrednjost i nespremnost da se uhvati ukoštac sa krupnim životnim pitanjima. Aleksandar je ćutao i izvršavao sve što su kralj, Vlada ili Generalštab stavljali pred njega.

S jeseni 1912. na kraljev poziv princ Đorđe je iz Pariza stigao u Beograd. Rat samo što nije počeo, a znanje koje je stekao na francuskoj vojnoj akademiji mladi srpski plemić uskoro će moći da proveri na frontu.

Rat protiv Otomanske imperije predstavljen je Evropi i velikim silama kao intervencija u cilju odbrane hrišćanskog stanovništva od sve većeg nasilja i pritiska kojem je izloženo. Beograd je ukazivao i na moralno pravo na oslobođenje Kosova, kao i na burnu predistoriju ovog područja. Balkanski saveznici su nešto tišim tonom međunarodnoj zajednici predstavljali i projekat da se Turska prebaci preko Bosfora i zauvek protera iz Evrope. Ovakav scenario bio je primamljiv i velikim silama.

Napad će uskoro početi, a srpski kralj sa sinovima i oficirskim korom prisustvuje osvećenju Crkve Svetog Đorđa, svoje zadužbine na Oplencu. Obredu u zavetnoj crkvi dinastije Karađorđević prisustvuju mitropolit Dimitrije, vladike, diplomate, gosti, stotine Šumadinaca iz Topole i okoline. Princ Đorđe stoji tik uz brata Aleksandra, iako su odnosi među njima prilično hladni.

- Ostavljam u amanet sinovima svojim i potomcima da uvek rade u zajednici s narodom! - poručio je stari kralj svojim potomcima. Bila je to zdravica koju je kralj izgovorio pre napuštanja Oplenca, ali i zavet svojoj neposlušnoj i često nepokornoj deci da uvek vode računa o onima kojima vladaju.

Ratni raspored bio je pripremljen i poznat odranije. Prvom armijom trebalo je da komanduje Đorđe, a Drugom prestolonaslednik Aleksandar. Komandu nad Trećom, konjičkom, imao je knez Arsen, kraljev brat. U osvit rata, Đorđe je otišao kod načelnika Generalštaba Radomira Putnika, gde je naišao na neočekivan odgovor povodom komande nad jedinicama. General je princa poslao kod mlađeg brata, kako bi mu dao novi raspored.

- Zašto nisam raspoređen kako je planirano? To im neće proći - vikao je princ u telefonsku slušalicu u svojoj kući u Krunskoj ulici. Njegova pitanja su ostala bez odgovora.

Na Đorđevo izostavljanje sa komandnih dužnosti, po svoj prilici, najviše je uticalo nepoverenje vojnog vrha, koje je sistemski podgrevano u dvorskim krugovima. Uticaj crnorukaca bio je veliki, a njima svakako nije odgovaralo da se princ nađe na bilo kojoj ozbiljnijoj komandnoj dužnosti. Pronosile su se i glasine da je često neuračunljiv, plahovit i neracionalan.

Ljut što su se spletke i intrige ponovo upetljale u njegov život i odnose sa Aleksandrom, princ Đorđe odlazi kod generala Stepe Stepanovića, komandanta Druge armije, pod čijom će se zastavom boriti tokom čitavog rata.

Ime princa Đorđa ponovo osviće na novinskim stupcima, ali sada se piše o njegovom ratnom junaštvu. Povod - Orden Karađorđeve zvezde, koji je dobio zbog herojskog držanja u borbama na Stracinu, u severnom delu Makedonije.

Novine ne propuštaju da naglase prinčevu humanost u ratu i često navode slučaj susreta kraljevog sina sa bugarskim beguncima iz turske vojske, koji su odbili da ratuju protiv Srba. Grupu promrzlih i hladnih dezertera Đorđe je uveo u svoj šator i s njima podelio vojnički obrok. U veličanju princa učestvuju i listovi iza kojih stoje i crnorukci, koji su se pre rata utrkivali u njegovoj satanizaciji i iznošenju afera čiji je on navodno bio akter. Uloge su se, međutim, promenile.

Pred kraj rata dolazi do pomeranja na srpskoj političkoj sceni, a sukob radikala i krila nekadašnjih zaverenika ulazi u novu, nešto drugačiju fazu. Pašiću i njegovoj partiji nije odgovarala pobednička uloga i naglo povećanje ugleda buntovnog oficirskog kora. Da bi ponovo uspostavili kontrolu, radikali moraju da povuku potez. Novi krug intriga se otvara, a manipulacija prinčevima je već oprobani metod.

Afera, političkih spletki i međusobnog raskusuravanja ministara, oficira i stranačkih prvaka, međutim, Đorđu je bilo preko glave. Osećao je da na Dvoru samo smeta.

- Odlazim u inostranstvo. Ukoliko bude potrebno, uvek mogu da se vratim - mirno je saopštio starom kralju.

Riku topova, blato i krv fronta srpski princ zameniće glamurom i sjajem Azurne obale. Prva stanica na Đorđevom putovanju, koje, ispostaviće se, neće dugo trajati, bio je Monte Karlo. Dok njegovi ratni drugovi gotovo bez predaha ulaze u novi krug pakla na Balkanu, mladi Karađorđević vreme provodi u upoznavanju evropske aristokratije, društvu lepih žena i uz promenljivu sreću ruleta. Prijateljstvo sa Mikom Alasom nije prekinuto, i profesoru se često javlja dopisnicama i pismima iz evropskih gradova.

Period Đorđevog mira i uživanja, međutim, nije dugo trajao. Na pomolu je bio još jedan sukob, sa neuporedivo opasnijim i moćnijim protivnikom. Veliki rat bio je na pomolu, a čekao se samo povod. Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu upalili su požar koji će naredne četiri godine sagorevati Evropu.

Predosećajući nova iskušenja, princ se vraća u Srbiju. Zapamćeno je da je na tradicionalnom novogodišnjem dvorskom balu mladi princ igrao sa mnogim devojkama, ali da je posebno obraćao pažnju na ćerke svog najvećeg protivnika - predsednika Vlade Nikole Pašića. Beogradska čaršija pričala je o njegovoj navodnoj vezi sa Darom Pašić. Narod je pričao, a Đorđe se tome glasno smejao, čak i javno prepričavao ove glasine.

UNAPREĐENjE I ORDEN

MLADI princ je u Prvi balkanski rat pošao bez preciznog ratnog rasporeda u jedinicama Druge armije. Nosio je, po tadašnjoj dinastičkoj praksi, čin kapetana prve klase. U bitkama protiv Turaka obavljao je različite komandne dužnosti, ali i bio na prvim linijama fronta. Zbog iskazane hrabrosti i veštine dobio je čin majora, a odluka o unapređenju objavljena je u "Službenom vojnom listu" i u "Srpskim novinama" 30. novembra 1912. godine.

Prema ratnim svedočenjima, Đorđe Karađorđević bio je hrabar oficir. Nije prezao od toga da se sa sabljom i pištoljem probije kroz redove vojnika i među prvima jurne na neprijatelja. To je i bio razlog što je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost ("Službeni vojni list" od 14. maja 1913. godine). Kroz sve borbe u ratovima koji su usledili Đorđe će nositi majorski čin.

SUTRA: Junački juriš na Mačkovom kamenu