Đorđe nema mira ni u novoj državi

KADA je princ Đorđe Karađorđević posle lečenja od ranjavanja na Mačkovom kamenu ponovo bio spreman za borbu, za njega nije više bilo mesta u srpskim vojnim jedinicama. Ni kralj Petar nije mogao ništa protiv ovakvog naređenja svog mlaćeg sina regenta Aleksandra.

Daleko od fronta, u Parizu, o bitkama, pobedama i porazima srpske vojske Đorđe je saznavao iz novina i od Srba koji su dolazili u Francusku. Njegov patriotizam se nije gasio ni ispod Ajfelove kule. Razmišljao je da od vlade traži da ga postavi na mesto šefa Srpske misije u Francuskoj. Ali stigla je vest o suđenju Apisu u Solunu. Posle bezuspešne intervencije kod brata, za pomilovanje Apisa, odustaje od namere da to mesto traži za sebe. Radovao se svim pobedama svoje vojske, ali ga je izluđivala pomisao da on nije učestvovao u njima. Pokušavao je na sve načine da ne razmišlja o tome. Tražio je razne preokupacije. Sretao se sa raznim ljudima, povremeno se družio i sa Ivanom Meštrovićem, čuvenim umetnikom, i otvoreno i iskreno govorio o sebi i svom položaju. Meštrović, iz tog pariskog perioda, u svojoj knjizi "Uspomene na političke ljude i događaje" zabeležio je Đorđeve reči:

"Prvo sam od sebe takav. Drugo, nemam naobrazbe, a treće, ja sam bolestan. Ja imam ludu i naglu žicu Karađorđevića, a nemam lukavost od Njegoša kao Aleksandar...

Priznavao je: - Ja nisam za princa, a još manje za kralja. Sreća je da se našao Aleksandar koji je normalniji od mene.

ISKRENO je pričao i o svojim ispadima, počev od onog sa posilnim, koga je udario na nezgodno mesto, pa je ovaj umro, do svog ispada u ruskom poslanstvu protiv ruskog i austrijskog cara, radi čega se morao odreći nasledništva prestola. Rekao mi je da je za onim vojnikom žalio, da mu je kasnije češće u snu dolazio, ali da za ono što je rekao u ruskom poslanstvu ne žali."

Đorđu je u Parizu nedostajao profesor Mika Alas i stalno ga je zvao da dođe kod njega.

U jednom pismu obaveštava ga o svojoj novoj preokupaciji. Pronalazaštvu.

"Danas sam bio na ručku kod najpoznatijeg inženjera fabrike 'Hispano-Suisa' za motore uopšte, a poglavito za avionske motore... Ja sam mu kazao da imamo napravljen model, ali nažalost ostao je u Ženevi, on navaljuje, zbog radnika, jer veli bilo bi od neocenjene potrebe imati taj drveni model. Ja sam mu na to odgovorio da ništa ja sam ne mogu sada raditi dok se sa gospodinom Mikom Petrovićem ne sporazumem, a to je kad bude skoro došao u Pariz. Pitao me gde ste otišli, a ja sam mu kazao da ste otišli u Švajcarsku mojim poslom. Učinilo mu se mnogo sporo...

GOVORIO sam mu, naravno nerazumljivo i nepotpuno, da imate u glavi jednu novinu. On me je pitao kakav je to motor? Ja sam mu odgovorio da apsolutno ne znam kakav je, čak ni princip, jer ga Vi imate tek u glavi i imate ga tek izraditi. Na to je odgovorio da bi to bila sada još veća i važnija stvar od modela, ali novi motor, kada bi se pronašao bila bi naročito sada velika stvar."

Međutim, pitanje princa Đorđa i njegovog povratka "u prava prestolonaslednika" ponovo se otvara i kad je Prvi svetski rat završen i formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Na zasedanju Ustavotvorne skupštine, predstavnici manjih političkkih partija istupili su sa novim dokazima, da njegova izjava iz 1909. godine nema više važnosti i da on polaže puno pravo da bude prestolonaslednik. U to vreme, maja 1921. godine, i Slobodan Jovanović u "Politici" objavljuje tekst pod naslovom "Vladalački dom", koji ponovo izaziva podelu srpske javnosti:

"Kraljević Đorđe isključen je iz prestolonasleđa ćutom, na taj način što nije i on pomenut pored prestolonaslednika Aleksandra. Da li je ovako jedan zaobilazan način isključivanja dobar? Kraljević Đorđe može tvrditi da je on u pravilniku od 1909. godine kome i novi Ustav pridaje važnost označen kao član dinastije, i da kao takav i on ima prava na nasledstvo prestola, utoliko pre što njegova ranija ostavka na presto stare Kraljevine Srbije ne može ugasiti njegovo pravo na presto u novoj Kraljevini SHS. Novi Ustav odredio je istina da Kralja Petra ne nasleđuje on nego njegov mlađi brat. Mi ne tvrdimo da bi ovakva argumentacija bila sasvim tačna, ali polazimo od toga da bi bila moguća, naročito u ovakvoj zemlji paragrafskog rezonovanja kao što je naša..."

Ali i ova akcija ubrzo je doživela poraz. Skupština je donela novi Ustav prostom većinom, a ne kvalifikovanom, i Aleksandar je postao kralj...

I PRINC Đopđe je to je uvideo, pa je zatražio da se regulišu njegov položaj u vojsci i njegovo pravo nasleđa na zaostavštinu kralja Petra. I - pitanje njegovih stalnih mesečnih primanja kao člana kraljevskog doma.

Na zahtev kralja Aleksandra, vlada Nikole Pašića je 11. avgusta 1922. godine izdala jedan specijalni kominike o položaju princa Đorđa:

"Njegovo Visočanstvo Kraljević Đorđe primao je redovno 12 hiljada franaka mesečno, a i Nj. V. Kralj davao mu je, u više mahova, iz svoje privatne kase novčana sredstva. Njegovo Veličanstvo Kralj, kad mu je povećana civilna lista, izjavio je gotovost da će dati Kraljeviću Đorđu iz svoje civilne liste 600 hiljada dinara godišnje, kad stanuje u zemlji, ili 365 hiljada franaka, kad bude stanovao u inostranstvu. Ovu bi sumu primao Kraljević Đorđe pored svoje redovne apanaže od države."

U OBRAĆANjU Aleksandra i Pašića, javnom mnjenju nove države, dalje piše da Đorđe "nije pristao na ovu ponudu, tražeći veću sumu. Kraljević Đorđe, međutim, baveći se u inostranstvu nije imao držanje kakvo se očekuje od jednog člana Vladalačkog Doma, pa i po povratku u Domovinu njegovi postupci prema uzvišenoj osobi Njegovog Veličanstva Kralja takvi su, da nalažu Vladi dužnost da u smislu Dvorskog statuta promisli o merama koje bi se u sličnim prilikama morale primeniti".

Ovo saopštenje Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca "Beogradski dnevnik" nazvao je "još jednom sramotom".

Urednik ovog lista, čuveni Krsta Cicvarić, u tekstu pod naslovom "Građanin Đorđe K." piše "da je princ Đorđe kažnjen dvojakom kaznom: 1) da do daljnje naredbe ima stanovati u Nišu, 2) da se za dvadeset meseci isključi iz sviju počasti koje mu pripadaju kao članu Kraljevskog Doma. Tako je odlučio kralj Aleksandar, u smislu odredaba Dvorskog statuta, a po saslušanju ministarskog saveta".

RAD VAŽNIJI OD ORDENA

KOLIKO je Đorđe bio preokupiran pronalazačkim radom, vidi se iz jednog od brojnih pisama upućenih profesoru Miki Petroviću. Princ se žali prijatelju kako nema vremena ni za operu koju toliko obožava i da jedino zadovoljstvo nalazi u kratkim susretima sa potpukovnikom Jovanom M. Jovanovićem. Sa njim se nalazio u kafani "Piramides", na ručku u 12 i na večeri u sedam uveče. Jedan od retkih izuzetaka zabeležen je 23. novembra kada je Jovanović iznenada banuo u njegov stan.

- Morao sam - reče. - Sad su mi javili iz engleske ambasade da je za vas, visočanstvo, stigao orden. Kako mi rekoše, ambasador želi da kraljević svrati u ambasadu sutra pre podne, jer bi želeo lično da mu preda orden, a u subotu neće biti tu, ide na put.

- Najradije bih ostao kod kuće - odgovorio je Đorđe. - Posao mi je važniji od ordena.

Ipak, dva prijatelja su pošla u grad da Đorđe kupi sitnice potrebne za sutrašnji prijem.