Pod prismotrom pariske policije

NEPOSREDNO posle završetka rata, na prvi pogled, izgledalo je da su se odnosi između dva brata, regenta Aleksandra i princa Đorđa, vidno popravili. Za vreme Aleksandrovog boravka u Parizu, prvih meseci 1919. godine, braća su se često viđala, izlazila su u šetnje, zajedno ručavali...

U martu 1921, kraljević Đorđe se iznenada, nenajavljen pojavio u Beogradu. Njegova pojava zatekla je mnoge, pre svih Aleksandra i Nikolu Pašića koji se nalazio na čelu Vlade nove države.

Đorđe je dolazak objasnio posetom bolesnom ocu, kralju Petru. Ali, kako ga je samo jednom posetio, očito je da je razlog za to bio u nečemu drugom. Kralj, doduše, potpuno je bio onemoćao i nije mogao da govori. Đorđe je, zato, preporučio ađutantima da nikoga ne primaju, kako se ne bi videlo u kakvom je stanju stari kralj, da ga nikud ne izvode, da bi u narodu ostala lepa uspomena na njega.

POJAVA nesuđenog kralja na beogradskim ulicama uzburkala je čaršiju ali i interesovanje senzacionalističkih novina. Pažnju čitalaca posebno su privlačili tekstovi u "Balkanu" i "Beogradskom dnevniku", koji je uređivao Krsta Cicvarić, jedna od najneobičnijih pojava u istoriji srpskog novinarstva i otac žute štampe kod nas.

Na pitanja da li žali zbog abdikacije, Đorđe je odgovarao da je samo jednom zažalio, i to 1915. godine pri povlačenju srpske vojske, jer, da je on bio na mestu vrhovnog komandanta, postupio bi drukčije, te bi stradanja i žrtava bilo manje. Ovi listovi pisali su i da je princ Đorđe svojim novcem finansirao ideju republikanski orijentisanih političara da se ukine monarhija.

Zabeleženo je da je jednom prilikom Đorđe rekao Aleksandru: "Pametan je ovaj Sandro kao bog. Zna on šta Pašić misli u desetoj sobi. Zar niste primetili kako je stalno zamišljen. Kada jede, njegova pamet nije kod onog ručka, nego ovde... Kod tih reči on skoči i udari visoko u zid."

TU GODINU, 1921, obeležila je i smrt dva kralja: Kralja Nikole I Petrovića Njegoša i njegovog zeta kralja Petra I Karađorđevića. Kralj Crne Gore, posle Velike narodne skupštine u Podgorici 26. novembra 1918, kad je proglašeno ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, ostao je bez prestola i živeo je u emigraciji, gde je i umro. Do poslednjeg dana bio je ljut na Aleksandra Karađorđevića. Smatrao ga je otimačem dedinog prestola. Po Beogradu se pričalo da je nekoliko dana pred smrt spakovao Orden Svetog Save, kojim ga je kralj Petar odlikovao prilikom ustoličenja na kraljevski presto, a koji su mu još onda - 1903. godine predali princ Aleksandar i princeza Jelena, i poslao ga budućem kralju Jugoslavije.

"Jeste li čuli za smrt kralja Nikole? - pisao je Đorđe Mihailu Petroviću iz Pariza, gde se tada nalazio. - Ovdašnji listovi su tako indiferentno o njemu doneli članke. I ne samo to, nego su ga ismejavali. Lošu reputaciju imao je ovde. Mnogo je bolje što je umro i za njega i za Crnu Goru, jer kako je glupo vladao, imao je i dosta pristalica. Ali, sada će sve to leći na rudu."

POČETKOM 1922. godine odnosi između dva brata počeli su da se pogoršavaju. Đorđe, koji se vratio u Pariz, postajao je sve razdražljiviji, ispoljavajući svoju poznatu neurotičnu agresivnost u susretima sa ljudima u pariskom hotelu u kojem je stanovao, kao i u poslanstvu Jugoslavije, gde je redovno dolazio.

Posle iznenadne smrti dotadašnjeg poslanika Milenka Vesnića, koji je pokazivao otvorenu sklonost prema ćudljivom princu, i u svojim izveštajima za Beograd, izbegavao je da spominje njegovo neprimereno ponašanje, zamenio je u svojstvu otpravnika poslova Miloš Mihailović.

Novi čovek u poslanstvu i novi izveštaji za ministra Ninčića: "Već ima dva meseca kako Nj. v. kraljević Đorđe s vremena na vreme pada u jaču duševnu razdraženost i u tom stanju vrši akte i govori stvari koje nisu normalne. Kad ga to uhvati, onda je njegovo ponašanje neizdržljivo, a često i opasno. U poslednje vreme njegova razdraženost je sve veća i češća. Odavno već kraljević dolazi svaki dan u poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se sa poslugom, svađa se sa činovnicima i preti. Hoteći izbeći skandal po svaku cenu, naredio sam činovnicima i posluzi da se sklone kad on naiđe..."

ĐORĐE je i u hotelu "Kontinental", gde je stanovao u sobi broj 128, na drugom spratu, pravio skandale: "jednoj gospođi u hodniku pokazao je svoj ud, a direktoru hotela pretio je da je već ubio jednog svog sobara. Iako ni sa kim ne govori u poslanstvu, ipak dolazi svako jutro... On sa sobom nosi napunjen revolver, koji često vadi i jednu veliku štapinu."

Otpravnik poslova je pokušao da na "najdiskretniji način" privoli kraljevića da se podvrgne lekarskom pregledu, ali je ovaj to odbio i izjavio da je "najzdraviji čovek na svetu".

Posle toga dogodio se još jedan teži incident, kada je kraljević Đorđe pretukao sekretara poslanstva Jurišića, a zatim "izvadio svoj revolver i njime mahao po vazduhu, pa je još rekao da će danas slatko da ruča, a sutra će da dođe u poslanstvo da tuče i ubija, jer kaže, to je jedini način".

Posle ovog događaja iz Beograda stiže šifrovani telegram koji je potpisao ministar Ninčić - kralj je usvojio predlog otpravnika poslova o potrebi lečenja kraljevića Đorđa. Da bi se utvrdilo "pravo stanje njegovog zdravlja", potrebno je da ga pregledaju dvojica specijalista, profesori Univerziteta, koji bi posle toga mogli da kažu "šta treba učiniti radi lečenja".

Tih dana Milošu Mihailoviću stiže pomoć. Pridružio mu se i Miroslav Spalajković, koji je dugo godina bio poslanik srpske vlade u Petrogradu, a posle proterivanja iz nove sovjetske države, postavljen je za opunomoćenog ministra u Parizu.

Od njegovog dolaska te 1922. godine poslanstvo u Parizu bilo je u dosluhu sa pariskom policijom. Po nalogu Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca francuski policajci pratili su svaki prinčev korak u Parizu.

POSLANSTVU u Parizu nekako je uspelo da privoli princa Đorđa da prihvati lekarski pregled. Posetio ga je dr Jakov Rubinović, upravnik bolnice, koji je istovremeno bio i ekspert psihijatar u prvostepenim i apelacionim sudovima.

U opsežnoj dijagnozi piše: ekscentričnost, ukočenost pogleda, agresivnost, sebičnost, uobraženost, bezgranična hipertrofija njegovog "ja", iz koje proizlazi i manija gonjenja.

"Gajeći tako u potpunoj usamljenosti anormalno preterane egoistične i ohole osećaje" - ocenio je dr Rubinović - "sam princ Đorđe stvorio je oko sebe atmosferu nepoverenja i neprijateljstva, koje ga goni... Njegov pogled, u isto vreme sumnjiv i nepoverljiv, svedoči o ovoj uznemiravajućoj sklonosti jednog čoveka, koji za sebe veruje da je 'gonjen'... O tome je dokaz što uza se nosi revolver i o tome se hvali."

VLADA DEMANTUJE PRINČEVU BOLEST

KADA su beogradski listovi počeli da pišu o nervnom oboljenju princa Đorđa, Pašić i vlada, iako su bili upoznati sa nalazom lekara, to su odlučno demantovali.

Iz kabineta predsednika vlade, 25. juna, objavljeno je ovo saopštenje: "Od pre izvesnog vremena u jednom delu naše štampe ličnost kraljevića Đorđa tretira se na jedan nedostojan način. Ovakav način pisanja o članu vladalačkog doma, hudi, koliko ugledu same dinastije u zemlji, još više samoj državi u stranom političkom svetu... Stoga tražimo da se svaka dalja rasprava prekine i da se, ako ima zakonskih mogućnosti, listovi koji objavljuju takve vesti krivično gone".