Pakleni plan lukavog Pašića

U JEKU razdora između Đorđa i Aleksandra, iz crkvenih krugova je krenula inicijativa za pomirenje dva brata. Prota iz Topole Đoka Đorđević, koji je bio u stalnom kontaktu sa bivšim prestolanaslednikom, uputio je pismo princu Đorđu 13. oktobra, u kojem ga je, kao privrženik dinastije, Srbin i rodoljub, molio da ne kvari dotadašnje rezultate, već da se obrati kralju: ... "Da se bratski sporazumete, dogovorite i složite."

Na izmirenju je radio i patrijarh srpski Dimitrije. Tim povodom išao je i na Dvor, nekoliko puta je razgovarao i s Nikolom Pašićem.

Bilo je raznih priča o tome kako je došlo do izmirenja kralja i njegovog brata. Jedno je sigurno, 12. novembra kralj Aleksandar dobio je pismo od starijeg brata, pisano istog dana njegovom rukom: "Sandro, ja sam se razboleo i želeo bih da te vidim. Razmislio sam da je krajnje vreme, u interesu našem i naše zemlje, da naš sukob bacimo u zaborav i odgovorimo poslednjim željama našeg oca. U opštem interesu izjavljujem da u svemu priznajem dvorski statut, Đorđe."

Ispod toga je dopisano: "Uveravam i tvrdim svojom čašću da je ovo original pisma, koje je kraljević Đorđe, ležeći bolestan, u prisustvu mome i g. Mih.(aila) Petrovića, prof. Univerziteta, lično napisao na dan 12. novembra 1922. oko pet popodne i predao mi ga odmah zatim da ga lično odnesem i predam dežurnom ađutantu u Dvoru za kralja, što sam ja tačno izvršio."

Ovo pismeno svedočanstvo potpisao je Đorđev advokat Stevan Aćimović.

Tog dana je održana sednica Krunskog saveta pod predsedništvom kralja Aleksandra. Pored članova Kraljevskog doma, sednici su prisustvovali: predsednik Vlade Pašić, predsednik Skupštine Edo Lukinić, patrijarh srpski Dimitrije, ministar pravde i čuvar državnog pečata Lazar Marković i predsednik Kasacionog suda Mihailo Jovanović.

Na sednici Krunskog saveta pročitano je još jedno pismo kraljevića Đorđa upućeno kralju dva sata ranije:

"Sandro, žalim dosadašnje moje postupke, kojima sam, iznošenjem neistina, nanosio neopravdane uvrede tebi kao šefu dinastije i države, čime sam se ogrešio o odredbe Statuta, koji sam potpisao. Stoga te molim da sve ovo što je do sada bilo predaš zaboravu i da budeš uveren da ću ja ubuduće ispunjavati sve dužnosti koje sam primio na sebe, potpisavši Statut, kao i svi ostali članovi Doma, Đorđe."

Krunski savet je odlučio da se ne prihvati Pašićev predlog da se princu Đorđu odmah stavi na raspolaganje dvorac na Belju i da mu se odredi nekoliko stranih i domaćih lekara radi lečenja. Tekst ovog drugog pisma, na francuskom jeziku, dostavljen je poslanicima stranih država, a u prevodu je objavljen u domaćoj štampi.

Kraljević Đorđe bio je 14. novembra primljen kod kralja. Susret u novinama je opisan kao veoma dirljiv. Braća su sama ručala i nekoliko sati razgovarala. Sutradan se ponovilo to isto, a uveče se Đorđe preselio na Dvor.

U čast pomirenja, 22. novembra priređena je svečana večera na Dvoru za 36 osoba, kojoj su prisustvovali, pored Pašića i članova Vlade, i strane diplomate, predstavnici savezničkih zemalja. Sloga u kraljevskom domu manifestovala se tako što su njegovi članovi: kralj, kraljica, knez Arsen, knez Pavle i kraljević Đorđe svakodnevno zajedno ručavali i večeravali na Dvoru.

Ova idila kratko je trajala. Ubrzo je Đorđe odlučio da ide u inostranstvo. Govorilo se da će preko Pariza otputovati na oporavak u Švajcarsku, a zatim u daleku Ameriku, da bi obišao svoje sunarodnike. Ministarstvo finansija obavestilo je 20. decembra 1922. upravu Dvora da je izdalo nalog da se poslanstvu u Parizu telegrafski uplati suma od 12.000 franaka na ime apanaže princu Đorđu.

Na taj način se izbeglo da se Đorđe nastani u Nišu, a sporazumno mu je isplaćivana uvećana apanaža.

U Beogradu se sa strepnjom očekivalo kako će se Đorđe ponašati kad bude u inostranstvu. Po onoj narodnoj poslovici, "daleko od očiju, daleko od srca", te strepnje su se brzo obistinile. Početkom januara 1923, Đorđe je zatražio preko advokata da odmah primi deo svog nasledstva u novcu, kao i akcije i novčane papire u stranim bankama. Više nije pominjao odlazak u Ameriku. Iz Pariza su počeli da pristižu prvi glasovi da se Đorđe kaje što je uputio pokajničko pismo, da preti da će kad dođe u Beograd slučaj sa pismom "demantovati i javno napasti Pašića i onog šmokljana Spalajkovića".

Svome prijatelju Nikoli Jeremiću pisao je da su ga "formalno otrovali" da bi salomili njegovu gvozdenu volju i "tada su iznudili ono što znate, jer su nekome ti računi bili potrebni". Veoma mu je bilo stalo da kategorički izjavi da je ono pismo iznuđeno nekakvim pritiskom, da je ono rezultat "nečuvene malverzacije" i da se ono ni u kom slučaju ne može smatrati njegovim. Jer, kud bi on priznao u pismu da je ranije iznosio neistine, "kad on dobro zna da je sve što je izneo doslovce prava istina".

U svojim memoarima "Istina o mome životu", Đorđe je potanko opisao kako je "otrovan" i kako je došlo do toga da je on potpisao ono "iznuđeno" pismo:

"Uoči zasedanja Krunskog saveta pozvan je na večeru kod Pašića, a posle te večere tokom noći osetio je jako srčano i nervno uznemirenje, što su i lekari utvrdili. Bio je uveren da je njegovo psihičko i nervno rastrojstvo posledica trovanja, da je to bio pakleni plan lukavog političara Pašića, s namerom da iskoristi borbu između njega i Aleksandra i najpre svrši s njim, a onda, tokom razvoja događaja, i sa samim Aleksandrom. U takvom psihičkom stanju, prozrevši Pašićevu igru, koja je pogađala koliko njega toliko i samog Aleksandra, on je napisao pismo svome bratu da je bolestan i da u svemu priznaje Dvorski statut."

Pašić, koji je došao kod njega, tražio je da potpiše tekst jednog drugog pisma, u kojem priznaje svoje greške i kaje se zbog njih. Pošto je on to uporno odbijao, došao je Spalajković i insistirao je na tome:

"Ne znajući gotovo ni gde sam, ni šta se sa mnom zbiva, prihvatio sam mahinalno pero koje mi je pružio Spalajković... Nemajući snage ni da pročitam ono što mi je podneseno, stavio sam na hartiju nekoliko reči i svoj potpis, i odmah klonuo na uzglavlje. Bio sam u takvom stanju da nisam bio svestan onoga što činim...

"Profesor (Petrović) mi je docnije pričao da je Spalajković i glasno pročitao to pismo, pre nego što sam ga potpisao, ali je to učinio na takav način kao da me u poslednjem trenutku spasava od smrti, te ni profesor, obično uvek staložen i pribran, prosto nije imao volje da reaguje."

ŽENE GA NISU INTERESOVALE

VELIKA ljubav koju je pokazivao princ Đorđe prema Mihailu Petroviću bila je za mnoge neobična i čudna. On, koji nije mario za svog oca, i iz dna duše je mrzeo svoga brata i sestru, sva svoja pozitivna osećanja i naklonost usmerio je prema ovom čoveku. Veliki srpski matematičar bio je okoreli neženja, i to nije bilo ništa neobično, jer su i neki drugi poznati naučnici u to vreme (akademici Jovan Žujović, Slobodan Jovanović, Ljuba Stojanović) izbegavali bračne veze.

Zapaženo je da Đorđe još od mladosti nije pokazivao nikakvo interesovanje za žene, ispoljavao je prema njima samo grubost, ćudljivost i razdražljivost, govorio je i o pristojnim i lepim ženama da su akrepi. Navodno je kralj Petar jednom prilikom rekao Ljubi Jovanoviću Pižonu: "Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas."