Kralj menja dijagnozu lekara

POČETKOM maja 1924. Đorđe je rešio da ponovo dođe u Beograd, kako je napisao jednom prijatelju, "da to niko ne zna". Ostalo je zabeleženo da se 12. juna pojavio u zatvoru u Lepoglavi i da je zajedno sa upravnikom te kaznene ustanove obišao neke zatvorenike. Po svemu sudeći, to je bio razgovor s nekim istaknutim ličnostima, koje su kao politički osuđenici pre toga prebačene iz požarevačkog zatvora. Bio je u pratnji samo svog šofera. Istog dana otputovao je u Zagreb.

Svi koji su stupali u kontakt s njim lako su mogli da primete da je bio obuzet idejom da ga gone i da je stalno u opasnosti. Đorđe je često menjao mesta ručavanja, ništa nije jeo ni u kućama prijatelja. Kažu da je svaki dan odlazio automobilom na Avalu i donosio vodu za piće.

U to vreme Đorđe je ilegalno rasturao svoju knjigu "Moji zapisi", štampanu u nekoliko hiljada primeraka. Ljubljanski list "Jutro" je još u martu te godine obelodanio da je princ napisao "Memoare", političke zapise, u kojima teško optužuje Vladu i kralja Aleksandra.

OVA knjiga je, izgleda, prelomila odnos kralja Aleksandra prema bratu. Polovinom februara 1925. godine Đorđe je, pod izgovorom da mu se ne dostavlja redovno pošta, napao, na "najgrublji način", komandanta Garde u kasarni i zatražio da se on premesti iz čete dvorske žandarmerije. Kako su takvi incidenti učestali, Vlada je donela odluku da se princ Đorđe uputi u dvorac Belje i da ga ekipa lekara pregleda i ispita stanje njegovog zdravlja.

Iz kabineta predsednika Vlade upućeno je svim poslanstvima saopštenje: "Pošto je stanje Nj. v. kraljevića Đorđa postalo takvo da je preka potreba promeniti način njegovog života pod stalnim nadzorom lekara, to je, na osnovu člana 13 Porodičnog pravilnika za članove Kraljevskog doma, Nj.v. kralj odredio kraljeviću Đorđu mesto stanovanja, koje odgovara ovim uslovima i pridao mu naročitog lekara..."

Kada je Đorđe "završio poslove oko knjige" planirao je da ponovo otputuje u Pariz. Ali, njegov brat je imao drugačiji plan.

UMESTO u vozu za Pariz našao se 2. maja 1925. godine na brodu "Mačva", koji je Dunavom plovio u pravcu Belja.

Šta ga je snašlo opisao je u svojim memoarima "Istina o mom životu":

"Napolju je već bio mrak. Ulice slabo osvetljene i puste. Prozori na zgradama još svetle, ali će uskoro i oni utonuti u mrak... Neki simpatičan omanji gospodin hita mi u susret. Ima nečeg prijatnog u njegovim plavim očima, kojima kao da žmirka dok mi prilazi.

- Ja sam doktor Stojimirović - kaže ljubazno i srdačno me prihvati, dok umornim korakom polazim u salon broda. - Vaš poštovalac i vaš prijatelj.

Prvo lice koje me je od jutros sa simpatijom gledalo i prvo koje govori o prijateljstvu i uvaženju...

- Ako ste mi prijatelj...

Doktor se smeši. Zadovoljan je što sam progovorio ...

- Putujemo na kraljevsko dobro Belje. Tamo je rezervisana vila za vas. Potreban vam je odmor, visočanstvo.

- Odmor? Pa ja sam hteo u Pariz - za trenutak mi se vraća sećanje. - Tamo me čekaju...

- Žao mi je. Vaš program je izmenjen. Meni je naloženo da vas otpratim u lovački dom na Belju."

DOKTOR Dušan Stojimirović važio je u ono vreme za najboljeg lekara za duševne bolesti u Beogradu. Pored redovne službe, bio je upravnik bolnice za duševne bolesti, obavljao je i dužnost dvorskog lekara.

Kada je princ Đorđe prebačen na Belje, ekipa lekara dr Stojimirovića vršila je posmatranje njegovih postupaka tokom deset dana. Na osnovu toga, podnela je opsežan izveštaj, sa naslovom "Lekarsko uverenje o duševnom stanju Njegovog visočanstva kraljevića Đorđa".

Po povratku u Beograd doktor Dušan Stojimirović je uputio svoje mišljenje kralju:

"Duševno stanje Njegovog visočanstva kraljevića Đorđa, naročito rođeni tip. Očuvanog intelekta i pamćenja. Hipomaničan i šizoidan karakter kod koga je labilnost efektiteta i razdraženja jako ispoljena. Takav će ostati doživotno. Kod njega se danas razvija ganjalačko oboljenje sa idejom gonjenja i trovanja.

"Kod osoba ovakvog duševnog stanja, običnih društvenih klasa, ovo je oboljenje obična pojava. Takve osobe su lično bezopasne. Za njih je potpuna sloboda bezštetna i preporučljiva, a interniranje nepotrebno, jer ih još više razdražuje..."

Pored dr Stojimirovića nalazi su potpisali dr Andra Nikolić, šef neurološkog odeljenja državne bolnice, dr Kosta Živanović, lekar državne bolnice.

MEĐUTIM, kralj nije bio zadovoljan ovim nalazom. Kroz deset dana isti lekari stavljaju svoj potpis ispod novog izveštaja. U njemu će pisati da je Đorđe Karađorđević ozbiljan duševni bolesnik:

"Njegova se bolest naziva šizofrenijom. Takav će ostati doživotno. Kod njega se danas jako ispoljava ideja gonjenja i trovanja potpuno sistematizovana i ograničena isključivo na dve osobe: Njegovo veličanstvo kralja i gospodina Pašića.

"On ne može usled svoje bolesti da uvidi nelogičnost svojih postupaka i reči. Ne može da uvidi nepotrebnost trovanja i ne zna da su njegove ideje gonjenja bolesne i neopravdane. Ne može da uvidi da su njegovi pogledi na državno uređenje posve pogrešni i neizvodljivi na takav otvoren način, pošto on to svuda javno govori, kao i da omalovažavanjem svoga brata i sebe omalovažava, a ubija ugled obojici. Sam pokušaj da sebi žilu povredi na takav primitivan način (šiljkom manikira) tipična je pojava bolesnika ove vrste. Besmislena pisma, kao i pretnja štrajkom glađu, potvrđuje ovo oboljenje. S toga po bezbedenost okoline i u interesu njegovom, pošto je vrlo opasan po okolinu, jedino i bezuslovno potpuna izolacija od sveta radi čuvanja i lečenja, zasada bi bila racionalna mera - do eventualnog stišavanja njegovih bolesnih ideja.

"Kao takav duševno bolestan, on je nesposoban za sve pravne radnje i za rukovanje svojom imovinom."

OVAKAV izveštaj je bio neophodan kralju da bi pred svetom opravdao postupak prema bratu, da bi potom potpisao dekret za izgradnju posebnog paviljona u krugu ludnice u Toponici, kod Niša, i da bi bratu oduzeo pravo raspolaganja imovinom.

Dvorski savet se sastao 27. maja 1925. godine. Pošto je članovima saveta predočen izveštaj lekarskog konzilijuma, donesene su odluke:

1) da se kraljević Đorđe uputi u sanatorijum "na čuvanje i lečenje za navedene svrhe";

2) da se, na osnovu člana 3. o apanaži, imenuju kraljeviću Đorđu staratelji "radi očuvanja njegovih imovinsko-pravnih interesa.

Ovu odluku potpisali su predsednik Vlade Nikola Pašić, ministar pravde Edo Lukinić, predsednik Kasacionog suda Mihailo Jovanović i predsednik državnog saveta (potpis nečitak).

Kraljević Đorđe redovno je i dalje primao apanažu, do 1926, uz potpis njegovog advokata Stevana Aćimovića, a posle uz potpis njegovih staratelja. Iz apanaže je isplaćivano samo izdržavanje udovici ubijenog sluge, Anki Kolaković, kao i troškovi njenog lečenja i sahrane, 1939. godine.

Đorđe je celu 1926. proveo na Belju, a početkom 1927. upućen je u Toponicu kod Niša, gde je specijalno za njega preuređen jedan paviljon.

U CARSTVU MRTVILA

UPOREĐUJUĆI tamnovanje na Belju i u Toponici, princ u svojim memoarima piše:

"Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. (...) Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnih drveća. Toponica ima manju šumu, ponegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i, osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo."