Princ Đorđe odbija krunu i presto

POSLE atentata na kralja Aleksandra 1934. godine položaj princa Đorđa se nije promenio. Ostaće zatočen u psihijatrijskoj bolnici u Toponici kod Niša sve do nemačkog napada na Jugoslaviju. Po svedočenju Uroša Jekića, upravnika bolnice, iz Beograda je stiglo naređenje da se princ pripremi i transportuje kolima do Pljevlja, gde je trebalo da se pridruži kralju Petru II Karđorđeviću i njegovoj pratnji. Karavan iz Niša je požurio na put, ali su Nemci bili brži. U Plevljima ih je zatekla kapitulacija zemlje.

Nemački oficiri u crnogorskoj varošici, sa kojima je princ Đorđe stupio u kontakt, pokazali su sva uvažavanja prema članu kraljevske porodice. Posle konsultacija sa višom komandom, Nemci su otpratili Đorđa do Beograda. Tako je završena njegova šesnaestogodišnja odiseja. Postao je slobodan, kako to licemerno zvuči, u vreme okupacije i ropstva.

Ubrzo po dolasku u Beograd, Đorđe je na Dedinju zakupio vilu, baš prekoputa vinograda Mike Alasa, gde je, još kao momak i prestolonaslednik, često navraćao. Nekoliko meseci po dolasku u Beograd, Đorđe se sreo sa ličnim Hitlerovim izaslanikom. Posle podužeg razgovora Đorđe je odbio krunu i presto. O detaljima tog razgovora za života ni sa kim nije pričao.

NARAVNO da je odmah potražio i velikog prijatelja, ali od Mare, sestre Mike Alasa, saznao je da je on kao dobrovoljac otišao u rat i da je zarobljen negde kod Sarajeva i odveden u vojni logor u Nemačku. Profesor Petrović je tada imao više od sedamdeset godina i zahvaljujući Đorđu Karađorđeviću pušten je iz logora. Princ se ovog puta obratio tetka Jeleni, italijanskoj kraljici. Ona je potegla svoje veze i nije potrajalo dugo kada se čuveni profesor pojavio u Beogradu.

"U to vreme Đorđe je 'dobio' i ličnog sekretara - pesnika Miodraga Panića Surepa. Na tu dužnost pesnik je došao uz pomoć Jaše Prodanovića, retkog prinčevog prijatelja, kome je ovaj jednostavno mogao da kaže da tog momka - pesnika treba skloniti, odnosno, prijaviti ga nadležnim vlastima kao ličnog sekretara. Pesnik se zatim predstavio princu, odnosno 'poslodavcu' i po katkad dolazio u njegovu kuću, da tobože vodi njegove poslove. Sve dok sredinom 1943. godine nije nestao, bez ikakvih najava, isto kao što se i pojavio. To je Đorđe saznao od Gestapa, kada su mu policajci negde oko pola noći upali u spavaću sobu, pa pošto su dobro ispretresali celu kuću, saopštili su princu da traže Surepa, opasnog komunističkog ilegalca. Zahtevali su od Đorđa da ne izlazi iz kuće i ne odaziva se na telefonske pozive. Kuća je stavljena pod prismotru. Surep se pojavio tek posle rata," zapisao je Mihailo Popovski.

ZANIMLjIVO svedočanstvo o Đorđu je ostavio engleski brigadni general Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ. U svojim memoarima "Rat na Balkanu" Meklin piše:

"Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralj Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog je kazao kako je preterana tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije.

Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi..."

"Gospodin sa beretom na glavi", piše dalje Maklin, sada je često viđan u gradu, najčešće vozeći se u crnom "kadilaku".

Taj "kadilak" pripadao je američkom ambasadoru u Beogradu. Kada je, 7. decembra 1941. godine, dakle, osam meseci posle dolaska princa-zatočenika u Beograd, došlo do ulaska Sjedinjenih Američkih Država u rat, prekinuti su diplomatski odnosi SAD sa Nemačkom. Ambasador i osoblje američke ambasade napuštajući Beograd, poneli su sa sobom najneophodnije stvari. "Kadilak" je bio poklonjen princu Đorđu Karađorđeviću, susedu i prijatelju ambasadora. Do tada, u uslovima koji nisu dopuštali ništa više, princ je vozeći bicikl stizao da obiđe Miku Alasa i prijatelje u gradu.

O ŽIVOTU princa Đorđa posle rata, pričala je i njegova supruga Radmila Karađorđević, koja je rodom bila iz Njeguša i prezivala se Radonjić.

"Mog supruga sam upoznala još u vreme rata. Dolazio je redovno kod mojih rođaka na Dedinju. Bilo je to samo jedno kraće viđenje. Simpatije su došle kasnije, tek 1946. godine, pošto smo se posle rata ponovo sreli. Samo naše venčanje proteklo je bez uobičajenih ceremonijala. Bio je to građanski brak. Princ nije dopuštao nikakve parade i ceremonijale.

Ne poštujući nikada pravila kraljevskog dvora, koja je, uzgred rečeno, smatrao glupom izmišljotinom, Đorđe nije našao za potrebno čak ni da obavesti o svom braku kralja u emigraciji. Još manje da od njega traži ili očekuje odobrenje, kako su to nalagala dvorska pravila."

"NAŠ život u prinčevoj vili na Dedinju tekao je uobičajenim i ustaljenim tokom. Kako je još odmalena vaspitavan u vojnim školama, znao je da se drži utvrđenog reda. Ustajao bi oko šest časova i pošto nije ni doručkovao ni kafu pio, odlazio bi u grad. Pošto smo imali kola, taj izlazak se brzo završavao. Skoro svakodnevno, odlazili smo na ribarenje, na Savu ili kod Ritopeka iza Vinče. Tu bi sa ribarima provodili celo prepodne. Sa ribarenja smo uvek dolazili kući tačno na vreme, da se u podne sedne za sto..."

Godine 1959. otišli smo u Pariz. Imali smo sliku za koju sam ja verovala da je Van Gogova. Uputili smo se za Pariz, gde se u to vreme održavala izložba originala ovog velikog slikara. Poneli smo sa sobom i naše platno, u želji da se tamo, na samoj izložbi, oceni njegova vrednost, pa ako bi bilo moguće da ga tamo i prodamo. Primio nas je neki Belgijanac, u to vreme najveći stručnjak za Van Goga. Pogledao je našu sliku i rekao: 'Ovo je najgora kopija koju sam ikada video. Da niste u pitanju Vi visočanstvo, preduzeo bih potrebne korake da falsifikatora otkrijem. Ovako, poštedeću Vas skandala.'"