San o ujedinjenju Srbije i Crne Gore

KNEZ Aleksandar Karđorđević je veoma obilato novčano pomagao i Njegoša i Crnu Goru. Prema istraživanjima istoričara Ljubomira Durkovića Jakšića, srpski knez je po bivšem austrijskom oficiru Stevanu Hrkaloviću poslao na Cetinje u septembru 1847. godine 1.000 zlatnih dukata, što je u ono vreme predstavljalo veliku sumu. Isto tako, istoričar Jovan Milićević tvrdi da je dve godine kasnije iz Beograda stigla na Cetinje takođe suma od 1.000 zlatnih dukata. Poznati književnik Matija Ban kaže u jednom svom spisu da je prilikom putovanja u Dubrovnik (odakle Ban potiče) svratio na Cetinje i Njegošu predao 2.000 zlatnih dukata kao poklon kneza Aleksandra, dok istoričar Petar Popović kaže da je srpski knez odredio redovnu godišnju pomoć Crnoj Gori u visini od 1.000 dukata.

Prema veoma pouzdanim istorijskim izvorima, Stevan Hrkalović, kada se vratio iz Crne Gore, obavestio je kneza Aleksandra: "Obrenovići prave intrige protiv Srbije i knez Mihailo želi da dođe na Cetinje, ali vladika nije ničim obavezan Obrenovićima i neće nikako da im služi kao oružje, pa čak da ga i Rusija na to nagovara. Vladika ima poverenje u vladavinu Karađorđevića i gotov je uraditi sve što budu od njega zahtevali. Karađorđev sin Aleksandar može na njega računati u svakoj prilici."

Ova vest je kod nekih političkih faktora u srpskoj prestonici stvorila uverenje da se Njegoš u dinastičkom sukobu između Karađorđevića i Obrenovića stavio na stranu prvih.

MATIJA Ban, kojeg je prilikom njegovog boravka na Cetinju Njegoš veoma lepo primio, imao je priliku da u dugim razgovorima sa njim sazna neke vladičine stavove u vezi sa aktuelnom političkom situacijom kod nas i u Evropi. Tako je, na primer, kada mu je Ban rekao da u srpskoj vladi preovlađuje raspoloženje da se krene u obračun sa Turcima i da Srbi treba da skinu već jednom tuđinski jaram, Njegoš odgovorio:

"Hvala vladi srpskoj kao i knezu Aleksandru Karađorđeviću na tome za čim je pregnula, a vama na lijepoj vijesti i trudu. Dobro rekoste da u takvom pokretu za spasenje srpsko ne sme izostati crnogorska puška. Znate li šta sam bio naumio raditi da mi niste došli? Spremah se da skupim četiri hiljade mojih Crnogoraca pa s njima da pregazim tursko zemljište, upadnem u Srbiju i primoram srpsku vladu na djelanje. Ali evo, Bogu hvala, toga već ne treba."

NjEGOŠ je u stvari smatrao da bi revolucionarne nemire koji su potresali Evropu 1848. godine trebalo iskoristiti za pokretanje borbe u cilju oslobođenja srpskog naroda iz turskog ropstva. On je nameravao da prvi otpočne tu borbu. Želeo je da oslobodi one delove Crne Gore koji su još bili pod turskom vlašću, kao i celu Bosnu i Hercegovinu. U borbenom raspoloženju rekao je jednom prilikom Matiji Banu: "Bacimo vatru, pa Srbija htjela ne htjela mora za nama poći."

Veoma je interesantna i Njegoševa misao o ustanku srpskog naroda u Vojvodini 1848. godine, kao i o potrebi oslobođenja Bosne od Turaka. U pismu koje je uputio knezu Aleksandru u aprilu 1849. godine, Njegoš kaže: "Vojvodina na slabim granama stoji, pa da je Srpstvo sasvim oslobođeno od Mađara to ne bi imalo nikakvog značaja, jer se Srbi ne bore za sebe nego za tuđine (misli se na Austriju). Kakva bi sreća bila da se umesto Vojvodine na Bosnu krenulo, danas bi u rukama imali ono što se ne bi moglo lako izgubiti."

PO SVEDOČENjU Matije Bana, Njegoš je bio oduševljeni pristalica ujedinjenja Srbije i Crne Gore i imao je ideju kako da se to ostvari. Najpre bi bilo potrebno da se deo stanovništva najsiromašnijih krajeva Crne Gore iseli u Srbiju, a zatim da se postigne dogovor o podeli duhovne i svetovne vlasti između njega i kneza Aleksandra Karađorđevića. U vezi sa tim, on iznosi jednu veoma zanimljivu Njegoševu misao: "A da bi se mogli iseliti, treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim i usrećenim."

Kada je u proleće 1850. godine dobio informacije da je revolucionarno raspoloženje u Parizu, Beču i Berlinu splaslo i da evropska diplomatija radi na smirivanju uzburkanih strasti, kao i da se zahteva od Srbije da ne pokreće "istočno pitanje", Njegoš je bio više nego razočaran, jer je smatrao da je revolucionarna 1848. godina bila prava prilika za rešavanje "srpskog pitanja". On je veoma uzbuđen rekao Matiji Banu, koji je nosio Njegoševe poruke knezu Aleksandru: "Od Kosova do danas ovakve prilike nije bilo, pa da sada sve to isprazno prođe, to će me do smrti boljeti."

KNEZ Aleksandar Karađorđević, kome je Njegoš potvrdio da potiče iz Vasojevića, bio je spreman da zemlji svoga porekla pruži ne samo finansijsku, nego i političku pomoć. Znajući da su Crnogorci u stalnom sukobu sa albanskim plemenima i da na taj način iscrpljuju svoje snage, srpski knez je tražio od Matije Bana, koji je bio Srbin katoličke vere i imao poverljive kontakte s prvacima albanskih katoličkih plemena, da zahteva od njih da prekinu borbe i sklope mir sa Crnogorcima.

Ban je uspostavio vezu s miriditskim knezom Bibom Dodom i zahtevao od njega da potpiše mirovni ugovor sa crnogorskim vladikom, odnosno da da besu da više neće napadati Crnu Goru. Dod je na to pristao, a Njegoš je uzviknuo: "Da Srbija nije učinila za Crnu Goru ništa drugo nego samo to, morali bi joj Crnogorci biti zauvjek zahvalni. Miriditi su junaci, sa njima se vjekovima krvimo. Čisto kao da sanjam da ćemo od sada biti prijatelji."

ZNAJUĆI da su skoro deset godina postojali veoma bliski i srdačni odnosi između kneza Aleksandra Karađorđevića i Petra II Petrovića Njegoša, beogradska štampa je sa iznenađenjem i tugom saznala i propratila vest o Njegoševoj bolesti. Čini se da se ni o jednoj domaćoj ili stranoj ličnosti nije tih dana više pisalo u beogradskim novinama nego o Njegošu i pogoršanju njegovog zdravlja. Zvanični list srpske vlade "Srbske novine" je u broju od 27. aprila 1850. godine objavio da je u Kotor prispeo vladika crnogorski, budući da je bolestan, da se tu leči.

Mada se u vestima koje su tih dana objavljivane o Njegošu govorilo više kao o vladaru Crne Gore nego kao o velikom pesniku, redakcije su se očigledno trudile da ne unose pesimističku notu u izveštaje o njegovoj bolesti, mada su priznavale da se radi o "suhoj bolesti" (tuberkulozi). Saopštavajući čitaocima da je Njegoš stigao u Prčanj, da se tamo "u morskoj banji leči", "Srbske novine" u istom broju javljaju da njegova bolest, Bogu hvala, nije tako opasna kako se prvo govorilo i da se znaci poboljšanja na njegovom licu primećuju.