Zasađeno seme srpske nesloge

SPOLjNE vojne i diplomatske uspehe kneza Mutimira pomutili su sukobi i razdori na njegovom kneževskom dvoru sa kojima je zanavek zasađeno seme srpske nesloge. Problem je bio u tome što njegova surevnjiva braća nisu mogla da podnesu ugled i poštovanje koje je on svojom pameću i vladarskim darom sticao. Nezadovoljnoj braći svakako je smetao i njihov podređeni položaj. Kao što se moglo očekivati, nemile srpske "dvorske" svađe potpirivane su odasvud, čak i od Vizantije. Igru srpskog razdora pozdravio je i osokoljeni bugarski knez Boris, ovog puta bez osvajačkih želja. On je, u znak zahvalnosti što mu je sin Vladimir oslobođen zatočeništva bez protivuslova, pomogao svom "pobratimu" Mutimiru da zarobi pobunjenu braću Stojimira i Gojnika i otpravi ih u bugarsko zatočeništvo.

Mutimir je pored sebe zadržao samo Gojnikovog sina i svog sinovca Petra, kome je uskoro uspelo da pobegne u Hrvatsku. Da bi koliko-toliko okajao svoje grehe što je braneći presto poslao svoju braću u tuđinsko ropstvo, pobožni Mutimir organizovao je i sproveo drugo po redu masovno krštenje svoga naroda (879).

NEKOLIKO godina pre tog svetog čina, dva prosvetitelja iz okoline Soluna, Ćirilo (Konstantin) i Metodije počeli su misionarski rad u Moravskoj, u kojoj su dočekivani raširenih ruku i molitvenim pogledom okrenutim ka nebu. Dotle, gde god da su se našli, tretirani su kao nepoželjni gosti. Reč je svakako o uzvišenim prosvetiteljima i svetovnim licima, koja su se uputila ka Srbiji da u njoj vrše misionarski i prosvetiteljski rad. Ova sveta bića, naviknuta na neprijatnosti, uzbuđeno i sa nevericom dočekali su moravsku dobrodošlicu. Preveli su i priredili crkvene knjige na dijalekt onih Slovena koji su živeli u okolini Soluna, i sastavili čuvenu azbuku glagoljicu.

Mutimir je pobedom nad braćom obezbedio prestolonasledstvo svojim potomcima protivno njihovoj volji. Na njegovom dvoru počelo je da se rađa otrovno bilje, koje je nabujalo posle njegove smrti.

Isto tako, smrću Metodija (885), prosvetiteljski rad u Moravskoj bio je zabranjen, i to prvenstveno zalaganjem uticajnih paganista.

SLEDBENICI kneza Mutimira, nemoćni da se suprotstave nepismenjacima, pomogli su uznemirenim i ugroženim učenicima Ćirila i Metodija da se prebace u okolinu Prespe i Ohrida. Kao što istorija kazuje, oni su u novoj sredini našli željeni mir koji im je omogućio da stvore novo pismo, nazvano u znak zahvalnosti prema voljenom učitelju Ćirilu - ćirilica.

Tako su svi ovi vredni učenjaci, zaslužni svakog poštovanja, među kojima su se kao naslednici Ćirila i Metodija posebno isticali Kliment i Naum, potpomognuti Mutimirovim pristalicama, postavili prve osnove slovenske pismenosti i kamen temeljac hrišćanstva i pravoslavne kulture. Pored ostalog, podigli su prve krasnoljubive manastire. Ovde valja napomenuti da je u Mutimirovo vreme, susednom Vizantijom vladao, pored pominjanog cara Vasilija I (867-886), i car Lav VI (886-912). Behu to imperatori blago naklonjeni Srbima, ali samo kada nisu bili u savezu sa neprijateljima Vizantije.

U CRKVENIM krugovima smatra se da i Mutimiru pripada zasluga što su Bugari primili hrišćanstvo (864), najpre zbog njegove bliskosti sa dvorom cara Borisa. Mada, ne zna se da li je on imao uticaja na zbacivanje vizantijskog patrijarha Ignacija i ustoličenje Fotija kao patrijarha, svetovnjaka koji je za šest dana prošao sve crkvene činove (858-867), kao i na ponovno vraćanje Ignacija na crkveni presto.

U Mutimirovo doba pada i verski raskol između Carigrada i Rima i najava vatikanskog bacanja šizme na pravoslavlje. Uzgred rečeno, u uticajnoj Engleskoj, kojom je tada vladao kralj Alfred Veliki (871-900), raskol Carigrada i Rima primljen je uzdržano, uostalom kao i u preostalom delu Evrope.

PO NASLEDNOM "dvorskom" redosledu, na Mutimirovo užareno mesto seo je njegov najstariji sin Pribislav (891-892), mladi, slabašni vladar tanane vladarske niti. Sa njim će se ipak prekinuti nasledno prenošenje prestola po dinastijskom ustrojstvu, sa oca na najstarijeg sina, po redu započetom sa knezom Višeslavom. Prema šturim istorijskim podacima, knez Pribislav je bio vladalac prefinjene i dobroćudne naravi i telesno krhke konstitucije.

Stolovao je vrlo kratko i takoreći nije ni stigao da iskaže svoje vladarske sposobnosti i umeće. Sa klimavog kneževskog trona grubo ga je svrgao brat od strica, Gojnikov sin, a Mutimirov bratanac Petar, proteravši ga sa braćom Branom i Stefanom u Hrvatsku - utočište pokorenih i izbeglih Srba.

MLADI, agresivni i ambiciozni knez Petar (892-917), povratnik iz hrvatskog izgnanstva, bio je oprezniji od svog brata od strica, kneza Pribislava. Kako je ovaj knez pučista zaposeo kneževski presto, tako se okružio jakom telesnom gardom po ugledu na moćne rimsko-vizantijske imperatore.

Već prvih dana po ustoličenju on je jasno stavio do znanja da nema poverenja u najbližu okolinu, a naročito prema nasrtljivoj braći od stričeva, što je po svemu sudeći presudno doprinelo tome da odbrani i sačuva vladarsku krunu na koju su nasrtali razni pretendenti, domaći i strani - prvo, od žestokih naleta Mutimirovog sina Brana (895-896), a onda i od Stojimirovog prvenca Klonimira; behu to kneževi spremni na najgore, koji su svoje prohteve pravdali "pravom prečeg nasledstva".

PERIOD vladavine kneza "čvrste ruke" obeležen je bratoubilačkim krvavim borbama u cilju sticanja vlasti i prevlasti. Ime pobednika nije mnogo važno, jer su se svi ti vlastelinski sukobi vrlo bliskih srodnika završili tragično, pre svega po srpski narod. Prva žrtva te borbe za vlast bio je pomenuti Bran, koga je Petrova garda kao neuspelog pučistu oslepela čim joj je pao u šake. Klonimir (897/898), Stojimirov sin, nevešti pokušaj da se domogne prestola platio je glavom.

Njemu nije pomoglo ni to što ga je ban Boris vezao za interese svog dvora, oženivši ga s Bugarkom plemićkog roda. Rastrzan između stalnog straha da odbrani silom stečeni presto, na kome je sedeo punih dvadeset godina, i želje da ekonomski i vojno ojača svoju državu, vlastoljubivi knez Petar je u spoljnoj politici u početku lavirao između snažne Bugarske i žilave Vizantije, da bi se naposletku vezivao za Vizantiju, kao prirodnog saveznika Srba protiv pre svega uvek zajedničkog neprijatelja, Bugarske (917).

SUTRA: Bugari ne poštuju carsku reč