Knez Časlav obnavlja Srbiju

PADOM bugarske moći, uticaj Vizantije na Srbiju ponovo počinje da raste. Vispreni i poletni Časlav, koji se posle smrti bugarskog cara Simeona vraća u Srbiju, vešto je koristio novonastale povoljne okolnosti. Jednostrano ali proračunato priznaje vizantijsku vlast i njenog cara za gospodara srpskih zajednica. Tako je stekao moćnog saveznika i učvrstio svoj vladarski položaj, ali i vratio ugled svoje zemlje i svoga naroda. O tome koliko je ovaj dinamični vladalac bio sposoban govore njegova neosporavana dela.

Časlav je ličnom hrabrošću i mudrim potezima vrlo brzo proširio granice Srbije. U njene okvire ušli su Bosna do Plive, Cetine i Lijevna, a skoro u isto vreme njenu istočnu granicu pomerio je do Starog Rasa, gde je bila u Mutimirovo vreme. Povrh toga, sa severne strane stigao je do obale reke Save. Jednostavno rečeno, on je više pameću nego oružjem vratio svoju državu u okvire koje joj je postavio još knez Vlastimir.

VIZANTIJSKI car Konstantin VII Porfirogenit pominje u svojim istorijskim delima srpska plemena ujedinjena u jednu državu Srbiju kojom je Časlav uspešno vladao: Rašane, Bosance, Trebinjce, Konovljane, Dukljane, Humljane i Neretvljane. Svakako da je reč o plemenskim zajednicama koje su dobile svoja imena po geografskom prostoru na kome su živele.

Za Časlava državotvorca ova plemena bila su samo srpska, a njeni pripadnici samo Srbi. Nažalost, savez sa Vizantijom, ma koliko bio čvrst, nije mu pomogao da sačuva sebe i svoju proširenu Srbiju. Pred njegovim zapaženim uspesima isprečili su se Mađari (zabeleženi kao narod 31. godine pre Hrista, pod vlašću Oktavijana Avgusta), koji su od svog dolaska u Panonsku niziju (896) postali stalna opasnost za čitav balkanski soj. Mađarske inkvizicione horde, okićene bodežima i drugim ubojitim napravama, podjednako su kidisale na Vizantince, posustale Bugare i neutralne Hrvate. Pri svemu tome, naročitu agresivnost ispoljavali su prema tek stabilizovanim Srbima.

POZNATI Letopis popa Dukljanina, književno i istorijsko delo, koje je nadživelo svoje vreme, prepuno je dramatičnih zapleta o junačkim podvizima kneza Časlava u borbi sa pomahnitalim Mađarima. Jedan od njih posvećen je opustošenju vojno nespremne Bosne od strane mađarskog kneza Kiša kome se Časlav snažno suprotstavio. Časlavljev bistri um je, prema očekivanju, podmukli Kišov prepad na Bosnu shvatio kao mađarsku objavu rata čitavoj Srbiji. U očekivanju napada sa severa on se u punoj ratnoj opremi stavio na čelo svoje dobro uvežbane i za borbu spremne vojske.

Znameniti Dukljanin u pomenutom letopisu jedno veliko poglavlje posvetio je Časlavljevom uspehu nad Mađarima kod Ustikoline na Drini. Po tom spisateljstvu neosporne sadržine i neprocenjive istorijske vrednosti, mladi srpski vojskovođa Časlav, koristeći novu ratničku veštinu, silno je potukao brojnije Mađare, dopustivši njenim preživelim ratnicima da ponesu mrtvo i obezglavljeno telo svog gospodara Kiša.

ISTORIČARI su pronašli nastavak priče o tom Časlavljevom podvigu. Nadovezujući se na Letopis popa Dukljanina, nepoznati vizantijski hroničar zapisao je da je osvetoljubiva Kišova udovica izmolila od mađarskog kraljevskog dvora dozvolu da ličnim učešćem osveti muževljevu smrt, da mu pronađe odsečenu glavu i potom je pripoji već prepariranom telu.

Kada se ta žena preke naravi zaputila ka Srbiji predvodeći posebno odabrane ratnike, Časlav se još bavio izgonom iz svoje zemlje nepotučenih Mađara. Hirovita i prepredena Kišova udovica vešto je iskoristila to stanje, povoljno za njene ciljeve, pa je jedne noći, krijući se pod plaštom dvorske dame, iznenada udarila na raštrkanu i nepripremljenu srpsku vojsku stacioniranu u oblasti današnje Mačve. Pobedonosni pohod završila je zarobljavanjem iznenađenog Časlava i nekoliko njegovih bliskih rođaka. Plamteći od besa i želje za osvetom, ona je na licu mesta zapovedila da njega i njegovu pratnju vezanih ruku i nogu bace u zakovitlanu Savu.

PONOVO se obistinilo proročansko verovanje da Srbi imaju veštinu ratovanja, ali ne i sposobnost da sačuvaju tekovine svojih pobeda i iskoriste njihove vrednosti poput drugih racionalnih naroda. Ispalo je da jedna zajednica sastavljena od rasutih srpskih plemena nestaje zajedno sa svojim tvorcem. Jednom rečju, Časlavljevom smrću nestala je njegova država, najpre odvajanjem Bosne, koja kao po nekom prokletstvu nikako da dozvoli tamošnjim Srbima da se pripoje svojoj matici.

Posle pada Časlava, Srbi su ponovo utonuli u veliki mrak i teškoće sa kojima su se teško nosili. Zbog oskudnosti pouzdane istorijske građe, još se nagađa šta se zbilo sa Srbijom u periodu posle Časlavljeve smrti. Poznato je toliko da su se u to doba nanizali krupni događaji, koji su se na neki način doticali i srpskog naroda. Među događaje značajne za srpski rod izdvaja se ratovanje ruskog kneza Svjatoslava, koji je izveo uspešan osvajački napad na Bugarsku.

ZA TADA višestruko ugrožene Srbe, takođe je bilo važno to što je vizantijski car Jovan Cimiskije (969-976) uspeo da od Svjatoslava preuzme bugarsku prestonicu Preslav i pripoji svojoj državi prostor između Dunava i Balkana.

Tako se Bugarska praktično za izvesno vreme ugasila (976) kao samostalna država. Od rusko-bugarskog preganjanja, za srpske interese je bilo važnije to što se u zadnjoj četvrtini X veka, u oblasti Prespe i Ohrida, javlja car Samuilo, moćni tvorac velike slovenske države na Balkanu, Makedonije, sa namerom da povede protiv Vizantije totalni rat. Nerealan u procenama, on je bojište kod Belasice (1014) napustio teško poražen. Zahvaljujući takvom ratnom ishodu, Vizantija je svoju severnu granicu proširila do Dunava.

NEMA sumnje da su ta geopolitička pomeranja na jugoistoku Evrope išla u prilog Srbiji koju je iz prikrajka posmatrao veliki kijevski knez Vladimir (977-1005), koji se u to burno doba oženio sa Anom, sestrom vizantijskog cara Vasilija II (976-1025). Taj brak iz interesa znatno je uticao na to da Rusi 989. godine i definitivno prime pravoslavnu veru.

Srbi koji su napravili kuću nasred raskrsnice najvažnijih međunarodnih puteva i dalje ćute i čekaju da im se pojavi novi vladar, dovoljno sposoban da ih izvuče iz dubokog bunara.

O vladaru poput Časlava, o čijoj se državi svuda sa respektom govorilo i čija je tvorevina silno uticala na narodnu maštu, još najmanje dve stotine godina posle njegove smrti prenosile su se priče o podvizima i dobrim delima koja je činio. Tako je bilo takoreći sve do pojave Nemanjića, vaskrsitelja Srbije i srpskog roda.