Misija Milana Milutinovića

ZBOG susreta i razgovora sa Dejvidom Bajnderom, 25. aprila 1995. godine, ostao sam duže da radim te večeri u ambasadi. Sređivao sam informacije i pisao depeše kada mi je radnik obezbeđenja, vozač i domar u ambasadi, Milutin Novović, rekao da neki čovek dole zvoni na vratima. On je otvorio i čovek pred vratima mu se predstavio kao kongresmen. Pitao je ko je ovde šef i tražio da porazgovara s njim. Rekao sam Milutinu da ga pusti unutra.

Kada sam sišao u prizemlje, ugledao sam čoveka u kućnom ogrtaču i papučama. Rekao je da se zove Bil Ričardson, da je kongresmen iz Nju Meksika i da je takozvani deputy whipe u Demokratskoj stranci. Ovaj termin koristi se da označi zamenika takozvanog partijskog "biča", čoveka koji tera kolege da dolaze na sastanke i da glasaju o pojedinim zakonskim inicijativama, to jest onoga koji, na neki način, uteruje disciplinu u redove partije kojoj pripada. Objasnio mi je da je došao jer ima jednu ozbiljnu pritužbu. Naime, bilo je 19 sati i 10 minuta, a zbog zujanja koje je naša zgrada, to jest antena u zgradi, proizvodila, on nije mogao na miru da gleda najvažnije vesti, koje se prikazuju od 19 do 20 časova. Zamolio je da, iako je u pitanju ambasada, budemo malo uviđavniji prema komšiluku i da, ako je moguće, stišamo tu buku u periodu emitovanja vesti. Slatko sam se nasmejao i odgovorio mu da mi verovatno imamo neku zastarelu tehnologiju i velike antene, te otud tolika buka.

INAČE, svi koji su komentarisali izgled ambasade bivše SFRJ, tadašnje SRJ, u Vašingtonu, rekli su da nikad nisu videli ružniju zgradu i veću antenu. Ta antena je bila neophodna za kriptozaštićenu, šifrovanu radio-vezu za održavanje komunikacije sa MIP u Beogradu. Obećao sam mu da ću zamoliti svog inženjera tehnike Branislava Bajića da promeni vreme rada antene sa 19.00 na 20.30. On se najlepše zahvalio, naglasivši da sam vrlo ljubazno odreagovao na njegovu pristojnu komšijsku molbu. Predložio je da jednog od narednih dana zajedno ručamo. Tako sam upoznao Bila Ričardsona, ne znajući da će nešto kasnije, pred konferenciju u Dejtonu, baš on odigrati jednu od ključnih uloga u rešavanju krize na prostoru bivše Jugoslavije.

Sredinom maja, u nedelju po podne, zove me ponovo Milutin Novović; "Šefe, bilo bi dobro da dođeš u ambasadu, traži te naš ambasador iz Grčke, hoće da te vidi." Rekoh mu da stižem za petnaestak-dvadeset minuta, koliko mi je trebalo da iz merilendskog predgrađa Čevi Čejs, u kojem sam živeo, dođem do ambasade u Vašingtonu.

KADA sam stigao u ambasadu, u prizemlju, na trosedu prijemne garniture za doček stranaka, sedeo je Milan Milutinović, ambasador SRJ u Atini. Posle formalnog pozdravljanja, rekao mi je da je došao da me obiđe, da je s mesta ambasadora u Atini pratio moje informacije i telegrame i da sam izuzetno dobro radio, ali i da je došao u specifičnoj misiji, da bi se konsultovao sa mnom o nekoliko pitanja. Prvo me je upitao šta mislim o kongresmenu Bilu Ričardsonu. Prepričao sam mu epizodu s ometanjem signala na njegovom TV ekranu, rekavši da smo tada vodili veoma prijatan razgovor i da je obećao da će me pozvati na ručak. Milutinović mi je kazao da ne čekam, nego da ja njega pozovem na ručak prvom prilikom i da ga nakon toga obavezno obavestim šta mislim o Ričardsonu i njegovim kapacitetima. U kontaktu s Ričardsonom trebalo je da sve vreme budem diskretan i tajnovit.

Milutinović je zatim rekao da ima još dva-tri važna sastanka u Vašingtonu, a zatim će se u Džordžiji sastati s bivšim američkim predsednikom Džimijem Karterom, u njegovom institutu pored Atlante. Rekao sam mu da sam bio na Karterovom prijemu pred njegov polazak u Bosnu i Hercegovinu, u Sarajevo, za katolički Božić prethodne godine. Tada je uspostavljeno prvo kredibilno poštovanje sporazuma o prekidu vatre, za koji je Karter bio zaslužan. Prvi put je tada utihnula topovska paljba s okolnih brda na Sarajevo i prestale provokacije muslimanskih snaga prema srpskim snagama iznad grada.

POČETKOM juna, Milutin Novović se jednog dana pojavio na vratima moje kancelarije s rečima: "Šefe, dole je žena koja je donela diplomatski pasoš kongresmena Bila Ričardsona i insistira da mu viza bude izdata odmah". Rekao sam mu da ću je primiti i da je pošalje kod mene. Žena se predstavila kao šef protokola u američkom Kongresu i naglasila da je donela zahtev za izdavanje vize Ričardsonu. Rekoh joj da ga poznajem i da je on moj komšija. Ispričao sam joj priču o problemu s antenom, koji smo rešili na obostrano zadovoljstvo. Pitao sam je - za razlog njegovog odlaska u Beograd. Odgovorila mi je da ga je predsednik Milošević pozvao na sastanak, a da su je naši ljudi iz konzularnog odeljenja uputili na mene, rekavši da oni moraju da traže saglasnost za izdavanje vize, pošto se radi o visokom državnom funkcioneru. Izvukla je iz dosijea pismo u kojem je stajalo: "Pozivam kongresmena Bila Ričardsona da u trenutku kada njemu najviše odgovara, dođe i poseti me u Beogradu." U potpisu - predsednik Slobodan Milošević.

Upitao sam je kada Ričardson planira da putuje. "Rano ujutru", odgovorila je. Bilo mi je jasno da zbog vremenske razlike nemam vremena i nikakvog manevarskog prostora za pitanja koja bih uputio Beogradu u pogledu izdavanja ove vize.

DAO sam odmah nalog da se viza izda, jer osim što sam upoznao Ričardsona i razgovarao s njim, pismo s potpisom predsednika Miloševića bilo je dovoljan razlog, retko sam se sretao s dopisima takve vrste. Bile su mi poznate tehnike i metode njegovog rada. Retko ko je mogao da ima papir s njegovim potpisom.

Pozvao sam Novovića i rekao mu da odvede gospođu da se Ričardsonu na diplomatski pasoš izda viza na šest meseci višekratno. To je bila moja odluka, nisam imao vremena za bilo kakve detaljnije provere ili konsultacije. Pismo je, po mom dubokom uverenju, bilo original. Kada sam ispratio američku gošću, zadovoljnu zbog brzo obavljenog posla; telefonirao sam Goranu Milinoviću, šefu kabineta Slobodana Miloševića. Rekao sam mu šta sam uradio, a on mi je odgovorio da sam dobro postupio.

KREŠO ĆOSIĆ OTKRIVA NOVI PRAVAC

DžIMI Karter je, pre puta u Sarajevo, na prijem pozvao mene i otpravnika poslova ambasade Hrvatske Krešimira Ćosića, čuvenog košarkaša, bivšeg reprezentativca Jugoslavije, koji je kao mladić igrao na američkom koledžu u Juti. Tada je prešao u mormonsku veru. Ostavio je duboki trag u mormonskoj zajednici u Juti, i kasnije, kao diplomata u Vašingtonu. Nešto ranije te godine, u aprilu, na jednom ručku, Ćosić mi je rekao da SAD vrše veliki pritisak na Hrvate u Bosni i na hrvatsko rukovodstvo u Zagrebu da s muslimanima u Bosni zajednički stvore muslimansko-hrvatsku federaciju, kao jedan od entiteta. Dalje nije govorio i nije bio upoznat s detaljima. Samo je nagovestio pravac.

Na prijemu u Stejt departmentu kod Kartera pričali smo više o zajedničkim prijateljima, košarkašima Partizana, Crvene zvezde, Zadra i Jugoplastike. Rekao je da razume da smo na neki način on i ja ovde, kao predstavnici hrvatskog i srpskog naroda, najveći izopštenici u odnosu na centralnu američku politiku, na glavni tok u njihovim stavovima. Još je u šali dodao da ipak, uprkos tome, očigledno nismo loši ljudi, na šta smo se obojica nasmejali. Posle te večeri video sam ga još jednom ili dva puta pre nego što je preminuo.