Prvi obrisi dogovora o novoj Bosni

TOKOM narednih nedelju dana, sredinom juna 1995. godine, imao sam intenzivne diplomatske razgovore i sastanke s članovima diplomatskog kora u Vašingtonu, zbog toga što su predstavnici Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće (NSC) bili apsolutno zatvoreni za komunikaciju. Primetio sam ozbiljnu suzdržanost u razgovorima o Bosni i Hercegovini, a u vazduhu se osećalo da se nešto ozbiljno "kuva". Prvi mi je otvorio karte savetnik Ambasade Grčke Janis Janokopulos. On mi je rekao da je američka administracija predvidela i predstavila kao svršen čin musiimanima i Hrvatima plan o formiranju jednog entiteta koji će se zvati Muslimansko-hrvatska federacija, dok će se drugi entitet zvati Republika Srpska, te da će raspored teritorije otprilike biti 51 prema 49 odsto u korist Muslimansko-hrvatske federacije.

Na razgovoru u Vašingtonu učestvovali su predstavnici muslimana iz Bosne Alija Izetbegović, Nedžib Šećirbegović i njegov sin Muhamed Šaćirbej, koji je promenio prezime. Hrvatsku stranu je predstavljao Krešimir Zubak, ali je glavnu reč iz senke vodio novopostavljeni hrvatski ambasador Miomir Žužul, koji je na tu funkciju došao nakon što je Krešimir Ćosić preminuo.

POSLE napornih razgovora i ozbiljnog američkog pritiska, postignuta je saglasnost i formirana je Muslimansko-hrvatska federacija, a na zahtev muslimana, izbačen je prethodni načelni dogovor da će odnos u procentima u podeli teritorija između novoformirane federacije i Republike Srpske biti 51 prema 49. Ovu informaciju potvrdio mi je Stefano Stefanini, savetnik u Ambasadi Italije u Vašingtonu, a zatim i ministar, savetnik Ambasade Nemačke Štajner (on je kasnije poginuo u helikopteru iznad Bosne i Hercegovine zajedno s bosanskim ministrom odbrane Dervišbegovićem).

Kada sam dobio potvrdu, poslao sam informaciju u Beograd, sažeto navodeći ko su bili izvori. Istu informaciju poslao sam i našoj Stalnoj misiji pri UN u Njujorku, uz napomenu da ću sada sa argumentima i kartama koje imam u ruci razgovarati i s predstavnicima Stejt departmenta i NSC. Sutradan sam razgovarao sa Endijem Voržberom, višim direktorom u Savetu za nacionalnu bezbednost. Izneo sam mu do kakvih sam saznanja došao, ne navodeći svoje evropske kolege kao izvore, i zatražio njegovo objašnjenje. Potvrdio mi je informaciju i rekao da sam, kao i uvek, izuzetno dobro obavešten i da se o meni u Vašingtonu govori sledeće: "Ako Nebojšu Vujovića izbacite kroz vrata, on će ući kroz prozor, ako ga izbacite i zatvorite prozor, on će ući kroz dimnjak. Gde god se dešava nešto važno, uvek ćete sresti Nebojšu Vujovića, pa makar to bilo i u vašem domu." Nasmejao se na to, a ja mu odgovorih: "Pa šta ću, pošto sam izopšten, moram da se snalazim, da se bavim gimnastikom."

ENDI Voržber mi je rekao da su moje informacije tačne, da su imali velikih problema i da je bilo vrlo napeto zbog bosanskih muslimana, koji su s bolnim grimasama na licu na kraju prihvatili američki predlog i saglasili se sa odlukom o formiranju Muslimansko-hrvatske federacije. Pokušavali su da se izvuku i Hrvati iz BiH i Hrvatske, i takođe su insistirali na tome da se procenti podele teritorije ne određuju i da se, ukoliko dođe do mirovne konferencije, tamo razgovara o tome.

U stvari, ni oni ni muslimani nisu želeli tu federaciju, kao što je ne žele ni danas. Želeli su zasebne entitete. Američka formula bila je 51 za muslimane i Hrvate, a 49 za Srbe. Ja sam na to reagovao odgovorivši da demografija i topografija Bosne i Hercegovine govore drugačije. Srbi su većinski narod, sa 64 odsto teritorije, koliko i vojno drže, tako da ponuđeni procenat za muslimane i Hrvate uopšte nije mali. Ali ukoliko do mirovne konferencije dođe, jer vidimo, naglasio sam, da SAD nešto "kuvaju", bićemo spremni za razgovore.

POSLE toga sam otišao u Stejt department i razgovarao s Džimom Svajgartom, političkim direktorom za jugoistočnu Evropu, i on mi je potvrdio informacije rekavši da je to veliki iskorak u stvaranju trase za mirovni proces. Zamolio sam ga da mi iz Stejt departmenta kažu kada da tražim sastanak i da me diplomatski i fer informišu, jer se ja tokom cele svoje diplomatske karijere tako ponašam prema kolegama. Da ne moram da se saplićem po raznoraznim restoranima i hotelima i da cepam Evropljanima rukave ne bih li iz druge ili treće ruke saznao šta se dešava.

Dodao sam i da je nedopustivo da oni koji vode glavnu reč drže u toku sa informacijama muslimane i Hrvate i s njima prave strategiju za rešavanje sukoba, a da ja kao predstavnik SRJ moram izokola da se informišem o dešavanjima. On se na to nasmejao i rekao da je shvatio moju poruku i da mogu da ga pozovem kad god želim da razgovaram.

PROMENA je bila vrlo brza i očigledna, ali su mi se i dalje javljale ozbiljne sumnje da mi se mnoge stvari prećutkuju. Pozvao sam svog prijatelja - društvenu vezu, svoj kontakt sa Pentagonom Grega Vukšića, koji je nekada bio pomoćnik američkog vojnog izaslanika u Beogradu, a zatim je radio u Vojnoobaveštajnoj agenciji kopnene vojske. On je bio izuzetno korektan čovek. Na sastanku u jednom restoranu u Virdžiniji rekao mi je da je američka vlada angažovala MPRI, američku profesionalnu privatnu firmu u vlasništvu penzionisanih oficira, koja se bavi prodajom oružja, da oružjem snabde Hrvate u Hrvatskoj i u Bosni.

Sve ove informacije mi je potvrdio i Džim Brajt, zamenik načelnika Vojnoobaveštajne agencije kopnene vojske, koji je bio oženjen Makedonkom i izuzetno korektan sagovornik i moja radna veza iz Pentagona. Informacije sam detaljno preneo MIP u Beogradu. Dobio sam instrukciju iz američke uprave MIP da u Stejt departmentu protestujem zbog naoružavanja Hrvata i muslimana preko MPRI.

OTIŠAO sam kod Džima Svajgarta na hitan sastanak. Rekao sam mu da sam opet na posredan način, preko drugih kontakata, saznao da MPRI naoružava Hrvate u Hrvatskoj, kao i bosanske Hrvate, za veliku ofanzivu na pozicije bosanskih Srba, da to dosta komplikuje stvari i da je situacija uzavrela. Naglasio sam da je Beograd izuzetno nervozan i da je neophodno da se takva aktivnost odmah prekine, jer to može da podrije održavanje mirovne konferencije i mirno rešenje krize u BiH. Pobunio sam se i zbog toga što ni o ovoj operaciji nisam bio obavešten, nego sam ponovo izokola morao da saznajem, i rekao da smatram da je ovo vojna igra američke administracije. Svajgart mi je, nemajući izbora, potvrdio da je to bio njihov plan i namera da se na taj način izjednači situacija na ratištu, da bi se stvorili uslovi za političko postizanje rešenja.

Preneo sam MIP kompletnu informaciju.

PENZIONISANI OFICIRI POMAŽU HRVATIMA

U AMERICI je, inače, običaj da oficiri kada odu u penziju uzmu apanažu i osnuju privatnu firmu, a onda prodaju oružje i tako zarađuju. Obično rade za velike firme u vojnoj industriji poput kompanija Texas Instruments, Gedeon, Northrop Grumman, Boeing i Lockheed. MPRI je Hrvatima u Hrvatskoj i Hrvatima u BiH dostavio efikasno naoružanje, kojim su neposredno pred pregovore u Dejtonu izvršili ozbiljan vojni napad na pozicije bosanskih Srba. Prema američkom stavu, bilo je neophodno da se pred mirovne pregovore u Dejtonu izbalansira odnos snaga na terenu - Level the playfield, kako to oni kažu. U jednom momentu čak su krenuli i prema Banjaluci, ali su se povukli. Ostvarili su priličan vojni napredak u okolini Šipova, Bihaća i Slavonskog Broda.

SUTRA: Puška Slobodana Miloševića