Dejton ulazi u istoriju Balkana

NEKOLIKO dana posle mog razgovora s Džimom Svajgartom, brifingu u Stejt departmentu, koji je držao specijalni izaslanik za Balkan Džon Kornblum, prisustvovali su predstavnici muslimana i Hrvata iz Bosne, predstavnik hrvatske ambasade i ja. Saznali smo da administracija planira da se u sledećem bliskom periodu, posle obavljanja nekih dodatnih konsultacija i dodatnih poseta regionu, kao i nakon razgovora s ključnim ljudima u regionu, predsednicima Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem, zacrta plan dugoročnog rešavanja krize. Od nas je zatraženo da obavestimo svoje vlade o tome da je američka administracija preuzela rukovodeću ulogu u rešavanju krize u Bosni i Hercegovini.

POSLAO sam informaciju u Beograd. Nisam dobio nikakav odgovor, ali sam zato dve nedelje kasnije ponovo pozvan u Stejt department, gde nas je Rozmari Gikaš, glavna asistentkinja pomoćnika državnog sekretara Ričarda Holbruka, obavestila o pripremama američke administracije za održavanje mirovne konferencije u američkoj vojnoj bazi. Tu bi se omogućilo učesnicima da u miru, bez prisustva i pritiska medija, razgovaraju i bilateralno i multilateralno o pronalaženju trajnog mirovnog rešenja za rat u Bosni i Hercegovini. Sa zakašnjenjem je došao i Holbruk, u pratnji američke grupe, takozvane American Task Force, koja je, prema mojim informacijama, tada imala 50 ljudi.

KRAJEM septembra pozvao me je kongresmen Ričardson na ručak i rekao: "Hajde malo da te izvedem iz te kuće koja se trese od te velike antene i da ti ispričam kako mi je bilo u Srbiji i kako mi je bilo u gostima kod predsednika Miloševića." Ispričao mi je da ga je Milošević odveo u lovište u Karađorđevu i da je tamo dobio možda najvredniji poklon u svojoj karijeri - izuzetnu ručno izrađenu lovačku pušku. Perfektnog stila, preciznu, sa izgraviranim rečima: "Mom dragom prijatelju Bilu Ričardsonu, od Slobodana Miloševića." Ta je puška tada bila u njegovoj kući u Vašingtonu, ali je planirao da je vrlo brzo odnese u svoju kuću u Santa Feu, na koju je bio vrlo ponosan, jer ju je dugo gradio.

Rekao je da tamo ima prelep kamin i da će ta puška ukrasiti najlepši zid u njegovoj hacijendi. Meni je tada proletela kroz glavu i Milutinovićeva poseta u aprilu, kao i njegov sastanak s Ričardsonom na Kapitol hilu, a zatim i stvaranje Muslimansko-hrvatske federacije pod vodećom ulogom SAD. Počelo je stvaranje uslova za dalje kotrljanje "mirovne lopte" u Bosni i Hercegovini. Kada sam mu se u tom razgovoru obratio sa "kongresmene", kako sam ga do tada zvao, on me je prekinuo i rekao mi: "Nebojša, zovi me, molim te, Bil. Nemoj me zvati kongresmen Ričardson."

PREDLOŽIO sam da na ručak povedemo i Nebojšu Čovića, koji je tada, kao gradonačelnik Beograda, sa svojom ekipom boravio u Juti, Los Anđelesu, Vašingtonu i Njujorku. Ričardson je rekao da je to u redu i da će mi sutra javiti gde da dođemo na ručak. Pre podne, oko 10 sati, telefonirao mi je i rekao da dođemo u čuveni restoran "Rotondo", koji se nalazi ispod kupole američkog Predstavničkog doma.

Ričardson nam je za ručkom ukratko ispričao da su njegovi utisci iz razgovora s predsednikom Miloševićem u Beogradu i Karađorđevu izuzetno dobri, da je stekao jasan utisak da predsednik Milošević želi da da svoj odlučujući doprinos da bi se rat u Bosni rešio i da je saglasan sa stvaranjem uslova za održavanje mirovne konferencije. U jednom trenutku, Čović nas je napustio i otišao da razgleda zgradu Predstavničkog doma, a nas dvojica smo ostali sami za stolom i nastavili razgovor. Upitao sam Ričardsona gde će pregovori biti održani. Odgovorio je da je planirano da se to desi u američkoj pomorskoj vojnoj bazi u Norfolku, u Novoj Virdžiniji. Naglasio je da je odluka doneta, ali da o tome nikome ne govorim, da je ta informacija samo za mene.

POSLE ručka s Ričardsonom i Čovićem poslao sam telegram u Beograd i objasnio suštinu našeg razgovora. Iako me je Ričardson zamolio da ne širim vest, ipak sam otkrio da će, prema američkom planu, konferencija biti održana u Norfolku. Nisam mogao da krijem tako bitnu informaciju. Posle dva dana, na naslovnoj stranici lista Washington Post pročitao sam da će mirovni pregovori biti održani u Norfolku. Pomislio sam kako su i Amerikanci "dugo" čuvali tajnu. U međuvremenu sam dobio telegram iz MIP-a, iz kabineta ministra, da je dotadašnji ministar Vladislav Jovanović otišao na dužnost ambasadora SRJ pri UN u Njujorku, a da je na mesto ministra spoljnih poslova postavljen dotadašnji ambasador u Grčkoj Milan Milutinović.

...Posle istraživanja od nekoliko sati i razgovora s kolegama u Stejt departmentu, Džimom Svajgartom, Džonom Barlijem, šefom odseka za SR Jugoslaviju u Stejt departmentu, i Džimom Brajtom iz Pentagona, poslao sam depešu u kojoj su bili svi zahtevani odgovori. Odmah nakon toga javila mi se Rozmari Gikaš, koja me je obavestila da treba da dođem u Stejt department u 16 časova i da su pozvani predstavnici Ambasade Hrvatske i predstavnici muslimana i Hrvata iz Bosne i Hercegovine.

UŽURBANIM korakom u salu je ušao Ričard Holbruk i odmah rekao da želi da nas izvesti da proksimativni (definišući) mirovni razgovori neće biti održani u Norfolku, već u američkoj vazduhoplovnoj bazi "Rajt-Paterson" (Right-Paterson), u blizini grada Dejtona, u državi Ohajo. Američka vlada je bila vidno iznervirana otkrićem štampe da će konferencija biti održana u Norfolku, zbog čega su pojedine TV i novinarske ekipe tamo već počele da prave svoje bastione i svoja specijalna dopisništva.

Cilj američke administracije bio je da se pregovori odvijaju u zatvorenom krugu, daleko od očiju medija, elektronskih i štampanih, kao i od bilo kakve mogućnosti da informacije procure u javnost. Naglasili su da će tokom mirovnih pregovora u "Rajt Patersonu" biti primenjen takozvani geg order (gag order) - zabrana bilo kakve komunikacije sa spoljnim svetom. Izlazak iz vojne baze i ulazak u nju biće dosta komplikovani, primenjivaće se rigorozne bezbednosne i obaveštajne mere, kako bi se udaljili svi oni koji pokušavaju da ulove informaciju i da poremete tok i planirani rad konferencije u Dejtonu.

AMERIČKI BEZBEDNOSNI EŠALON

GRUPA American Task Force je bila američki političko-bezbednosni ešalon koji je na svakodnevnom nivou pratio razvoj krize u bivšoj Jugoslaviji i spremao akcioni plan za delovanje koji je podrazumevao i primenu sile. Na njegovom čelu se nalazilo pet rukovodilaca: Ričard Holbruk, pomoćnik državnog sekretara za Evropu i specijalni izaslanik predsednika SAD za bivšu Jugoslaviju, Džejms Perdju, specijalni savetnik za vojno-bezbednosna pitanja i planer ratnih opcija, general Vesli Klark, pa Džon Korbium, koji će ubrzo biti zamenjen Krisom Hilom, jer će otići za ambasadora u Nemačku, i Dejvid Lipton, pomoćnik ministra finansija. Njegov zamenik je bio Mark Mediš, čovek našeg porekla, koji je bio izuzetno korektan i uvek me je obaveštavao o tome šta se dešava. Članovi rukovodstva grupe Task Forces bili su i Robert Frejzer, zamenik pomoćnika državnog sekretara, i Nelson Dru i Džo Frejzer, čija je sestra bila udata ni za koga drugog do za Muhameda Šaćirbeja. Njih trojica su kasnije poginuli na Igmanu, u saobraćajnoj nesreći.