Svako svakog prisluškuje

PLENARNI sastanak je službeno, 1. novembra u 16 časova, otvorio Voren Kristofer. U kratkom pozdravu preneo je uveravanja najviših organa vlasti SAD da je glavni cilj ove konferencije postizanje čvrstog i trajnog mira u Bosni i Hercegovini. Posle kratkog Kristoferovog izlaganja, u kojem je naglasio da je američka vlada spremna da učini sve što može da se posle konferencije ostvari mnogo bolja budućnost regiona tako što će se postići mir, reč je uzeo Ričard Holbruk. On je izložio plan rada po grupama, rekavši da će na početku biti održani mešoviti sastanci, uz posredovanje predstavnika američke administracije.

Pojedine sastanke najvažnije političke prirode vodiće on, Kris Hil i Džim Svajgart, a sastanke vojnog i bezbednosnog karaktera generali Vesli Klark, Džim Perdju i Džo Dobins. Zatim je predstavio evropske delegacije. Evropsku uniju predstavljao je Karl Bilt, Nemačku Volfgang Išinger, Francusku Žak Blo, a Rusku Federaciju zamenik ministra spoljnih poslova Igor Ivanov. U svakoj delegaciji je bilo između pet i dvanaest ljudi.

PRE iznošenja detaljnog plana, sastanaka i rada po grupama, Voren Kristofer je zatražio da se šefovi triju delegacija - predsednik Milošević, predsednik Tuđman i predsednik Izetbegović, rukuju, jer ni spontanog ni kurtoaznog rukovanja nije bilo. Zatim je proglasio da su mirovni pregovori otvoreni i zvanično zamolio da se poštuje geg order. Sve je to trajalo između 30 i 40 minuta. Vladala je ceremonijalna atmosfera. Govorili su samo Kristofer i Holbruk, obojica prikladno i kratko.

Posle kratkog posluženja, Kristofer je insistirao na tome da se započnu prvi bilateralni sastanci, uz njegovo prisustvo. Prvi sastanak, od desetak minuta, kurtoazno su održali Milošević i Tuđman, pa zatim Milošević i Izetbegović, i na kraju Tuđman i Izetbegović. Svim sastancima su prisustvovali članovi američke delegacije Holbruk, Perdju, Rudi Perina, otpravnik poslova američke ambasade u Beogradu, Džim Svajgart, Kris Hil i general Vesli Klark. S naše strane, sem Miloševića, bili smo prisutni Milutinović, Stanišić, Spirou, Milinović, Bulatović i ja. S hrvatske strane - Franjo Tuđman, Mate Granić, Miomir Žužul, Krešimir Zubak i Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu.

Od muslimana su bili prisutni Alija Izetbegović, Haris Silajdžić, Nedžib Šaćirbegović i Muhamed Šaćirbej. Bilo je to jedno solidno "zagrevanje" i priprema za ozbiljnije razgovore, koji je trebalo da započnu sledećeg dana. Kristoferov cilj je bio, što je nekoliko puta naglasio, da otopli i opusti atmosferu. Zato je učesnike pozvao na zajedničku večeru, kako bi atmosfera dobila prijatniji ton, jer su od sledećeg dana svi zajedno morali da se posvete zajedničkom cilju - postizanju sveobuhvatnog i održivog mira u Bosni i Hercegovini.

VEĆ 2. novembra pre podne, u 10 časova, Džon Barli mi je doneo okviran predlog mirovnog sporazuma, koji je imao 500 stranica i sastojao se od nekoliko poglavlja i nekoliko aneksa. Predlog sam dao na kopiranje i podelio kopije najvažnijim članovima naše delegacije. U sporazumu su bili jasno naglašeni politički i vojni imperativi: prekid vojnih dejstava, povlačenje zaraćenih strana, povlačenje hrvatskih snaga van Bosne, te ulazak u Bosnu snaga NATO, dovoljno jakih da obezbede prekid neprijateljstava i stvore uslove za primenu sporazuma.

Iako okviran, sporazum je bio vrlo detaljan, s preciznim i jasnim elementima i uputstvima kako da se ostvari prekid neprijateljstava, izvrši razmena zarobljenika, kako da se kontrolišu tokovi oružja i proces ukupnog razoružanja u Bosni. Međutim, u posebnom aneksu traženo je da se izvrši i kontrola naoružanja u Srbiji, aviona i tenkova, kao i kontrola brojnosti vojske, što je u našoj delegaciji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Članovi delegacije su u jednom momentu procenili da to može da bude nemački predlog plana da se Srbija kao jača vojna sila svede na nivo naoružanosti isti kao što je onaj u Hrvatskoj i BiH.

TADA sam, odlazeći u glavnu zgradu hotela "Houp", u prolazu sreo generala Klarka i upitao ga zašto predlog sporazuma uključuje i kontrolisanje vojnih sredstava i vojne snage Srbije. Njegov argument je bio da će Srbija ekonomski ojačati ukoliko bude trošila manje novca na oružje i vojsku, a više na privredni razvoj. Uzvratio sam da me malo čudi američka briga za jačanje privrednog razvoja Srbije, budući da SAD snažno zagovaraju održavanje sankcija protiv Srbije. Skrenuo sam mu pažnju na to da će nam trebati dosta vremena da proučimo sve papire koje sam podelio delegaciji. Tada mi je Klark najavio da će tokom dana njegovi ljudi doneti nacrt mapa koje će inicirati kojim pravcima bi trebalo da se kreće povlačenje snaga na terenu i u kojim zonama treba da se ostvare svi uslovi za trenutni prekid vatre i razgraničenje zaraćenih snaga. Mape smo radili, rekao je Klark, posle analize satelitskih snimaka i preciznog utvrđivanja pozicija svih zaraćenih strana.

U ANEKSU okvirnog sporazuma zahtevano je od Srbije, Hrvatske i svih relevantnih činilaca u Bosni da se ostvari puna saradnja s Međunarodnim tribunalom u Hagu radi procesuiranja optuženih za ratne zločine. Prema američkoj oceni, prvi preduslov za stvaranje stabilnijeg okruženja za dolazak NATO snaga pod vođstvom SAD bilo je uklanjanje optuženih Karadžića i Mladića s javne scene. Geopolitički, moglo se shvatiti da je povlačenjem iz Nemačke, koju je polako napuštao, rasla potreba NATO da ne izgubi pozicije u Evropi i da deo snaga rasporedi u BiH.

U razgovoru vojnobezbednosne delegacije, pre svega generala Klarka i ljudi iz Pentagona, s našom delegacijom, u kojoj su bili predstavnici Vojske Srbije i Republike Srpske, Stanišić, Čičanović i ja izneli smo primedbu i rekli da se Srbija ne slaže s tim da predstavnici NATO uđu u Srbiju i da počnu da broje srpske avione i naoružanje. U jednom trenutku, Klark je reagovao: "Ne, nismo tako mislili, nego, recimo, da se spreče mogućnosti da srpski vojni avioni dolaze i deluju u Banjaluci, ili negde drugde u Bosni."

U posebnoj grupi, Kosta Mihajlović, Balša Špadijer i Vojkan Milenković radili su na predlogu ustavnog aranžmana za Bosnu.

U PAUZI razgovora po sekcijama, Milošević je pozvao Milutinovića, Stanišića i mene da prošetamo po vojnoj bazi. Šetali smo kroz bazu, između paviljona i kroz parkove, da bismo se malo slobodnije ispričali. Prostorije i objekti u kojima smo bili smešteni bili su ozvučeni. Naravno, nije trebalo biti mnogo mudar pa pretpostaviti da je u paviljonima sve ozvučeno i da se sve sluša, ali isto tako trebalo je pretpostaviti i da svaka šetnja po parku takođe može da bude praćena posebnim uređajima i tehnologijom kojom su Amerikanci raspolagali, a u čijem su razvoju bili decenijama ispred ostalih, što je, kako sam saznao kasnije, i bio slučaj. Uostalom, sve službe su posebno predano radile svoj posao u Dejtonu, čak su i naši slušali šta se dešava oko nas, jer su postavili svoj "kavez" i svoje instrumente.