Prljav trik Ričarda Holbruka

TIH dana mediji su vršili pritisak plasirajući optužbe da predsednik Milošević i srpska delegacija ne prihvataju kontrolu naoružanja, odnosno zahtev da se potpuno uđe na teritoriju Republike Srbije i izvrši pregled vojnih i ostalih kapaciteta. Takođe je postojao i veliki pritisak da već tokom pregovora u Dejtonu Srbija prizna BiH i Hrvatsku. Zbog otpora srpske delegacije, Holbruk je opet američkim medijima davao informacije da su "pregovori zapali u ćorsokak", da "pregovori neće uspeti, da je Milošević protiv mirnog rešenja" i slično. Sve to, naravno, da bi se takvim naslovima vršio pritisak na nas. A istina je bila da je u mirovnim pregovorima srpska delegacija predvođena Miloševićem bila najviše zainteresovana da se postigne mir, a oni koji su hteli da torpeduju mirovne pregovore bili su bosanski muslimani, predvođeni pre svega Šaćirbejom, ali i Izetbegovićem i Silajdžićem.

ŠAĆIRBEJ je u svom pi-ar štabu u hotelu "Holidej in" organizovao stalne konferencije za medije i napadao srpsku delegaciju kako nije fleksibilna. Zapravo, on je bio taj koji nije hteo da prihvati sugestije, predloge i zahteve srpske delegacije u pregovorima. Konstantno je radio na demonizaciji Miloševića usred pregovora, iako on nikada nije koristio nikakve trikove, niti lažne predloge, kao što su to često radili muslimani. Na primer, jednom prilikom, kada su Muhamed Šaćirbej i Rodžer Koen otišli da zajedno gledaju utakmicu američkog fudbala u Ohaju, Šaćirbej je ispričao Koenu da Srbi odbacuju sve predloge i da nisu zainteresovani za mir, da samo hoće da legalizuju de facto stanje i da dalje čine zločine i sprovode genocid. Ovo je ubrzo objavljeno na celoj naslovnoj strani "Vašington posta".

MILOŠEVIĆ jeste jednom odbio američki predlog o Sarajevu, ali s dobrim razlogom. To je bio Holbrukov predlog koji je Milošević nazvao đubretom i pocepao ga pred njim. Holbruk je odmah uzeo pocepane papire, otišao kod američkog eksperta za pisanje zakonskih predloga Roberta Ovena i rekao mu da sastavi novi dokument. Niko od nas nije video taj predlog, osim Miloševića. Kasnije smo od njega čuli da je tu bilo predloženo da Sarajevo ima status posebnog entiteta, odvojenog i od Republike Srpske i od Muslimansko-hrvatske federacije, nešto slično kao što je Vašington (DC). Zašto je Milošević tako postupio? Shvatio je u čemu je zamka. Na svim izborima za vladu u Sarajevu muslimani bi uvek bili na vlasti, jer bi uvek imali većinu. Tako bi onda postojala dva entiteta naspram jednog - našeg. Bio bi to potpuni poraz. Zato je odbio, a Holbruk je morao da prihvati negativan odgovor.

VEĆ 7. novembra shvatili smo koja su tri glavna kamena spoticanja. Prvi je bilo pitanje Sarajeva, koje je zahtevalo brzu obustavu svih neprijateljstava i sukoba i pronalaženje rešenja, drugi, veličina koridora kod Brčkog, a treći - pitanje Karadžića i Mladića. Postojao je i problem koridora i opstanka Srebrenice i Žepe u rukama muslimana.

Kao da nam nije bila dovoljna sva ta zbrka, toga dana Rudi Perina nas je obavestio da je Piter Galbrajt nestao negde na teritoriji Bosne. Krenuo je iz Zagreba ka Beogradu i izgubio se u gustoj magli na srpskoj strani. Zahtevali su da Jovica Stanišić odmah angažuje svoje ljude u Srbiji da pomognu i pronađu izgubljenog Galbrajta. Plašili su se da mu se nešto dogodilo. Međutim, nakon otprilike sat - sat i po, Stanišićevi ljudi su uspeli da ga pronađu. Bio je potpuno siguran i bezbedan.

TIH dana je u "Vašington postu" izašao članak u kojem je objavljeno pismo predsednika Međunarodnog tribunala za ratne zločine, sudije Ričarda Goldstona, američkoj ambasadi u Hagu. U njemu je stajalo da, iako SAD najsvesrdnije podržavaju aktivnosti Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu, ne pružaju informativno-obaveštajnu podršku i ne daju dovoljno činjeničnih informacija o počinjenim zločinima, niti snimke masovnih grobnica i ostale obaveštajne podatke kojima raspolažu. Traženo je da tu svoju arhivu podele s Hagom, kako bi Tribunal mogao odmah da deluje. U nastavku je ponovo vršen ogroman pritisak da se Karadžić i Mladić odmah istisnu s bilo kakve javne scene u Republici Srpskoj.

SRPSKA delegacija i Milošević nisu mogli da to tako jednostavno prihvate, jer bi prihvatanje otežalo situaciju na terenu. Računalo se na to da Miloševićev potpis može potencijalno da isprovocira agresivnu reakciju Karadžića i Mladića, a to nam je u tom trenutku najmanje trebalo. Milošević je insistirao na poštovanju pretpostavke nevinosti pre izricanja pravosnažne presude, kao što je to u Americi slučaj na svim suđenjima. Pritisak je rastao iz dana u dan. Holbruk je na kraju formulisao predlog prema kojem bi Karadžić i Mladić trebalo da se sklone iz javnog života, a zauzvrat neće biti procesuirani. Taj predlog je postojao i u vidu pisma, koje smo Milutinović, Milinović, Nadeždin i ja videli svojim očima. Takozvana garancija da neće biti procesuirani ukoliko nestanu sa javne scene, i to pismo je poslato Karadžiću. Ovo je bio klasičan američki trik po scenariju američkog vesterna. Pismo nije bilo nikakav faktor, već je posao uklanjanja Karadžića i Mladića iz političkog i javnog života prevaljen kao teret na leđa predsednika Miloševića. A on je ovo izveo politički vešto i tiho.

PROCES donošenja odluka u SAD je jasno definisan. Predsednik države donosi odluke u formi izvršnih naredbi, a Kongres SAD u formi zakona. Pismo pomoćnika ministra se uvek može tumačiti kao lični akt bez pravne važnosti i bez značaja. Da je pismo potpisao državni sekretar, tada bi imalo valjanu težinu. Ovde je bila reč o Holbrukovom lukavom manevru. Oni koji poznaju način na koji funkcioniše američko društvo brzo shvate da je vrednost takvog pisma ista kao i vrednost lepe razglednice s letovanja. Kada je slao pismo, Holbruk je imao motiv da Karadžića i Mladića, kako je govorio, "skloni u mišje rupe, a onda će doći vreme kada će mačka da ih lovi". Ovo su mi kasnije potvrdili visoko rangirani članovi evropske diplomatije u Vašingtonu.

TEMOM pisma bavio sam se i deset godina nakon konferencije u Dejtonu. Pozvan sam u Specijalni sud za ratne zločine da dam izjavu, a po zahtevu odbrane Jovice Stanišića, da govorim o značaju pisma CIA. U pismu je stajalo da je Stanišić u svom delovanju bio izuzetno efikasan i konstruktivan u ključnim fazama traženja mirovnog rešenja za BiH, da je nebrojeno puta rešavao ozbiljne probleme na terenu i da ne bi trebalo da odgovara pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. Imao sam, i imam još uvek, izuzetno pozitivne utiske o Stanišiću. Smatram da je nepravedno optužen. I kad je oslobođen, proces je obnovljen. Očigledno da i danas ima moćnih političara koji traže kaznu za njega.

BES KARLE DEL PONTE

NAŽALOST, pismo CIA o konstruktivnom delovanju Jovice Stanišića, kao ni Holbrukovo pismo Karadžiću, nemaju očekivan značaj. Prvo pismo je potpisao direktor američke obaveštajne agencije i nije to uradio iz manipulativnih pobuda kao Holbruk, ali time nije uspeo da pomogne Stanišiću. Sredinom 2005. godine, kada sam kao izaslanik predsednika Vlade Srbije o Stanišićevom slučaju razgovarao s Karlom del Ponte u Hagu, tvrdeći da on nije ratni zločinac, video sam u njenim očima i pokretima izrazit bes na samo spominjanje njegovog imena.