Hrvati šalju tenkove na Vukovar

POSLE jedne šetnje uputili smo se na kraći radni ručak u oficirski klub. Tokom ručka pojavio se Džon Barli i pozvao me u stranu da mi nešto saopšti: Franjo Tuđman putovao je te večeri u Hrvatsku. Vratio sam se za sto i prisutnima preneo informaciju. Milutinović je prokomentarisao: "Šta, da neće sada da uradi nešto dok smo mi ovde?" Plašio se da bi Hrvati mogli da napadnu Krajinu.

Jedna od stresnijih situacija usledila je koji dan kasnije kada mi je telefonirao Žak Blo, šef francuske delegacije, i zatražio hitan sastanak s ministrom Milutinovićem. Rekao mu je da je Tuđman izdao naredbu o generalnoj mobilizaciji i da se 40 tenkova kreće prema Vukovaru. Francuzi su na to gledali kao na glavni problem, jer je postojala mogućnost da se izazove ozbiljna komplikacija, što je moglo da dovede i do prekida pregovora. Zbog ovoga je i Kris Hil došao kod mene i zatražio hitan sastanak s Milutinovićem. Hil je Milutinoviću i meni rekao da Tuđman neće napasti Slavoniju, da samo glumi i pravi scenu. Tvrdio je da nema razloga za brigu i da se Tuđman sledeće večeri vraća u Dejton.

VRATILI smo se na pregovore u sekcijama. Najviše posla su imali vojni članovi delegacije, koji su počeli da proučavaju mape koje je predala američka delegacija. Takođe, dosta je posla bilo i za Kostu Mihajlovića i Balšu Špadijera, koji su čitavog dana radili na okvirnim ustavnim rešenjima o funkcionisanju dva entiteta i Bosne kao zajedničke države. Mihajlović i Špadijer bili su saglasni da je ustavno rešenje izuzetno komplikovano, da će u praksi teško biti ostvarivo, ali da je sve moguće. Međutim, istovremeno su procenjivali da budući dokument može da bude izbalansiran tako da zaštiti prava Republike Srpske. Ustavni okvir je sadržao rešenje da predsedništvo ima tri člana, a da se odluke mogu doneti samo jednoglasno, kao i da svaki entitet ima svoju vladu i svoje resore.

Te večeri smo otišli u diplomatsko-vojni magacin, koji se nalazio tik uz vojnu bazu, da kupimo osnovne potrepštine neophodne za nastavak boravka u Dejtonu. Zatim smo Stanišić, Čičanović, Spirou, Radnić, Nadeždin i ja otišli u kineski restoran na večeru, odakle smo se vratili u bazu oko 23 časa. Kad sam ušao u sobu, na stolu je bila gomila papira, okvirni sporazum, ustavni aranžmani, prekid neprijateljstava, svi aneksi. Štiklirao sam ono što je urađeno tog dana. Bio je to dan zatrpan papirima.

GORAN Milinović i ja iskoristili smo slobodno vreme i otišli u Dejton, u šoping-mol. Goran me je zamolio da mu pomognem da za Mirjanu Marković, suprugu Slobodana Miloševića, kupi par cipela. Imao je i naziv i broj i opis modela. Pošto smo imali bedževe na odelima, ljudi su nas prepoznavali. Mnogi od njih su nam poželeli uspeh u pregovorima. Govorili su: "Srećno, molimo se za vas", što je način na koji dobronameran običan Amerikanac reaguje u tim situacijama. Inače, te cipele smo kasnije još jedno dva puta vraćali, nije bio dobar model, pa smo išli ponovo, menjali, dok konačno nismo kupili onaj koji treba, iz trećeg puta.

Mira Marković je često zvala telefonom. S Miloševićem se čula svakog dana po nekoliko puta. Svaki put kada bi ona zvala, Milošević je prekidao i razgovore i ručkove. Šetao je s telefonom po oficirskom klubu, udaljavajući se od naših stolova. U jednom trenutku Jovica Stanišić mi je rekao: "Pogledaj, Nebojša, čovek sa ovakvom harizmom, a ovako popušta pod pritiskom svoje žene. To je meni apsolutno neshvatljivo." Klimnuo sam glavom. Složio sam se, jer ta scena se ponavljala više puta i svi smo u tim prilikama morali da čekamo dok on razgovara telefonom po 15-20 minuta. U tim razgovorima se interesovala i da li su kupljene cipele, i koji je model. Na osnovu opisa je procenjivala da li su to one cipele koje je želela. Pošto ih je dva puta pogrešno birao Goran, sledeći put sam ih ja izabrao, jer sam shvatio o čemu se radi i pogodio.

KAKO su se pregovori odvijali, tako su predstavnici muslimanske delegacije postajali sve nekooperativniji i vidno su se međusobno sukobljavali. To je otežavalo situaciju, jer su hteli da izvuku dobit preko realno mogućeg. Posebno su bili zbunjeni predstavnici Evropske unije u Kontakt-grupi, koji nisu znali kakav je muslimanski stav. Često su kod mene na konsultacije dolazili Žak Blo i Pjer Buier iz francuske delegacije, kao i Volfgang Išinger iz Nemačke. Nije im bilo jasno kakva je pozicija muslimana, da li će prihvatiti koridor oko Brčkog. Amerikanci su ih uglavnom držali po strani, pa su bili najslabije informisani, a posle Amerikanaca, mi smo imali najviše informacija.

Amerikanci su hteli za sebe sve zasluge za eventualni uspeh. S druge strane, Evropljani su želeli da se uključe i tražili su da se u Dejtonu stavi samo paraf, a da se mirovni sporazum potpiše u Parizu.

KARL Bilt je bio najviše frustriran kao direktni predstavnik Evropske unije, a Išinger, Blo i Ivanov kao predstavnici Kontakt-grupe. Muslimani su imali problem i s ranije začetom idejom o stvaranju muslimanske države, pre svega zbog Tuđmana, jer je i njemu bilo neprihvatljivo stvaranje čisto muslimanskog entiteta u Bosni i Hercegovini i nametanje njihovih rešenja Srbima i Hrvatima.

Muslimani su želeli da Hrvate uvere u svoj koncept, na čemu su najviše insistirali Muhamed Šaćirbej i Haris Silajdžić. To je bila njihova igra. Postalo je jasno da će Amerika morati da izvrši pritisak na muslimane ukoliko želi da se konferencija završi s pozitivnim ishodom.

U svom apartmanu, Milošević se sastao sa Izetbegovićem i Silajdžićem, a na Miloševićevoj strani je prvi put bila uključena i delegacija Srba iz Bosne - Krajišnik i Koljević. Tako su se oni prvi put našli za mirovnim stolom. Svi smo odahnuli, jer smo smatrali da je bolje da budu za pregovaračkim stolom, licem u lice, nego na frontu.

SASTANAK je imao funkciju otopljavanja odnosa. Dotaknuti su problemi ustava, demarkacionih linija i entiteta. Dogovoreno je da se sastanak nastavi sledećeg dana, u 17 časova, u konferencijskoj sali srpske delegacije. Predsednik Milošević će pozvati Holbruka da bude gost posmatrač. Holbruku će biti obezbeđen prevodilac, jer će razgovor biti na srpskohrvatskom jeziku.

Na sledećem sastanku, poseban kamen spoticanja bilo je Sarajevo, jer je predlog o takozvanom neutralnom Sarajevu, po modelu Vašingtona, bio apsolutno neprihvatljiv za našu delegaciju. S druge strane, Milošević je u prvom razgovoru tražio od muslimana da prekinu s vršenjem pritiska u vezi sa održavanjem sankcija protiv Srbije, jer su oni održavali stalni intenzitet uticaja na američku stranu da se sankcije ne ukidaju. Tog dana je postignut dogovor da se pripremi nacrt rezolucije za Savet bezbednosti UN o ukidanju sankcija kada se na mirovni sporazum stave inicijali.

IZBEGAVANjE ŠAĆIRBEJA

NA SASTANKU sa muslimanima su bili Milošević i Bulatović, Izetbegović i Silajdžić, Krajišnik i Koljević. Dva Jugoslovena, dva bosanska muslimana i dva bosanska Srbina. Šaćirbeja su namerno isključili iz razgovora. Pošto je on tada bio na dužnosti ministra spoljnih poslova, i Milutinović je morao da se povuče iz razgovora, ali to je bio naš manevar da bismo isključili Šaćirbeja. Ni Izetbegović i Silajdžić nisu želeli Šaćirbeja na sastanku, on im je samo smetao.