Holbrukova putujuća diplomatija

U NAŠ paviljon došao je zamenik državnog sekretara Strob Talbot, koji je u mirovnim razgovorima imao samo ceremonijalnu ulogu u odsustvu Vorena Kristofera. Ričard Holbruk je vukao sve konce, a Talbot je došao da podseti predsednika Miloševića - na to da Dejvid Rod još uvek nije pušten i da je proteklo već tri dana od prve najave njegovim roditeljima o njegovom oslobađanju, te da list The Christian Science Monitor sprema novu seriju članaka da bi podstakao oslobađanje svog novinara. Milošević je kasnije, u razgovoru u kojem smo učestvovali Milutinović, Spirou i ja, postavio pitanje da li Karadžić možda igra neku novu prljavu igru s nama i da li možda namerno neće da reši ovaj problem. Čim smo završili razgovor, pojavio se Džon Barli i predao mi pismo Vorena Kristofera za Miloševića. Prosledio sam ga Miloševiću, a on ga je pogledao i rekao: "Opet Kristofer piše o Dejvidu Rodu." Vratio mi je kopiju pisma i naložio mi da je odnesem Stanišiću, sa zahtevom da se ovo što pre završi jednom zauvek.

Predao sam kopiju pisma Krisu Spirou, pa smo zajedno otišli kod Stanišića koji nas je obavestio da se operacija odvija dok mi razgovaramo, i da su njegove elitne jedinice raspoređene u neposrednoj blizini lokacije na kojoj bosanski Srbi drže Roda. Rekao nam je da očekuje da do kraja dana, 8. novembra, Rod bude oslobođen, a da već sutra negde oko osam sati ujutru bude u Beogradu, gde će biti predat američkoj ambasadi.

SLEDEĆEG dana, 9. novembra, u 9.30 otišao sam kod Stanišića da ga pitam da li ima neke konkretne novosti u vezi s Rodom. Još uvek nije bio dobio povratnu informaciju da li je novinar oslobođen i da li je u Beogradu, njegovi ljudi mu se još nisu bili javili. Međutim, već u 10.15 mi je telefonirao, pa smo zajedno otišli kod Krisa Spiroua i obavestili ga da je Rod u Beogradu; da je u dobrom stanju i da je zdrav. Posle kratkog vremena provedenog u sedištu Resora državne bezbednosti predat je Tomu Sorensonu, američkom diplomati koji je menjao Rudija Perinu u američkoj ambasadi u Beogradu dok je ovaj bio s nama u Dejtonu. Nakon toga, prebacili su ga u Budimpeštu, a iz Budimpešte se vratio u Boston.

Kris Spirou je odmah nakon toga telefonirao svim novinarima. Najpre je kontaktirao s dopisnikom Bele kuće, Džimom Gipsonom, a zatim je zvao Margaret Majkls iz lista The New York Times i Ralfa Beklajtera iz CNN. Dok je on nastavljao s telefonskim pozivima, Stanišić je otišao, a ja sam ostao da odgledam reportažu CNN-a o Rodu. Međutim, ta reportaža je uglavnom bila inspirisana propagandnim konceptom američkih medija. Očigledno ih je Muhamed Šaćirbej nahranio lažnim informacijama da Srbi samo igraju igre i da neće osloboditi Dejvida Roda. Dok je CNN izveštavala da Stejt department ne može da potvrdi da je on oslobođen, novinar je već uveliko bio u Beogradu, a izveštači su znali da je samo pitanje dana kada će biti isporučen kući, u Ameriku.

CELOG tog dana Jovica Stanišić i naši vojni eksperti radili su na demarkacionim linijama, što je rezultiralo našim predlogom demarkacije granice i koridora, u vezi sa strateškim lokacijama kao što su Brčko, Sarajevo, Žepa i Srebrenica. U pauzi za ručak, oko 13 časova, Stanišić, Čičanović, Spirou, Vlada Nadeždin, Bojana Adamović, Olga Vlahović i ja smo u mojoj organizaciji otišli u najbolji kineski restoran u Dejtonu. Imali smo svega sat i po do nastavka razgovora, naručili smo slatko-kiselu supu, i čim je supa stigla, Nikoli Čičanoviću je zazvonio telefon. Isto se dešavalo i prethodnih nekoliko puta, kad smo bili u vojnom diplomatskom magacinu. Čičanoviću bi čim uđemo u radnju zazvonio telefon - Milutinović je tražio da se hitno vrati. Svaki put se dešavalo da čim Čičanović uzme korpu za kupovinu, posle dva-tri minuta mora da je vrati. Zato smo uvek uzimali dva kombija kad god smo išli s njim, jer smo znali da će, gde god se budemo našli, njega Milutinović odmah da vrati. Čičanović nikada nije mogao da završi kupovinu, pa sam mu ja donosio osnovne potrepštine koje je tražio. Sada kada smo seli da ručamo i kada mu je zazvonio telefon, Čičanović ga je izvadio, ubacio ga u supu i rekao: "E sada me više dobiti nećeš, a ovu supu neću da pojedem, naručiću drugu. Onda je vratio supu i mirno naručio drugu. Mi ostali smo naručili i predjelo i glavno jelo, i sve zalili po čašom vina. Bio je to prijatan predah nakon svega što smo preživeli tog dana."

Naravno, sutradan ujutru, na doručku, Čičanović je imao novi telefon - "nokiju". Već su u upotrebi bili oni moderniji; manji modeli. Posle sam saznao da mu je to Milutinović naručio iz Njujorka, iz naše Misije.

Rano popodne Kris Hil me je obavestio da je predsednik Klinton razgovarao s Rodom, koji je bio u američkoj ambasadi u Beogradu, i to su sada već prenele sve novine. Nešto kasnije, svi smo se suočili s novom izuzetno konfuznom situacijom. Sastanak predsednika Miloševića i naše delegacije s Alijom Izetbegovićem bio je veoma dug, veoma oštar i veoma zbunjujući. Glavni problem bile su mape. Jedino što smo uspeli da se dogovorimo bilo je da se razgovori nastave sledećeg dana. Imajući u vidu kakav je teren u Bosni i Hercegovini, zadatak demarkacije i crtanja mapa je za sve kartografe bio izuzetno komplikovan, kao i za vojne i Stanišićeve eksperte. Izašli su s novim predlogom, ali o svemu tome trebalo je da se raspravlja sutradan. Naši eksperti predali su svoj predlog demarkacionih linija i Klark je rekao da je taj predlog bolji i da se krećemo u dobrom pravcu po tom pitanju. S time su se na izvestan način složili i ljudi Alije Izetbegovića i Harisa Silajdžića. Jedini koji je pravio probleme bio je Šaćirbej.

Napredovalo se i u finalizaciji ugovora o Istočnoj Slavoniji, Tuđman se vratio i s posebnom energijom se usredsredio na ovaj sporazum. Mape su i tu bile najveći problem. U jednom trenutku, Holbruk i Milošević su se dogovorili da preuzmu to pitanje kako bi se ostvario napredak. Nove predloge koje mu je izneo Milošević, Holbruk je prenosio svojom takozvanom putujućom diplomatijom. Odlazio je do Hrvata i muslimana, kratko brifovao predstavnike Kontakt-grupe nekoliko minuta, pa nastavljao dalje. Milošević je potpuno uzeo u svoje ruke rešavanje pitanja mapa, bez konsultacija s Krajišnikom i Koljevićem.

Ričard Holbruk se zvanično postavljao kao predstavnik američke administracije. S druge strane, politički je shvatao da se radi o ratu koji je odneo hiljade žrtava, vojnika i nedužnih civila, te da je mir u Bosni od izuzetnog značaja za političku karijeru Bila Klintona. Ukoliko mirovni pregovori ne bi rezultirali uspehom, rat u Bosni bi se nastavio i to bi ozbiljno pojačalo pritisak javnosti za američko vojno involviranje u Bosnu pred njegov reizbor, 1996. godine. To bi posebno motivisalo republikance da ga izbace iz Bele kuće, tako što bi ga uvukli u Bosnu posredstvom vojne intervencije, što bi ga verovatno koštalo predsedništva. Zbog toga je Holbruk, i pored nesmanjenog pritiska na našu delegaciju, ne birajući sredstva, tada počeo da malo ozbiljnije razgovara i s muslimanskim predstavnicima.

UBEĐIVANjE KARADžIĆA

POVODOM oslobađanja novinara Dejvida Roda Stanišić nam je objasnio da je Nikola Koljević zvao Karadžića i pokušavao da ga ubedi, a Milošević je sve vreme ozbiljno pritiskao Nikolu Koljevića. Međutim, Koljević je nailazio na tvrdo uvo, Karadžić uopšte nije reagovao na pritiske. Tek kada su došli Stanišićevi elitni ljudi i stisnuli ga ozbiljno, fizičkom pretnjom, on je predao Roda.