Mir je konačno pobedio rat

POSLE doručka, u utorak, 21. novembra, otišao sam sa Spirouom u Milutinovićev apartman. Ministar nas je obavestio da se Kristofer trenutno nalazi na sastanku s muslimanima. Ušao je i Bulatović, a za njim i predsednik Milošević. Svi smo bili u Milutinovićevom apartmanu kada je negde oko pola jedanaest Milošević rekao: "Ostaje da sačekamo šta će nam reći Kristofer, držite se". Zatim se povukao u svoj apartman. Posle nekoliko minuta, pozvao me je da dođem...

"Kad su ovde bili Rugova i društvo, ja sam vam doneo onaj predlog kojim ste me gađali", rekoh mu. "Kako misliš da bih mogao da se vratim u Srbiju i da objašnjavam šta sam radio s Kosovom na mirovnim razgovorima i konferenciji o Bosni? I ove ustupke koje smo do sada dali treba objasniti. Ja imam posla s rukovodstvom bosanskih Srba. I nama idu izbori, nema samo Klinton izbore, Amerikanci imaju svoj cilj - da uposle svoje vojnike iz nemačkih baza, kao što kažeš, a nama je cilj da očuvamo od države ono što možemo da očuvamo. Ako ovo prođe, ovo će biti istorijski rezultat, jer smo preko Republike Srpske stvorili drugu srpsku državu na Balkanu. I dve Nemačke su se kasnije ujedinile. Kosovo je matica srpstva. Opozicija bi me pojela."

ZAĆUTAO je hodajući po sobi, a onda se okrenuo i rekao mi: "Dogovorio sam se s Tuđmanom jutros rano da ćemo potpisati sporazum i da ćemo dati zajedničku izjavu, obaveštenje svim medijima, da su Milošević i Tuđman potpisali sporazum, da su se hrvatska i srpska delegacija u potpunosti složile i dale predlog muslimanima na potpis. Toliko smo nas dvojica bili svesni, Vujoviću, da nismo dozvolili da nas Izetbegović optuži za neuspeh pregovora. Neka sam objašnjava šta je i kako je bilo.

Izašao sam iz apartmana, otišao kod Krisa Spiroua i preneo mu šta mi je Milošević rekao, a onda smo zajedno otrčali do njegove sobe i uključili Si-En-En. Spirou je telefonirao Raifu Beglajteru, političkom korespondentu Si-En-En. Beglajter mu je rekao da su pregovori propali, što se upravo moglo i videti na ekranu. Kris je reagovao majstorski: "Nije tačno! Milošević i Tuđman su se, Ralfe, dogovorili da potpišu mirovni sporazum u Dejtonu. Sporazum je predat Izetbegoviću, da ga on potpiše ili ne potpiše. Ukoliko ga ne potpiše, on će biti kriv za neuspeh pregovora." Ralf je zahvalio, i posle dva minuta, u živom uključenju, udarna vest koju je on direktno preneo glasila je da su se Tuđman i Milošević dogovorili da potpišu sporazum i da su sad na potezu Alija Izetbegović i muslimanska delegacija, na njima je sva odgovornost. Izvestio je da su oni trenutno na sastanku s Vorenom Kristoferom... Sve je u rukama državnog sekretara, govorio je Ralf Beglajter.

OTIŠAO sam u Milutinovićev apartman i ministar mi je odmah rekao da je Kristofer upravo telefonom obavestio Miloševića da će sporazum biti potpisan ovog popodneva i da su muslimani prihvatili. Javio sam Krisu, a zatim, u hodniku, i Goranu Milinoviću. Svi smo ušli u apartman kod Miloševića, koji je upravo završio razgovor s predsednikom Vlade Mirkom Marjanovićem u Beogradu, obaveštavajući ga šta mu je Kristofer preneo. Milošević je bio nasmejan i vrlo dobro raspoložen, kakav nije bio danima unazad. Poljubio je Krisa Spiroua i rekao mu: "Tvoji napori koje si počeo s Ričardsonom, evo sada su urodili plodom," desetak minuta kasnije, niotkuda pojavili su se novinar i kamerman RTS-a da snime prvu izjavu predsednika Miloševića.

Sedeo sam u Milutinovićevom apartmanu. I moj i njegov telefon zvonili su bez prestanka. Svi su zvali: iz Amerike, iz Beograda... Njega i iz evropskih zemalja, a mene urednici štampanih i elektronskih medija, da potvrdimo informaciju. Dok je Milutinović odgovarao srpskim medijima, ja sam komunicirao s američkim. Obavestio sam Majkla Dobsa, Stivena Erlangera, mog velikog prijatelja Dejvida Bajndera iz lista The New York Times, Vulfa Blicera iz Si-En-En.

U SVOJOJ sobi sam gledao Si-En-En. Negde oko podneva, predsednik Klinton zvanično je obavestio američku javnost da je u američkoj vojnoj bazi "Rajt-Paterson" u Dejtonu, u Ohaju, postignut mirovni sporazum. Posle Klintonove izjave, došlo je do nagle promene u izveštavanju američkih elektronskih medija. Više nije bilo priče o ratu i stradanjima, nego o velikim zaslugama Klintonove administracije, koja je uspela da iz rata u - Bosni stvori mir. I to je američka javnost već spinovano prihvatala u pozitivnom raspoloženju, uključujući i vest o slanju američkih vojnih trupa u okviru snaga za održavanje mira u Bosni.

Rano po podne, oko 15 časova, svi smo se okupili u zajedničkom konferencijskom centru u hotelu "Houp". U prisustvu svih šefova delegacija i političkih delegata i kompletnog američkog tima stavljeni su inicijali na Dejtonski mirovni sporazum. Američki državni sekretar Kristofer predsedavao je ceremonijom. Bili su prisutni i svi Evropljani, a prvi put sam video i Paulinu Nevil Džons, političku direktorku FCO (Foreign and Commonve- alth Office), koja je bila šef britanske delegacije. Svi su kurtoazno govorili po nekoliko minuta. Najefektniji govor održao je Voren Kristofer, kratak i jasan.

ODMAH nakon potpisivanja, otišli smo na prijem koji je organizovan u centralnom delu hotela. Pozdravili smo se sa svim članovima američke delegacije, od Džona Barlija, do Vorena Kristofera. Bilo je sada lako ćaskati u atmosferi u kojoj je pala tenzija. Barli mi je prišao i rekao da posle prijema general Džordž Šalikašvili, šef zajedničkog štaba američke vojske, želi kratak sastanak s predsednikom Miloševićem. Preneo sam predsedniku poruku. On mi je odgovorio: "U redu. Za deset minuta idemo. Poći ćeš sa mnom." Šalikašvili je poveo i predsednika Tuđmana, pa smo svi zajedno seli za jedan okrugli sto. Posle pet minuta, ja sam se lagano izvukao. Tema razgovora je bila okruženje u kojem će biti američke trupe kada se budu stacionirale u svojstvu snaga za održavanje mira u Bosni. Šalikašvili je tražio da Milošević i Tuđman učine sve što je u njihovoj moći da američka vojska ne bude izložena neprijateljskoj vatri.

ZATIM smo se svi zajedno vratili u naš paviljon na piće. Bio je sunčan ali prohladan jesenji dan. U paviljonu nas je kuvanom rakijom poslužio predsednikov šef protokola Stajić. Nije znao ni reč engleskog i uvek bi me pitao: "Šta kažu Švabe?" Milošević ga je mnogo voleo, i svi smo to znali. Staja je spremao najbolji "šumadijski čaj". Kad su Amerikanci dolazili kod Miloševića u apartman na razgovore, tražili su da popiju Stajin "šumadijski čaj". Naučili su i da izgovaraju kako treba reči "vruća rakija". Raspitivali su se i od čega je napravljena. Kad sam im preneo Stajine reči, da je to rakija od 45 gradi, na šećeru, zabolela ih je glava samo kad su čuli šta piju. Uz Stajinu rakiju, služeni su im sjenički sir i sudžuk, koji su uvek bili spremni za posluženje.