Oko Velikog brata sve vidi

OKO 18 časova, članovi naše delegacije pokupili su poslednje stvari koje su im ostale u sobama i svi smo krenuli u autobus, pa na avion. Ministar Milutinović me je pozvao sa strane i rekao mi da mu je Danilon malopre obećao da će sankcije biti ukinute sledećeg dana između tri i pet po podne po beogradskom vremenu. Ukinute, ne suspendovane - naglasio je. Naložio mi je da ga pozovem telefonom odmah čim sankcije budu ukinute i da to pratim kao prioritetno. Ako slučajno njega ne nađem, da prenesem Vladi Nadeždinu, a posebno da pozovem Zorana Janaćkovića u MIP-u u Beogradu ukoliko sankcije budu ukinute dok je on u avionu. U povratku je takođe trebalo da slete u Zaliv gusaka u Kanadi i u Rejkjaviku na Islandu, kao i u dolasku.

Delegacija je avionu prilazila bez ikakvog protokola i pratnje, ukrcali su se, a ručne stvari su stavljali u odeljke iznad glava. Opet smo prošli njuškanje pasa na izlazu, jednostavno, forme radi. Počeo je da pada prvi sneg. Dok je Milošević s Bulatovićem i Milutinovićem ulazio na prvi ulaz, na pisti se pojavila limuzina. Iz nje su izašli Holbruk i Klark i pozdravili se s Miloševićem.

PREDSEDNIK me je pozvao da i ja na momenat uđem u avion. Kada sam ga poslušao, rekao mi je da je sada razgovarao kratko s Klarkom, pre nego što se popeo, i da mu je rekao da dejtonske mape koje budu izrađene preda lično meni. Moj zadatak je bio da uzmem mape, lično ih donesem u Beograd i predam u Predsedništvo. Stajić je u avionu poslužio još po jedno piće, koje su podelile stjuardese. Popili smo dobru domaću rakiju.

Izašao sam iz aviona i posmatrao kako se stepenice uvlače, vrata zatvaraju i delegacija kreće. Avion je zarulao po pisti u 8.30 i poleteo u 8.40. Naravno, po vrlo strogom diplomatskom pravilu, čekao sam dok avion nije uvukao točkove. Bilo je oko 8.45-8.50, kad sam krenuo nazad u svoj paviljon.

Posle poletanja aviona, krenuo sam nazad u naš Paviljon 836 u vojnoj bazi. Otišao sam do svoje sobe i telefonom pozvao operativni centar vojne baze i zamolio da me povežu s generalom Klarkom, pošto se nije javljao na mobilni telefon. Posle nekoliko trenutaka, dobio sam Klarka, koji mi je rekao da dođem u centralnu komandu vazduhoplovne baze i da će poslati nekoga po mene.

UBRZO zatim, pojavio se poručnik Dejvid Miler, koji me je preuzeo i poveo do centralne komande, koja se nalazila u sredini vojne baze, ispod zemlje. Spustili smo se stepenicama, pa liftom, u prostoriju u kojoj se nalazilo nekoliko oficira kojima je general Klark pokazivao nešto na monitoru. Pozdravili smo se. Rekao sam da mi je predsednik Milošević dao instrukciju da uzmem primerak mapa, kao što je dogovoreno. Klark mi je odgovorio da ima samo jedan primerak mapa, da će dati kartografima da večeras iscrtaju još jedan i da ću ga dobiti sutra pre podne. Pomerio sam let redovnom linijom iz Dejtona za Vašington s jutarnjeg na popodnevni..

Onda mi je general Klark rekao da sačekam, jer želi da mi nešto pokaže. Izdao je kratku naredbu kapetanu Stivenu Džounsu, koji je često bio u njegovoj pratnji, kao neka vrsta ađutanta. Kapetan je uključio monitor i satelitsku sliku. Najpre sam video zemaljsku kuglu posmatrano iz satelita. Zatim sam polako video obrise svih kontinenata, pa onda u krupnom planu Evropu, pa onda Balkan, BiH, i onda grad. General Klark je rekao:

"Evo, ovo je sada slika Goražda. I onda, videćeš - ljudi se kreću po ulicama. Sada ćemo da zumiramo lica."

ZUMIRALI su jedan balkon na kojem je stajala starica. Jasno sam video njeno izborano lice. Nakon demonstracije jačine američke tehnologije, ostao sam zapanjen. Klark mi je rekao:

"Vidite, gospodine ambasadore, kako mi pratimo sve što se dešava u BiH. I kad vam kažemo da se negde dogodilo vojno nasilje, i kad vam kažemo da je negde prekršena vojna doktrina, da su negde narušena ljudska prava, mi to, svakako, u potpunosti dokumentujemo."

Ostao sam iznenađen i začuđen tehnološkim napretkom i uređajima koje američka vojska poseduje. Opet sam se vratio na mape i upitao u koliko sati da dođem da ih preuzmem. Rekao je da će mi ih poslati u paviljon.

Vratio sam se u svoju sobu u paviljonu, odložio papire koje sam nosio sa sobom i otišao u oficirski klub da večeram. Međutim, večera nije bila predviđena. Oni su sve sklanjali, zatvarali, s obzirom na dolazeći praznik Dan zahvalnosti. Nemajući izbora, otišao sam iz oficirskog kluba poslednji put do restorana "Pakis" gde se nalazilo još nekoliko vojnika, koji su večerali neke hladne sendviče. Šef sale, koji je takođe spremao restoran za zatvaranje, rekao mi je da ima dobar sendvič s tunom i dobru mešanu zelenu salatu. Odgovorio sam da je to sasvim dovoljno. Popio sam čašu crnog vina uz tu večeru i otišao na spavanje.

SLEDEĆEG jutra sam ponovo okrenuo broj telefona operativnog centra da ih podsetim da očekujem da mi dostave mape. Dežurni iz operativnog centra upitao me je ko mi je to obećao. Rekao sam - general Vesli Klark. "Sačekajte momenat, pokušaćemo da ga nađemo", rekli su. Malo kasnije su se ponovo javili:

"Nažalost, nismo u mogućnosti da ga lociramo."

"Molim vas, možete li da mi pronađete njegovog ađutanta, kapetana Džounsa?"

Posle nekoliko minuta, javio mi se kapetan Džouns. Rekoh:

"Ja se javljam po dogovoru. Poslednji sam ostao u svom paviljonu, očekujući mape da bih mogao da se vratim nazad u Vašington."

Kapetan Džouns mi je odgovorio da su nažalost svi krenuli, pa je i on sada trenutno na aerodromu, polazi kod svoje rodbine u Vajoming. Svi su krenuli na Dan zahvalnosti, koji je veliki američki porodični praznik, tako da je, faktički, do ponedeljka sve zatvoreno. Rekao mi je da mape nisu mogle da budu ponovo izrađene zbog praznika i da probam da pronađem generala Klarka u ponedeljak u Pentagonu.

ZAHVALIO sam mu, pokupio svoje stvari u sobi, pozvao sekretaricu ambasade da mi rezerviše kartu za prvi let za Vašington i već oko 12.30 bio sam na aerodromu.

Poleteo sam oko 14.10. Oko 15.30 sleteo sam u Vašington, gde me je sačekao vozač Mića Đurđević i odvezao u ambasadu. Tamo me je, s posluženjem, čekao ceo sastav ambasade, znatiželjan da me vidi i da čuje šta se u Dejtonu događalo. Rekao sam im da je bilo izuzetno naporno, da je bilo teško, ali da smo na kraju, ipak, posle tri nedelje, uspeli da dođemo do rešenja koje zadovoljava sve tri strane, te da je logika mira konačno savladala logiku rata. "Predstoji nam teška implementacija", rekao sam, "ali i bolji dani za sve narode u BiH.

NAJTRAŽENIJI SAGOVORNIK

KADA sam se vratio u Vašington, telefoni su mi neprestano zvonili, jer su moje kolege ambasadori iz evropskih, pa i nekih drugih zemalja, kao i brojni novinari, tražili sastanak, intervju. Razgovarao sam s novinarima listova The New York Times, CNN, Washington Post, Washington Times, sa Endijem Borovicom, mojim dobrim prijateljem, i, naravno, s Dejvidom Bajnderom, diplomatskim korespondentom lista The New York Times, Stivenom Erlangerom, šefom spoljnopolitičke redakcije lista The New York Times za Evropu, Majklom Dobsom, koji je kao urednik kolumne pisao za list Washington Post. Razgovarao sam sa svojim kolegama iz Italije, Britanije, Nemačke, Španije, Grčke, iz Češke, iz Rusije. U danima posle Dejtona bio sam izuzetno zaposlen, ali sam bio verovatno jedan od najtraženijih sagovornika u tom trenutku.