Miloš u začaranom krugu diplomatije

KNEZ Miloš je primio Džordža Hodžesa 1. juna 1837. i britanski konzul mu je predao akreditive. Prilikom tog susreta Hodžes nije otvarao karte i nije govorio o pravoj svrsi svoje diplomatske misije, nego je razgovor uglavnom vođen o mogućnosti uspostavljanja trgovinskih veza i pomenuto je Kladovo kao najprikladnija mogućnost za eventualni transport i skladištenje uvozne i izvezene robe.

Hodžes, za koga se govorilo da nema dovoljno iskustva u diplomatiji, bio je, međutim, veoma dobar psiholog. On je uočio Miloševu vlastoljubivost i autokratski karakter, što je bio razlog da knez zazire od svakoga ko mu je onemogućavao ili sužavao prostor za njegovu neograničenu i nekontrolisanu vlast. U tom trenutku Rusija je nastojala da ograniči Miloševa velika kneževska ovlašćenja i njegovu vlast svede u ustavne i zakonske okvire. Hodžes je vrlo pronicljivo zaključio da na suprotnostima između Miloševih ambicija za neograničenom vlašću i ruskih namera da u Srbiji bude uveden pravni poredak - koji podrazumeva sužavanje kneževih prava - može da razvije diplomatsku aktivnost i realizuje politiku svoje vlade.

NA NAREDNOM sastanku, u leto 1837, Hodžes je bio veoma otvoren i saopštio je Milošu da "Engleska nikada neće dopustiti da se nijedna država meša u unutrašnju politiku Srbije i da se britanska vlada nikada neće odreći zaštite njegove zemlje". Ove reči su nesumnjivo prijale Milošu i ulivale mu nadu da će jedna moćna država stati iza njega i da će ga osloboditi sve većeg pritiska Rusije, koja je tražila da liberalizuje režim i uvede pravni poredak u zemlji.

Istovremeno su se u njemu rodile i sumnje da li jedna tako daleka zemlja, koja do tada nije imala nikakvih veza i odnosa sa Srbijom, može to da učini. Zato je poslao Kuniberta da britanskom konzulu postavi to pitanje. Milošev lekar je posle nekoliko dana doneo sledeći Hodžesov odgovor: "Engleska je spremna da prizna Srbiji sva njezina politička prava i da ne dopusti ni Rusiji ni kojoj drugoj zemlji da se meša u njene unutrašnje poslove, ni da joj nameće sistem uprave koji ne odgovara srpskim interesima."

NAČIN na koji bi Velika Britanija naterala druge da se poštuje njen glas, Hodžes je objasnio da je "njegova zemlja toliko puta ukazivala pomoć i udaljenijim pokrajinama, nego što je Srbija. Dovoljan je samo njen veliki uticaj u svetu da u svako vreme može priteći u pomoć kao velika sila. Jedini uslov, pod kojim engleska vlada obećava svoju potporu Milošu taj je: da knez mora ostati veran onim obavezama koje ga vezuju sa otomanskom carevinom; da čuva interese Visoke porte, kao svoje, i da smatra da mu je svaki onaj neprijatelj koji želi da posredno ili neposredno zada udarac celini ili nezavisnosti te carevine".

Miloša je verovatno začudila poslednja rečenica iz Hodžesove poruke, jer zbog svog nedovoljnog poznavanja međunarodne situacije nije znao da Velika Britanija već odavno štiti interese Turske. Da je bio malo bolje informisan, znao bi da je od kraja XVIII veka Britanija čvrsto stajala iza Otomanskog carstva gledajući u njemu snažnu branu za sprečavanje prodora Rusije na topla mora preko Bosfora.

KOLIKO je London u tom trenutku bio zainteresovan za Srbiju, najbolje svedoči činjenica da se šef britanske diplomatije lično obratio Milošu jednom porukom koja je verovatno godila kneževoj sujeti, ali ga je istovremeno zbunjivala jer nije mogao da objasni toliku zainteresovanost velike i moćne imperijalne sile za malu Srbiju. Lord Palmerston, ministar spoljnih poslova, u septembru 1837. poručio je Milošu da se "otrese prekomernog straha od Rusije koja Srbiju verovatno neće napasti, a ako bi to i učinila imaće ko da je brani".

Da je ova poruka bila neiskrena i diplomatski neutemeljena, najbolje govori podatak da je Palmerston u isto vreme uputio pismo britanskom poslaniku u Beču Frederiku Lemu, u kome je ovako objasnio politiku svoje zemlje prema Srbiji: "Svakome mora biti jasno da geografski položaj Srbije sprečava Veliku Britaniju da Njegovoj visosti (Milošu) pruži bilo kakvu aktivnu i efikasnu pomoć, sem ako ne objavi rat Rusiji. Ne treba očekivati da će Engleska ući u ratni sukob sa Rusijom samo zbog srpskog pitanja."

KONTAKTI sa Hodžesom i Palmerstonove poruke uvukle su srpskog kneza u vrtlog visoke politike i u začarani krug svetske diplomatije. U želji da sačuva neograničenu vlast bacio se u zagrljaj britanske politike, očekujući da ga London zaštiti od sve moćnije opozicije i sve većeg uticaja Rusije na prilike u zemlji. Radi ličnih interesa i pod uticajem britanskih obećanja, počeo se udaljavati od Rusije, stavljajući Srbiju na opasnu klackalicu sukobljenih interesa velikih sila.

Hodžesovi dolasci u Kragujevac, gde je bila kneževska kancelarija bili su sve češći, a njegovo uplitanje u srpsku politiku sve vidljivije. Miloš se, zahvaljujući i Kunibertu, toliko vezao za britanskog konzula da se činilo da nijedan potez u spoljnoj i unutrašnjoj politici ne donosi bez njega. Istoričar Radoš Ljušić je u pravu kada kaže da je "knez Miloš uspostavio i suviše prisne odnose sa Hodžesom, više nego što je smeo da čini jedan vladalac prema jednom stranom diplomati". Ovako prisni odnosi između Miloša i Hodžesa i upletenost njegovog ličnog lekara Kuniberta u njih nisu mogli da ostanu nezapaženi.

OPOZICIONI prvaci, koji su preko svojih ljudi u kneževoj okolini bili o svemu dobro obavešteni, strahovali su da će Miloš, zahvaljujući uticaju Hodžesa, duboko zagaziti u antiruske vode, što Srbiju po njihovom mišljenju može skupo koštati. Ali kneževi protivnici su istovremeno znali da je većina Srba privržena Rusiji i verovali da Miloš neće smeti da pređe opasnu granicu koja bi ga mogla dovesti u sukob sa narodom.

U svakom slučaju, trebalo je obavestiti rusku vladu i dvor o Hodžesovom diplomatskom mešetarenju i Miloševoj zaslepljenosti britanskim obećanjima. Opozicioni čelnici smislili su smeo plan: trebalo je u inostranstvu stupiti u kontakt sa ruskim diplomatama jer Petrograd nije imao konzulat u Beogradu i obavestiti ih o situaciji u Srbiji.

PREMA pisanju ruskog istoričara Nila Popova, četvorica opozicionara, Toma Vučić Perišić, Jevrem Obrenović, Stojan Simić i Đorđe Protić, poslanicom su obavestila rusku vladu da "engleski konzul ima bezgranični uticaj na kneza, koji ništa ne preduzima bez njegovog saveta, tako da je sve prijatelje Rusije, koji su imali tu nesreću da se ne dopadnu Hodžesu - Miloš uklonio sa posla. Po njihovom mišljenju, teško je predvideti dokle će dospeti upliv Engleske u srpske poslove; u takvim uslovima uticaj Rusije i njena zaštita nad Srbijom uskoro će izgubiti svaki značaj. Najposle, oni moljahu ruskoga cara da ne poistovećuje narodnu naklonost prema Rusiji sa neraspoloženjem kneza prema njoj. Isto tako moljahu cara da ne ostavi narod bez njegove zaštite i da učini jednom kraj kneževom samovlašću i nesrećama koje je njegova uprava navukla na Srbiju".