Car školuje sinove kneza Miloša

UVIDEVŠI da su ruska vlada i dvor dobro obavešteni o situaciji u Srbiji i da je carev izaslanik izneo čvrste argumente kojima se bilo teško suprotstaviti, Miloš je obećao Dolgorukovu da će ispuniti sve zahteve koje pred njega postavlja Rusija, a pre svega da će prići izradi najvažnijeg zemaljskog akta - ustava.

Kunibert, koji je dobro poznavao Miloševe političke poglede i pronikao u dubinu njegove ličnosti, nije bio iznenađen tako lakim kneževim prihvatanjem gotovo svih ruskih zahteva, jer je to pripisivao diplomatskoj veštini i finim ophođenjem Dolgorukova. Prema mišljenju Miloševog lekara, kneževu odbojnost prema izvesnim predlozima koji su u prošlosti stizali iz Petrograda većinom su izazivali arogantni postupci pojedinih ruskih diplomata, kao što je bio Rikman, konzul u Bukureštu, i neki drugi koji su uglavnom bili neslovenskog porekla.

KUNIBERT to ovako objašnjava: "Ruski činovnici, naročito nemačkog porekla, oholi su do zla boga u svom ponašanju. Naprotiv, viša ruska aristokratija, koja je rođena i vaspitana u odabranom društvu, ima izvesnu ljupkost i najfinije manire učtivosti. Takav je bio mladi knez Dolgorukov koga je car Nikola poslao u Srbiju. Izbegavajući oholost govora, i one vređajuće postupke, kojima se odlikovao baron Rikman, carski izaslanik je pokazao prema knezu Milošu onu naklonost i predusretljivost koju zaslužuje vladar svake zemlje, pa ma ona bila i tako malena kao što je Srbija. Osobito je u društvu pazio na uljudnost, koju zahteva položaj srpskoga kneza." Ali uz svoju ljubaznost, Dolgorukov je istovremeno bio tvrd, ubedljiv i principijelan pregovarač, tvrde hroničari.

Kunibert je bio u pravu tvrdeći da je Dolgorukov očarao Miloša i da je uspeo da od njega izdejstvuje saglasnost da pristupi izradi novog ustava, ali su se prevarili svi koji su mislili da će knez promeniti politiku prema Velikoj Britaniji i njenom predstavniku u Beogradu. Miloš je i nadalje ostao u bliskom kontaktu sa Hodžesom, ali je to sada činio krijući se od javnosti a i od svojih protivnika.

POŠTO je obećao Dolgorukovu da će sve učiniti da se donese ustav, Miloš je još za vreme boravka carskog izaslanika u Srbiji izdao ukaz koji je trebalo da bude neka vrsta privremene zamene za najviši pravni akt zemlje. Taj ukaz, izdat 28. oktobra 1837. godine, proklamovao je sledeća pravna načela: 1) Ličnost i sopstvenost su neprikosnoveni, a bez odluke suda niko ne može biti lišen zvanja niti imetka; 2) Proglašava se potpuna sloboda trgovine; 3) Ukida se kuluk, sem za izgradnju lokalnih puteva i mostova. Državni kuluk biće isplaćivan kao i najamni rad. Porez ostaje isti i naplaćivaće se u novcu; 4) Državna kasa (budžet) stoji pod upravom Saveta; 5) Svako ko uspe da dokaže za nepokretno dobro da je njegovo, postaje sopstvenik istog i dobija tapiju.

Boraveći u Srbiji od 24. do 31. oktobra 1837. godine, visoki ruski zvaničnik bio je u prilici da sagleda opšte političke prilike u zemlji i odnose među starešinama. Takođe je uvideo da je veliki propust ruskog ministarstva inostranih poslova što nije poslalo konzula u Beograd, omogućivši time britanskoj diplomatiji da se ubaci u prazan prostor i proširi uticaj u Srbiji.

RUSKI istoričar Nil Popov je s pravom konstatovao da je odsustvo diplomatskog predstavnika Rusije u Srbiji bila velika greška, mada je smatrao da je Petrograd to učinio da se ne bi mešao u unutrašnje prilike u prijateljskoj zemlji. U svojoj knjizi "Srbija i Rusija" on kaže da "Ruski kabinet nije držao svoga konzula u Beogradu zato, što je ograničavao svoju političku zaštitu Srbije i do 1835. nije se nijednom umešao u njene unutrašnje poslove. No pre ili kasnije moralo se izaći iz toga položaja. Time, što je Rusija uzela da štiti taj narod, a ne kneza, time se baš i obavezala da brani prava toga naroda, ne samo od spoljnih već i od unutrašnjih protivnika. Ona je mogla u svako vreme izaći kao sudija, po bilo čijem pozivu, ako je samo taj poziv bio osnovan na narodnim željama", misli ruski istoričar.

Zaista je bilo čudno, kako tvrde neki hroničari, da je Rusija kao pokrovitelj Srbije uputila svoga diplomatskog predstavnika u Beograd dve godine posle Austrije i Velike Britanije, koje nisu imale nikakvih etničkih, verskih pa ni bližih političkih odnosa s novom kneževinom i njenim narodom, kao ni državnopravnih i ugovornih obaveza prema Srbiji kao što ih je imala Rusija.

KADA je u Kragujevac stigla vest da će ruska vlada ipak otvoriti diplomatsko predstavništvo u Beogradu, u srpskoj javnosti su prestala nagađanja o tom propustu ruske diplomatije i s velikim nestrpljenjem je očekivan dolazak ruskog konzula. On je konačno stigao u Beograd 22. februara 1838. godine. Bio je to Gerasim Vasiljevič Vaščenko, dotadašnji konzul u Oršavi.

Vaščenko je rođen 1790. godine, a u diplomatsku službu je stupio 1817. Jedno vreme službovao je u ruskom poslanstvu u Carigradu i u diplomatskom predstavništvu u Bugarskoj gde se upoznao sa prilikama na Balkanu i položaju Srbije na ovim prostorima. U Beogradu je ostao do 1843. godine.

Na prvom koraku po dolasku u Beograd, Vaščenko je učinio: prvu posetu Jevremu Obrenoviću, za koga se znalo da je u opoziciji, a ne knezu Milošu, što je bilo dovoljno da sujetni srpski knez posumnja u dobre namere ruskog konzula. U vezi sa Jevremovim političkim statusom treba napomenuti da je Miloš ispunio zahtev Dolgorukova i oprostio opoziciono delovanje svom bratu, kao i Tomi Vučiću, Stojanu Simiću i Đorđu Protiću, dozvolivši im povratak u zemlju iz koje su se uklonili zbog straha od kneževe osvete.

VOĐE opozicije su se formalno i zvanično izvinile knezu, ali u suštini nisu promenile političke poglede i uverenja. Miloš je inače lako davao oproštaj svojim političkim neistomišljenicima (nekoliko puta se mirio s njima), ali im nije zaboravljao grehe. Upravo nesklad između njegovih lepih reči i rđavih postupanja najviše je dražio Miloševe protivnike. Oni nisu hteli da se uljuljkuju u njegova obećanja i oproštaje, nego su tražili konkretne rezultate i vidljiva dela, zapravo zahtevali su donošenje ustava i uvođenje pravnog poretka. Zbog svega toga nije bilo objektivnih uslova za usklađivanje želja i interesa kneza i njegovih protivnika. Tako je opozicija, sticajem okolnosti, postala bitan činilac i glavni pokretač tako važnog i neodložnog društvenog i političkog procesa kao što je izgradnja pravne države.

Prilikom prvog susreta sa Vaščenkom knez Miloš je bio vrlo uzdržan i hladan, verovatno zbog toga što je konzul, učinivši prvu posetu njegovom bratu Jevremu, dao prednost opoziciji u odnosu na vlast. Mada je ruski konzul saopštio knezu lepu vest da je car Nikolaj Prvi odobrio školovanje njegova dva sina (Milan i Mihailo) u Rusiji, Miloš nije promenio držanje. U razgovoru u četiri oka Miloš je veoma odlučno saopštio ruskom konzulu "da je on uvek spreman da primi savete ruske vlade, ali da ne može da trpi ničije mešanje u unutrašnju upravu kneževine".

ČUDAN ODNOS SA OPOZICIJOM

ODNOS između Miloša i opozicionih prvaka bio je u suštini veoma čudan i gotovo neobjašnjiv: mada je znao da su mu oni žestoki protivnici, davao im je veoma odgovorne dužnosti i visoke funkcije. Verovatno je bio prinuđen na to jer u Srbiji toga vremena nije bilo obrazovanijih i stručnijih ljudi od pojedinih čelnika opozicije.