Ozbiljan udarac autonomiji Srbije

MILOŠA nije zabrinjavala internacionalizacija srpskog ustavnog pitanja, jer je očekivao britansku podršku, ali bio je nezadovoljan što je Porta tražila da u delegaciji bude Avram Petronijević, koji se nije ubrajao u kneževe prijatelje. Da bi umanjio uticaj Petronijevića prilikom izrade ustava, Miloš je za drugog člana delegacije odredio svog sekretara Jakova Živanovića, u tom trenutku najpoverljivijeg kneževog čoveka. On je delegaciji pridodao i pukovnika Jovanču Spasića, koji je takođe dobro govorio turski, jer je nekad bio tatarin (kurir). Spasića su u Carigradu poznavali kao "tatar Jovanča", i turski pregovarači su se sa čuđenjem pitali šta će on u delegaciji kad pojma nema o ustavu i pravnim pitanjima, ali su pretpostavljali da ga je Miloš poslao da motri na Petronijevića.

Kao što se vidi, knez Miloš je olako prihvatio predlog da se srpski ustav napiše u Carigradu, ne primećujući tursku zamku kojom su hteli da se na mala vrata ponovo umešaju u glavne tokove srpske politike. Miloševu lakomislenost u ovom pitanju ovako je prikazao Lazar Teodorović, kome je knez jednom prilikom rekao: "Moj Lako, neće se ovde praviti ustav, no u Carigradu, a i bolje je to jer tamo je guvno i vetar, pa neka se tamo i veje."

ISTORIČAR Radoš Ljušić konstatuje: "Knežev pristanak da se ustavno pitanje, jedan tipičan unutrašnji problem, rešava van Kneževine, predstavljao je ozbiljan udarac njenoj autonomiji. Portin potez bio je u skladu sa tadašnjom njenom politikom sužavanja samoupravnih prava svim provincijama koje su uživale bilo kakav privilegovan položaj. Međutim, hatišerifi su davali Milošu pravo na nezavisnu unutrašnju upravu, koju je on mogao urediti donošenjem ustava u Srbiji a ne u Carigradu. Ostaje činjenica da knez nije pružio nijedan znak otpora. Naprotiv, računao je da će na taj način rešiti ovo pitanje u svoju korist, stavivši tako svoje potrebe iznad državnih. Rešavanje ustavnog pitanja u prestonici turskog carstva ostavilo je negativne posledice u istoriji srpskog naroda. U zauzimanju takvog stava knezu je pomogla engleska diplomatija, koja mu je širokogrudo obećala povoljno rešenje ustavnog pitanja."

Dvočlana srpska delegacija (Petronijević, Živanović), kojoj je pridodat Spasić, stigla je u Carigrad 8. maja 1838. godine. Delegati su nosili okvirni nacrt ustava koji je po Miloševim instrukcijama izradio Živanović i hteli su da ga predaju prilikom posete turskom ministru inostranih poslova Mustafi Rešid-paši, ali je on odbio da ga primi dok ne bude preveden na turski jezik. Posle toga su po izričitom kneževom naređenju posetili britanskog poslanika Ponsonbija, koji je zbog odsustva Butenjeva uzeo srpske poslove u svoje ruke.

BRITANSKI poslanik u pismu uverava Miloša da će se na Porti izboriti za takav ustav koji će odgovarati srpskom knezu jer u njemu neće biti odredaba o nepromenjivosti članova Saveta. Poslanik je saopštio Milošu da srpska stvar ima veliki značaj u istočnom pitanju i izaziva veliku pažnju engleske vlade. Osim toga, ponudio je knezu svoje usluge preporučujući mu da se bez ustručavanja obraća engleskom poslanstvu u slučaju iskrslih problema sa Portom. Miloš je preko Hodžesa zahvalio Ponsonbiju za "dobre savete".

Srpskim opozicionim prvacima i ruskom konzulu Vaščenku, koji su preko svojih ljudi u kneževskoj kancelariji bili obaveštavani o Miloševom držanju i ponašanju, bilo je jasno da je on duboko zagazio u vode britanske politike i da gotovo bez rezerve i opreza prihvata savete i obećanja Ponsonbija i Hodžesa. Knez je, na primer, Hodžesu prilikom putovanja u Carigrad, gde je trebalo da pomogne britanskom poslaniku u njegovom nastojanju da zastupa srpske interese kod Porte, dao punomoćje da rukovodi srpskom delegacijom u pregovorima sa turskom vladom o pitanju ustava.

SRPSKI knez poverio je Britancima sve poslove koje su ranije obavljali ruski diplomati, ne uviđajući da London nema takvu moć i uticaj kakav je u tom trenutku na Porti imao Petrograd. Čak je i šef turske diplomatije Mustafa Rešid-paša izrazio čuđenje kada je od beogradskog vezira saznao za bliske veze Miloša i Hodžesa, izjavivši: "Knez veli da će sa Portom da sarađuje - šta će mu onda Engleska." Ruski istoričar Nil Popov tvrdi: "da je Miloš bio malo iskusniji u diplomatiji ne bi tako lako poveravao engleskim obećanjima u pogledu rešavanja srpskih zahteva upućenih Porti i bilo bi mu jasno da su uzaludna očekivanja od Hodžesa."

Približavajući se Velikoj Britaniji i udaljavajući se od Rusije, Miloš je počeo da čini nerazumne i nedopustive greške. Da li po nagovoru britanskog konzula ili samoinicijativno, počeo je da obmanjuje rusko ministarstvo inostranih poslova. Tako je učinio jedan grub falsifikat: sasvim različit primerak okvirnog nacrta ustava od onog koji je predat Porti - uputio je u Petrograd. Ruska vlada je to odmah primetila i 31. maja 1838. obavestila otpravnika poslova u Carigradu grofa Rikmana (koji je zamenjivao Butenjeva) da bude na oprezu.

U INSTRUKCIJAMA koje je grof Rikman dobio, kako navodi Ljušić, kaže se da knez Miloš podređuje svojim sopstvenim interesima uređenje zemlje. Nacrt koji srpska deputacija podnosi Porti razlikuje se od onog predatog ruskom dvoru. Time je knez doveo do vrhunca nepoverenje dvora prema sebi. Ruska misija u Carigradu ima za zadatak da spreči Portu u potvrđivanju ovog izmenjenog nacrta i da tako otkloni kneževe intrige.

Prema podnetom nacrtu, sve je potčinjeno knezu. Ako bi turski dvor ispunio kneževe zahteve, Obrenović bi stekao položaj veoma sličan egipatskom paši, pa se Porti preporučuje opreznost. Do prispeća ruskog poslanika Butenjova mora se zaustaviti rešavanje srpskog pitanja. Butenjov će problem pažljivo razmotriti i pomoću careva autoriteta osigurati promenu opredeljenja Porte u ovom pitanju, kako bi obe vlade složno stajale iza njegovog ishoda.

AVRAM Petronijević je u ovoj situaciji bio mudriji i lukaviji od Miloša i Ponsonbija. On je na osnovu poverljivih informacija koje je dobijao od novog direktora kneževske kancelarije Pauna Jankovića, ruskog đaka, zaključio da Miloš odobrava i podstiče aktivnost britanskog poslanika na Porti u vezi sa izradom ustava po kneževom ukusu i očekivanju. Petronijeviću je bilo jasno da koncept ustava za koji se zalaže Ponsonbi može da bude u Miloševom interesu, ali je veliko pitanje da li bi bio i u interesu naroda.

Plašeći se da tako važan dokument koji treba da postavi temelj budućeg pravnog, političkog i ekonomskog uređenja Srbije ne bude plod britanskih interesa i Miloševe volje, Petronijević je iskoristio dobru poziciju i veze koje je imao na Porti, a koje su proisticale iz činjenice da je bio prvi Srbin koga je nekoliko godina ranije sultan primio u zvaničnu audijenciju - da uspori i odloži izradu ustava do dolaska Butenjeva, jer je ruski poslanik bio odaniji srpskoj stvari od britanskog poslanika Ponsonbija.

RUSI ZNAJU ZA MILOŠEV ZAOKRET

U UPUTSTVIMA koja su iz Petrograda slala otpravniku poslova u Carigradu grofu Rikmanu, kaže se da ruska vlada zna da član srpske delegacije Jakov Živanović održava kontakte sa engleskim poslanstvom. Ovaj podatak ukazuje na to da je ruska strana bila dobro obaveštena o Miloševom ozbiljnom zaokretu prema britanskoj politici i njenom uticaju na njega u sprovođenju svoje imperijalne politike u Srbiji i na Balkanu.