Lakomisleno oslanjanje na Britaniju

KOLIKO je britanski poslanik želeo da učvrsti svoj uticaj na Miloša i poveća upliv u srpsku politiku, najbolje govori podatak da je u saradnji sa drugim članom delegacije Jakovom Živanovićem, inače kneževim ličnim sekretarom, napisao britansku verziju srpskog ustava i taj nacrt predao Porti, požurujući turske funkcionere da ga odobre pre nego što se ruski poslanik Apolonarije Butenjev vrati u Carigrad. Taj britanski koncept ustava Porta je zaista na brzinu odobrila i predala ga na saglasnost srpskoj delegaciji sa napomenom da ga blagovremeno pregleda i sa primedbama vrati turskoj vladi. Prema tom konceptu, sva vlast bila je u rukama kneza i sva ministarstva bila su njemu potčinjena. Bilo je očigledno da su Britanci na taj način hteli da zadovolje Miloša i podrže njegove vladarske ambicije, dok su interesi srpskog naroda bili u drugom planu.

Upravo u trenutku kada su delegati proučavali britansku verziju ustava, u tursku prestonicu se vratio Butenjev. Koliki su tog trenutka bili moć i uticaj ruskog poslanika na Portu, govori podatak da je Ponsonbijev ustavni projekat odmah po Butenjevljevom povratku stavljen ad akta, bez ikakvog objašnjenja i obrazloženja.

RADOŠ Ljušić je u pravu kada kaže da je "uticaj Butenjova na Porti bio ogroman. Čim se vratio, sultan ga je primio u audijenciju i obdario ga skupocenom burmuticom. Njegove primedbe na prethodni nacrt morale su se uvažiti. U skladu sa ruskim primedbama, urađen je nov nacrt, koji je predat deputatima. To je bio drugi nacrt koji je Porta nudila Srbiji. Između njih postoje suštinske razlike, koje su nastale stoga što je iza prvog stajala Engleska, a iza drugog Rusija".

Dok je britanski nacrt stavljao u prvi plan kneževa prava i ovlašćenja, ruski nacrt, izrađen prema uputstvima Butenjeva, najvišu vlast preneo je na Savet, u kome je trebalo da bude 21 član (17 savetnika prema broju okruga - bivših nahija i četiri ministra), i koji je trebalo da deluje kao kolektivni organ koji treba da ograniči kneževu vlast.

Interesantno je zapažanje našeg istaknutog istoričara Vladimira Ćorovića povodom suštinskih razlika između dva ponuđena ustavna koncepta: "Došlo je do neobičnog slučaja da je apsolutistička Rusija, sa sistemom 'samodržavlja', postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač."

NEMA sumnje da su i Rusija i Velika Britanija želele da ugrade elemente svog interesa u srpski ustav, ali je ruski interes bio bliži srpskom nacionalnom interesu, jer su Rusi prvenstveno vodili računa o ustavnom položaju srpskog naroda a ne kneza, dok su Britanci mislili sasvim drukčije. Gledano u širem geopolitičkom kontekstu, interesi Srbije i Rusije često su bili identični, jer je vekovima njihov zajednički neprijatelj bila Turska (ne računajući povremene taktičke poteze Petrograda kada mu je bilo u interesu da zaštiti Otomansko carstvo). Nasuprot tome, Velika Britanija je i u toku Prvog i Drugog srpskog ustanka, a i kasnije, podržavala Otomansko carstvo i otežavala Srbima da dođu do nacionalnog cilja - stvaranja sopstvene države.

Usvajanjem ruske verzije ustava od Porte, britanski poslanik Ponsonbi je uvideo da gubi diplomatsku bitku sa Butenjevom i zato je zatražio od Miloša da što više članova Skupštine, kao i on, stave potpise na onaj nacrt ustavnog dokumenta koji njemu najviše odgovara i da mu ga pošalje. On će se, kako je izjavio srpskim delegatima, "potruditi svim sredstvima da taj nacrt prihvati turski dvor". Miloš je, međutim, uvideo, ali nažalost kasno, da britanski poslanik nema tako veliki uticaj na tursku vladu i sultana kako su ga uveravali i on i Hodžes.

OBMANUT od Velike Britanije i napušten od Rusije, Miloš se u očajanju okrenuo Turskoj u nadi da će ga ona zaštititi od opasnosti koje mu prete od ruske verzije ustava, što je očigledno bila još jedna njegova iluzija i politički promašaj. U Miloševom pismu delegatima, koje je imalo karakter instrukcije, između ostalog se kaže:

"Neka delegacija obavesti Portu da mi želimo voditi pregovore za našu stvar samo sa njom, jer mi ne priznajemo, i u buduće nećemo priznavati nad sobom nikakvog drugog gospodara osim sultana Mahmuda II. Mi nemamo nikakva posla ni sa Rusijom, ni sa Austrijom, ni s Francuskom, ni s Engleskom, i sa nikakvom drugom državom. Mi se brinemo samo o tome da očuvamo prema njima prijateljski odnos, dokle one stoje u prijateljstvu sa sultanom, i prihvatićemo njihove korisne savete za nas i za Portu, ne dopuštajući opet, da nam propisuju zakone."

Poslednji Milošev očajnički trzaj u nameri da sačuva postojeći režim u zemlji i svoju neograničenu i nekontrolisanu vlast - nije uspeo. Porta se oglušila o njegov vapaj i na osnovu ruskih primedaba sačinila je konačnu verziju novog ustava. Ostao je, međutim, sporan jedan član, onaj najvažniji, koji reguliše položaj i ovlašćenja Saveta. Problem je bio u sledećem: ako članovi Saveta na toj funkciji ostaju doživotno, time se sužavaju i umanjuju kneževa prava i ovlašćenja jer ih on ne može smeniti u slučaju političkog sukoba među njima. U obrnutom slučaju, ako savetnici budu smenjivi, postojala bi opasnost da knez samovoljno smeni nekog nepodobnog i neposlušnog člana Saveta sa dužnosti. Očigledno je trebalo pronaći rešenje koje bi zadovoljilo obe strane - i savetnike i kneza.

Turski ministar inostranih poslova Nuri-efendija (koji je zamenio Mustafu Rešid-pašu) i ruski poslanik postigli su sledeći kompromis: sporni, odnosno 17. član Ustava treba da glasi: "Članovi Saveta ne mogu biti zbačeni dok se krivica ne dokaže na Porti." Ovakvo rešenje imalo je da zadovolji sve tri strane. Kada je između Nuri-efendije i Butenjeva postignuta saglasnost o ključnom 17. članu, sultan je mogao da stavi potpis na Ustav.

Sultan je to i učinio i jedan primerak Ustava je predat 23. decembra 1838. ruskom poslaniku, a jedan primerak je 3. januara 1839. poslat beogradskom veziru na izvršenje (karakteristično je da nije poslat na adresu kneževske kancelarije). Miloš je bio nezadovoljan ovim dokumentom, jer je sužavao njegova kneževska prava, a Savetu davao velika ovlašćenja, ali je začuđujuće mirno primio vest da je sultan stavio potpis na hatišerif kojim se proglašava novi srpski ustav. Knez je zapravo uvideo, istina kasno, da su njegove moći male i ograničene i da bez podrške svoje pokroviteljice Rusije i uvažavanja prava sizerena (Turska) ne može da učini nijedan ozbiljniji korak u pravcu snaženja Srbije i očuvanja svoga položaja.

Njegovo oslanjanje na Veliku Britaniju i lakomisleno prihvatanje neostvarljivih obećanja poslanika Ponsonbija i konzula Hodžesa pokazalo se kao fatalno, jer mu je oslabilo položaj u zemlji pošto ga je opozicija opravdano napadala da je prihvatio antirusku politiku, koja nije imala podršku u narodu.