Milošev pad sa konja u blato

NAJOBJEKTIVNIJU ali i najduhovitiju ocenu nespretne i nerealne diplomatske podrške britanskog konzula srpskom knezu dao je britanski predstavnik u Beogradu Tomas Fonblank, koji je rekao: "Pukovnik Hodžes, pokušavajući da kneza Miloša podigne u sedlo, dao mu je tako snažnu podršku da se ovaj našao u blatu s druge strane konja."

Tako se završila kratka epizoda srpsko-britanskih odnosa i ugasila Miloševa vera u moćnu britansku imperiju.

Otreznivši se od kratkotrajne zablude, Miloš je pokušao da povrati svoj poljuljani ugled kod pokroviteljice Rusije i srpske opozicije. Sazvao je Skupštinu za 22. februar 1839. i zamolio mitropolita Petra (Jovanovića) da na njoj održi govor, a dva dana kasnije (24. februara), na svečan način i uz vojnu ceremoniju, primio je na Kalemegdanu od beogradskog vezira hatišerif kojim je zvanično obnarodovan novi srpski ustav.

Miloš je smatrao da mu je u tom trenutku najpreča dužnost da se pismom obrati ruskom caru Nikolaju Prvom i da mu se izvini za svoju veliku grešku što se "udaljio od blagorodne Rusije" i zahvali mu "na dobijenom Ustavu". Slično pismo uputio je Neseljrodu i Butenjevu. Ruski vicepremijer Neseljrod i poslanik su mu veoma brzo odgovorili i "izrazili zadovoljstvo što će se obnoviti prekinuti rusko-srpski odnosi".

ZADOVOLjAN što mu je oprošten "veliki politički greh", Miloš je zaželeo da ode u Rusiju i sa carem obnovi "zgradu srpsko-ruskog prijateljstva". Od ruskog dvora je dobio poziv da u julu 1839. dođe u Odesu, gde treba da dovede sinove Milana i Mihaila na školovanje, a odatle će poći u mesto gde se tog trenutka bude nalazio car sa porodicom. Upravo u trenutku kad je trebalo da krene na dalek put, izbile su nepredviđene teškoće.

Šta je sadržao Ustav iz 1838, u istoriografiji nazvan Turski ustav, koji je sultan ozvaničio i obnarodovao hatišerifom (koji se u istoriografiji naziva Četvrti hatišerif), čija su izrada i donošenje dugo uznemiravali srpsku javnost i doveli ne samo do sukoba kneza Miloša i opozicije nego prouzrokovali hlađenje odnosa između Srbije i Rusije? Istoričar Ljušić je dao sažet prikaz tog dokumenta, koji po njemu nije (formalno) kao Sretenjski ustav istakao načelo podele vlasti (zakonodavne, izvršne, sudske), ali se držao tog principa. Knezu je pripala izvršna, Savetu zakonodavna, a sudu sudska vlast. Izvršnu vlast knez je obavljao preko vlade sastavljene od četiri ministra (inostranih i unutrašnjih poslova, finansija i pravde sa prosvetom). Knez je bio vrhovni zapovednik vojske, i starao se o izvršenju zakonskih propisa.

SAVET se sastojao od 17 članova. Njih je knez birao iz redova istaknutih starešina koje su učinile usluge svojoj otadžbini. Oni su morali biti Srbi sa srpskim državljanstvom, stariji od 35 godina, i imati nepokretna dobra. Savetu je pripala zakonodavna vlast. On je imao pravo zakonodavne inicijative, pripremao je zakone i podnosio ih knezu na potpis. Zakon koji je usvojen većinom glasova u Savetu knez nije mogao odbiti.

Savetu je pripalo i finansijsko zakonodavstvo (sastavljanje budžeta, odobrenje drugih nameta). Vlast Saveta delimično se rasprostirala i nad administracijom, čija organizacija je zavisila od njega. On je opredeljivao činovnicima zvanja i plate u dogovoru sa knezom. Ustav mu je dao i nadzornu vlast nad ministrima.

U vrhovne organe vlasti po ovom ustavu ulazila je i Narodna skupština, koja je to pravo stekla posebnim ukazom. Njen delokrug nije određen, ali se može pretpostaviti da je zadržala prava koja je do tada imala, prema starom običaju, ukoliko se nisu kosila sa Ustavom.

SUDSTVO je bilo nezavisno i trostepeno: mirovno, okružno i apelaciono. Svakom sudu određeni su sastav i delokrug rada. Sudije nisu mogle menjati službu, pa su u tom smislu bile nepokretne, niti su mogle biti zbačene bez dokaza krivice na sudu.

Kao što se vidi, Savet je dobio velika ustavna ovlašćenja, ali je političku moć zadobio kada su izabrani savetnici i ministri (popečitelji). Članovi Saveta su bili: Jevrem Obrenović (predsednik), Stojan Simić (potpredsednik), Toma Vučić Perišić, prota Mateja Nenadović, Milutin Garašanin, Milosav Zdravković Resavac, Lazar Teodorović, Mileta Radojković, Ranko Majstorović, Cvetko Rajović, Anta Protić, Stanko Jurišić, Stevan Stojanović, Vule Gligorijević, Petar Tucaković, Ilija Popović i Đorđe Parezan. Sekretar Saveta bio je Stevan Marković. Ministri su bili: Avram Petronijević, predstavnik knežev i ministar spoljnih poslova, Đorđe Protić, ministar unutrašnjih dela, Aleksa Simić, ministar finansija, i Tenka Stefanović, ministar pravde i narodne prosvete.

NA PRVI pogled se može zapaziti da su članovi Saveta bili najugledniji i najzaslužniji ljudi u tadašnjoj Srbiji, ali je problem bio u tome što su većinom bili ljuti kneževi protivnici. Još nisu, kako se u narodu kaže, ni zagrejali ministarske i savetničke stolice, a počele su sevati varnice između njih i Miloša. Najveći nesporazumi, pa i oštri sukobi, nastajali su zbog toga što su savetnici često prekoračivali ustavna ovlašćenja i mešali se u kneževu nadležnost. Sa druge strane, Miloš se nije tako lako mogao odreći stare navike da se meša u sve zakonodavne, sudske i izvršne poslove, pa je svojim odlukama počesto zalazio u nadležnost Saveta.

Ne shvatajući dobro nove okolnosti, on se olako ponadao da mu izgubljenu moć mogu povratiti njegovi nekadašnji saborci koji su mu ostali verni, kao i politički istomišljenici kojih je najviše bilo u kragujevačkom, požarevačkom i rudničkom kraju. A ti istomišljenici, među kojima je bio i njegov brat Jovan, nisu hteli ili nisu umeli da pruže Milošu podršku legitimnim političkim sredstvima, kakva je na primer većinska saglasnost u Skupštini, nego su se upustili u izazivanje i podsticanje oružane pobune u narodu, što je, nažalost, bio čest slučaj i neretka opcija za rešavanje političkih nesporazuma i društvenih i socijalnih kriza u Srbiji.

KRAJEM aprila 1839. Miloš je učinio jedan neočekivani potez: prešao je u Zemun i obavestio beogradskog vezira da se više neće vraćati u zemlju. Mnogi su zbunjeni ovakvim njegovim postupkom pokušali da ga objasne sebi i drugima. Neki su smatrali, a to je bilo najbliže istini, da se on u to upustio kako bi izazvao uznemirenje u javnosti i podstakao proteste u narodu, radi vraćanja njegovih izgubljenih ovlašćenja.

Ruski konzul je prvi to shvatio i otišao u Zemun da objasni Milošu da je neprimereno i skandalozno da jedan vladar napušta svoju zemlju bez ikakvog valjanog razloga i objašnjenja i da to može da ima teške posledice po Srbiju. Knez je, međutim, uslovljavao povratak smenjivanjem sa savetničkih položaja njegovog brata Jevrema, kao i Tome Vučića Perišića i Stojana Simića, što mu Vaščenko nije mogao obećati.