Poslednji udarac knezu Milošu

Grupa podoficira regularne vojske iz Kragujevca, privrženih knezu, izjavila je da želi da ode u Beograd i da na licu mesta proveri da li je Miloš još na vlasti, jer oni nemaju poverenja u zvanična saopštenja o njegovom povratku iz Zemuna. Isto tako su saopštili da hoće da služe samo jednog gospodara, a ne 17 savetnika. U tako naelektrisanoj atmosferi lako je bilo izazvati pobunu, i to, što je najgore - oružanu, jer su podoficiri i vojnici, kojima su oni komandovali, bili dobro naoružani i lakim i teškim oružjem. Knežev brat Jovan naredio je upotrebu oružja i ubrzo su u Kragujevcu zauzeti konak, barutana, skladište oružja, magacin hrane i drugo.

OVOJ grupi podoficira pridružile su se njihove kolege iz Ćuprije i za svog starešinu izabrali su vodnika Milisava Kulaševića, rodom iz Šapca. Kako se vidi iz istorijskih dokumenata, to je bila prilično velika grupa pobunjenika, dobro naoružana i spremna da se stavi knezu Milošu na raspolaganje. Bilo ih je 420, od toga 200 pripadnika pešadije, 120 konjanika i 100 artiljeraca. Oni su krenuli u Beograd i stigli do sela Ralje. Videvši da Beogradu preti ozbiljna opasnost, sazvana je hitna sednica Saveta i pozvan je knez Miloš da na njoj učestvuje. Najborbeniji i najkuražniji član ovog novoizabranog tela Stojan Simić obratio se ovim rečima knezu Milošu: "Mi smo uvereni, gospodaru, da ste vi tu bunu načinili protiv nas i protivu Ustava, pa zato treba da idete da je stišate."

Miloš se našao u veoma neugodnoj situaciji: trebalo je da se suprotstavi ljudima koji su pošli da ga brane i želeli da povrate njegov kneževski autoritet i poljuljano dostojanstvo. Uvidevši da članovi Saveta znaju sve o njegovim prikrivenim kontaktima sa bratom Jovanom i pobunjenicima, a sumnjajući da u datim okolnostima pobuna može da donese neke vidljivije rezultate, Miloš je odbio Simićev predlog da ode među svoje privrženike i da ih umiri, nego je predložio da to učini Toma Vučić.

SPREMNI i hitri Vučić, koji je bio dobro verziran u gušenje pobuna (učestvovao je, kao što se zna, u slamanju Đakove i Miletine bune), prihvatio je Milošev predlog i, na brzinu okupivši veći broj naoružanih seljaka, krenuo je sa njima ka Trešnji u blizini Ralje. Situacija je zaista bila kritična, jer je naoružani narod trebalo da se sukobi s vojskom, što je ličilo na najgori scenario građanskog rata. Ali oprezni i lukavi Vučić, koji je znao kakva opasnost preti ako opali samo jedna puška iz suprotstavljenih grupa, reši da pregovara sa pobunjenicima. Pregovori su, na svu sreću, uspešno završeni, jer su pobunjenici bili obeshrabreni i demoralisani, pošto ih je u međuvremenu napustio inspirator i vođa pobune - Jovan Obrenović. Podoficiri i vojnici predali su oružje Vučiću, pa se neslavna epizoda završila bez prolivanja krvi.

Miloševa ujdurma sa odlaskom u Zemun i podstrekavanjem narodnog nezadovoljstva nije mogla da prođe bez posledica po njega. Prvo mu je Savet oduzeo čuvare, pod izgovorom da naoružani ljudi oko njega i njemu privrženi mogu postati jezgro nove bune. Tako je knez, kod koga je nekad u kući vrvilo od sveta, ostao "sam i pust" u beogradskom konaku (a slično je bilo i u Kragujevcu). Jedino mu je ostavljen lični lekar, doktor Mušicki (njegov raniji lekar Kunibert je otpušten zbog saradnje sa Hodžesom).

POSLEDNjI udarac zadat je Milošu na Skupštini 12. juna 1839, na kojoj su većinu činili Vučićevi ljudi. Na njoj je knez optužen za dizanje bune, a među prisutnima su se čuli povici: "Neka samo Miloš dođe ovamo i mi ćemo ga zatrpati kamenjem; Sad mi vidimo zašto nas toliko godina bije grad; Mi nećemo da nas više jede pomrčina, kao do sada."

Kada je knez Miloš saznao da većinu Skupštine čine njegovi protivnici, nije hteo da joj prisustvuje (to je prvi i jedini put da on nije učestvovao u radu Skupštine). Skupštinari su izabrali dva uticajna i autoritativna člana Saveta - protu Mateju Nenadovića i Lazara Teodorovića, da odu do kneza i izlože mu nastalu situaciju i moguće posledice po Srbiju. U lepom tonu su mu predložili da podnese ostavku (abdicira) i da na njegovo mesto dođe njegov stariji sin i prestolonaslednik Milan Obrenović.

MILOŠ je odgovorio da prethodno hoće da ode u Rusiju i o svemu se posavetuje sa carem Nikolajem I, pošto je već dobio poziv od njega i nekoliko sedmica ranije bio spreman da krene u tu posetu. Pošto njegova želja nije uvažena, Miloš je pozvao ruskog konzula. Njega je u tom trenutku prvenstveno interesovalo da li će, ako on abdicira, biti poštovan hatišerif i omogućeno da ga nasledi sin Milan. Vaščenko mu je odgovorio da niti mu savetuje da da ostavku, niti da je ne da, ali je neosporno da presto pripada njegovom sinu. Posle tog razgovora Miloš je prihvatio već napisanu ostavku koju mu je u beogradskom konaku podnela skupštinska deputacija u kojoj su bili mitropolit Petar, savetnici, ministri i episkopi.

Posle svega što se desilo, knez Miloš nije hteo ni po koju cenu da ostane u zemlji. Najpre je mislio da ode u Austriju, ali se ipak odlučio da otputuje u Vlašku (Rumunija), gde je imao veliko imanje. Zanimljivo je da je on, koji se tako grčevito borio za vlast, dosta mirno i staloženo prihvatio pad s vlasti. Onovremeni hroničari su zabeležili da je prilikom pripreme za odlazak u Vlašku čak pravio šale. Svom najvećem protivniku Stojanu Simiću je šeretski rekao: "Eto Simiću! Tvoja je žena u Vlaškoj, a moja ostaje ovde, daj da se menjamo."

PROTA Mateja kaže da je posle Miloševe ostavke vodio ovakav razgovor sa njim: - Bolje bi bilo, gospodaru, da smo te sahranili nego što sad pod starost ideš u tuđu zemlju!

- Ne bi, proto - odgovori knez. - Bolje je da ja idem među pametne ljude, pa da odonud gledam kako vi vadite oči jedan drugome.

U prepodnevnim časovima 15. juna 1839. na savskom pristaništu bile su privezane tri lađice kraj kojih se okupilo mnogo sveta. U neko doba, u jednu od njih ukrcao se knez Miloš sa mlađim sinom Mihailom (budućim srpskim vladarem) i otpozdravio okupljenom narodu. U druge dve lađice bila je smeštena naoružana pratnja koju je predvodio Stevan Stojanović Ćosa. Uz plač kneginje Ljubice i najbližih kneževih prijatelja i rođaka, otplovili su prema Vlaškoj.

Međutim, ostalo je zapisano da je nekadašnji Milošev najodaniji čovek, a kasnije najveći protivnik, Toma Vučić Perišić, pri odlasku lađe iz beogradskog pristaništa učinio jedan ružan gest, bacio je kamen u reku uzviknuvši: "Ako se ovaj kamen iz Save vrati, onda se i ti možeš vratiti."