Milošev put u veliku zemlju

NEKI naši istoričari pisali su o Miloševom boravku u Rumuniji (Vlaškoj), Austriji, Nemačkoj i drugde za vreme emigracije, ali ih je manje interesovao njegov put u Rusiju, verovatno zbog toga što su poslednjih godina njegove vladavine nastajala ozbiljna razmimoilaženja između njega i ruske diplomatije. Za njegove biografe verovatno je najzagonetnije bilo to što je on kao bivši knez, koji više nije imao nikakvih obaveza prema Rusiji niti je šta očekivao od nje, krenuo onako star (tada je imao više od 65 godina) na dalek put, usred velike zime, u neudobnim konjskim kolima.

Na taj put odlučio se u vreme teške političke i socijalne krize u Evropi, izazvane revolucijom 1848, u kojoj je ruski car Nikolaj I bio veoma angažovan, slamajući svojom vojskom pobunu u Mađarskoj. Odgovor na ovo pitanje nije tako komplikovan kao što se čini jer, kako pokazuju istorijski izvori, u Milošu nije bila ugašena ljubav prema velikoj slovenskoj zemlji koja se u njemu začela još u vreme Prvog srpskog ustanka i zbog koje je imao neprilika pošto se zajedno sa istaknutim srpskim starešinama Milenkom Stojkovićem, Petrom Dobrnjcem, Jakovom Nenadovićem i drugima zalagao za čvršće i trajnije veze sa Rusijom, koje su počele da se tanje i kidaju pod uticajem nekih austrofilski nastrojenih ustaničkih prvaka bliskih Karađorđu.

PRILIKOM kratkotrajnog prijateljstva sa konzulom Hodžesom, kada je bio zaveden obećanjima da će Velika Britanija odbraniti njegove interese, zbog čega je lakomisleno počeo da se udaljuje od Petrograda - Miloš je u dubini duše sačuvao osećaj bliskosti sa Rusijom, ali u isto vreme i grižu savesti što se nekorektno poneo prema zemlji koja je bila pokrovitelj srpskog naroda. To je najbolje iskazao u izjavi koju je dao šefu beogradske policije krajem 1838, u kojoj je rekao da ga je Hodžes osramotio pred celom Evropom i prevario obećanjima da će ga njegova država zaštititi, a u stvari ona nije bila u stanju da to učini.

Dakle, Miloš je iz ljubavi prema Rusiji, koja se i pored međusobnih nesporazuma nije ugasila u njemu, krenuo krajem 1848. u Petrograd. Koliko je bio fasciniran ruskom prestonicom, kao i Moskvom i Kijevom, i nije mogao, kako sam kaže, da se nagleda lepote i veličine Rusije, govori podatak da je tamo ostao punih sedam meseci. Bio je obradovan što su na dvoru i u vladi zaboravili na nekadašnje nesuglasice i dočekali ga najsrdačnije. Prvo se susreo sa vicekancelarom i ministrom inostranih poslova grofom Karlom Vasiljevičem Neseljrodeom, s kojim je u vreme svoga kneževanja razmenio desetine pisama i poruka, a sada se prvi put s njim susreo.

RAZGOVOR sa Neseljrodeom bio je vrlo srdačan i otvoren. Ruski ministar, koji je bio dobro upoznat sa revolucionarnim vrenjem u Evropi, savetovao je Miloša da izbegava davanje izjava i da se ne upušta u politička izjašnjavanja kada se vrati u Beč, jer je to u nestabilnim političkim prilikama veoma rizično. Zatim je usledio susret sa carem Nikolajem I i carskom porodicom. Miloš je bio dirnut prijemom koji mu je priređen. Car je bio dobro upoznat sa prilikama u Srbiji, i onima u vreme Miloševe vladavine i problemima koji su pratili vlast tadašnjeg srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića.

U svojim memoarima, koje je za štampu priredio Milan Milićević, Miloš ovako govori o dočeku u dvoru i u visokom petrogradskom društvu: "Car me vrlo lepo primi. Drugi dan činio sam vizitu carici i drugim članovima carske familije. Osobito me je carica vrlo milostivo dočekala i primila. Posle sam svim ministrima i magnatima činio posete, i svuda sam priman na najbolji način. A i oni su mene posećivali, i u svakom susretu ljubazno se sa mnom ophodili."

KAO čovek rođen i vaspitan na Balkanu, gde su konfesionalne razlike bile uzrok mnogih teškoća i konflikata, Miloš je bio iznenađen kada je video da velika verska tolerancija vlada u Rusiji i u memoarima zapisao: "Video sam kako je car darovao tri kapele... od tri verska zakona, kako se svaki po svom zakonu Bogu moli i službu Božiju služi. Ovde vidim da car ne razlikuje: ko je koje vere (pravoslavne, muhamedanske, katoličke) nego svakom dopušta po svom zakonu moliti se. Samo vernost i postojanost od svoga naroda zahteva. Zato se ovaj car i može zvati velikim kao što je velika i Rusija."

U vreme svoje druge, kratkotrajne vladavine (1858-1860) Miloš je bio preokupiran rešavanjem mnogih nagomilanih problema koje je nasledio od svog prethodnika.

O KNEZU Aleksandru Karađorđeviću, koji je došao na vlast posle rušenja dinastije Obrenovića, kao i o njegovim ljudima koji su vodili turkofilsku i austrofilsku politiku, knez Miloš je izrekao onu čuvenu rečenicu: "Da su oni, po odlasku mom... ma i najmanju stopu napretka otečestvu (otadžbini) učinili, ja bih se veoma radovao i njima bih blagodario, no vidim da ništa drugo činili nisu, osim što su Turke obezbrižili i straha od mene oslobodili."

Miloš se u toku poslednje dve godine na vlasti skoncentrisao na otklanjanje unutrašnjih problema, pre svega rešavanje ekonomskog i socijalnog položaja seljaka, kao i postizanje dogovora i sporazuma sa Portom u vezi sa iseljavanjem turskog stanovništva iz Srbije, tako da nije imao ni vremena ni snage da se bavi spoljnom politikom, uključujući odnose sa Rusijom. A tu zemlju je Miloš zadržao u srcu i u mislima sve do kraja života. Nekoliko meseci pred smrt, povodom visokog odlikovanja, "Belog orla" koji je dobio od novog cara Aleksandra II, Miloš je rekao ruskom konzulu: "Kako u sreći tako i u nesreći, u tuđinstvu i u domovini, ja sam uvek bio odan ruskom caru; ta osećanja nisu se ni malo izmenila i ja ću ostati njima veran do moje smrti."

KRAJ