Proleće na Kosovu nije zakasnilo

AKO predsednik Tito umre u narednih nekoliko dana ili sedmica, verujemo da će doći do mirnog i kratkog prenosa vlasti na kolektivno rukovodstvo. Zebnja zbog moguće sovjetske opasnosti - koja je porasla posle invazije na Avganistan - trebalo bi da služi da se učvrsti jedinstvo novog jugoslovenskog rukovodstva u narednih nekoliko meseci. Takođe verujemo da Sovjetski Savez neće vojno intervenisati neposredno posle početka posttitoističke ere, a drugi oblici sovjetskog mešanja ili pritiska u tom periodu samo će ojačati jedinstvo Jugoslavije", navodi se u tipično hladnoratovskoj depeši CIA od 19. januara 1980. godine, kada se već znalo da maršal i 88-godišnji doživotni predsednik Jugoslavije nije dobrog zdravlja.

Analitičari CIA tada su predvideli da će Jugoslavija nastaviti Titovu politiku, pokušavajući da održi ravnotežu u odnosima između Istoka i Zapada, igrajući određenu ulogu u trećem svetu. Kako su ocenili, Sovjetski Savez se i dalje smatrao glavnom pretnjom nezavisnosti zemlje, "posebno u svetlu najnovije invazije na Avganistan koju je Beograd osudio".

JUGOSLAVIJA je, međutim, već dobijala sopstveni Avganistan - neuralgičnu tačku koja će je razjedati i doprineti konačnom slomu zajedničke države: Kosovo i Metohiju, tadašnju Socijalističku Autonomnu Pokrajinu Kosovo.

U pomenutom dokumentu - svojevrsnom brifingu pred večni počinak jugoslovenskog maršala, analitičari CIA primećuju da su trvenja između naroda i narodnosti, posebno u severnim oblastima Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, pa i Srbija i Vojvodina) i u oblastima na jugu (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Kosovo) "veoma prisutna i naglašena, usled razlika u ekonomskom razvitku". Podsećaju da je dohodak po stanovniku na severu dvostruko veći od onoga u slabo razvijenim oblastima na jugu: nagli priraštaj stanovništva u južnim oblastima takođe stvara teškoće u oblasti zapošljavanja.

"Problem je najkritičniji u Pokrajini Kosovo, gde 1.200.000 Albanaca čini čak 74 odsto stanovništva. Albanski problem je utoliko složeniji što je nekadašnji Titov čovek od poverenja Aleksandar Ranković sprovodio čistku među Albancima (sa izuzetkom Cigana), tako da su Albanci bili najviše diskriminisana manjina u Jugoslaviji. Od tada oni su stekli visok nivo priznanja kao ravnopravan narod unutar jugoslovenskog sistema u periodu posle šezdesetih godina.

"ALBANCI su nastojali da uhvate korak, bar ekonomski, sa drugim nacijama u zemlji. Dohodak po stanovniku na Kosovu je, međutim, i dalje najniži u Jugoslaviji i neprekidno zaostaje, posebno poslednjih godina. Ekonomsko nezadovoljstvo posebno je izraženo u redovima mladih albanskog stanovništva - čija je prosečna starost sada ispod 25 godina - koje se s vremena na vreme manifestuje u frustriranom prkosu Beogradu i organizovanju nemira.

"Pokušaj Beograda da smanji razlike u dohotku među regionima nije uspeo, i u tom procesu su samo dodatno pogoršana trvenja između severa i juga. Razvoj na jugu ometa kako loše upravljanje, tako nekvalifikovanost radne snage i nedostatak infrastrukture. Ovi činioci, kao i ekonomski nacionalizam razvijenih na severu, doveli su do namernog ograničavanja investicija severnih republika u krajeve na jugu zemlje. Jaz je trebalo da se smanji saveznim programom dugoročnih investicionih zajmova i subvencija radi podizanja društvenog standarda. Ovaj program je pokrenut sredinom šezdesetih godina, finansiran porezima na dohodak preduzeća na severu, ali je samo izazvao još veće nezadovoljstvo razvijenog severa", piše u dokumentu.

NERAZVIJENI jug je, u međuvremenu, eksplodirao. U kasnu zimu 1981. kosmetski Albanci su, iznenađujuće za Jugoslovene koji su se još opraštali od pokojnog vođe, bez respekta izašli na ulice tražeći Republiku Kosovo. Optuženi su od vlasti za "kontrarevoluciju", poslata je mnogobrojna vojska i milicija, a izveštaji CIA iz tog perioda izgledali su ovako:

"Beograd izgleda ipak upire prst i optužuje s jedne strane Tiranu zbog iredentističkih pretenzija na Kosovo, a s druge strane na Moskvu. Fadilj Hodža, najistaknutiji albanski političar u Jugoslaviji, sklon je da optuži sovjetsku stranu za mešanje. U govoru održanom u Prištini, on je osudio one koji stoje iza događaja na Kosovu, povlačeći paralelu između njihove aktivnosti i najgorih ekscesa kominternovaca posle raskida Tito-Staljin 1948." ("Jugoslavija: nemiri na Kosovu", 4. april 1981).

"Nizak moral u redovima regularnih oružanih snaga u pokrajini Kosovo u poslednje vreme sve više zahvata i mlađe i srednje oficirske kadrove" ("Jugoslavija: nizak moral vojske na Kosovu", 21. septembar 1981).

"NACIONALISTIČKI nemiri u Pokrajini Kosovo su gori nego što se zvanično izveštava. Studentske demonstracije se nastavljaju, napadi albanskih nacionalista na Srbe su u porastu u izvesnim oblastima, a nemiri se šire i na albanske etničke regione u Makedoniji i Crnoj Gori" ("Jugoslavija: nemiri na Kosovu sve žešći", 6. februar 1982).

"Demonstranti su najvećim delom ponavljali svoje sada već poznate zahteve da Kosovo dobije isti status koji ima Srbija i da budu oslobođeni svi koji su uhapšeni posle prošlogodišnjih nemira. Bilo je i brojnih zahteva i povika za ujedinjenje sa susednom Albanijom, što jasno pokazuje sve veće proalbansko (protiransko) raspoloženje među mladima na Kosovu. Demonstranti su ove godine dodali ranijim zahtevima versku dimenziju pošto su, kako se javlja, izvikivali ime iranskog lidera Homeinija" ("Jugoslavija: ponovo nemiri na Kosovu", 1982).

MEĐUTIM, Jugoslavija se nije okretala samo oko Prištine. U depeši CIA od 26. novembra 1982. izveštava se o izbijanju nacionalističkog nasilja - u Zagrebu:

"Hrvatski nacionalisti na Zagrebačkom univerzitetu su nedavno terorisali studente koji nisu hrvatskog porekla i napali jednog člana partije koji je pretio da će ih prijaviti. Situacija na univerzitetu je alarmantna, pošto bi moglo doći do novih nevolja. Ovaj incident je bio prvi u Hrvatskoj od početka sedamdesetih, kada je Zagreb bio poprište nacionalističkih nemira."

U nastavku istog dokumenta, prenosi se pisanje beogradskih listova, da je u prestonici SAP Kosova eksplodirala bomba ručne izrade.

MAKEDONCI I SLOVENCI

"REPUBLIKA Makedonija ne raspolaže adekvatnom ekonomskom bazom da bi mogla da preživi kao nezavisna država. Jedina alternativa, ujedinjenje sa Bugarskom, predstavlja slab mamac za jugoslovenske Makedonce zbog poltronskih odnosa Sofije sa Moskvom i zbog bugarskog poricanja posebnog makedonskog identiteta", navodi se u u analizi CIA od 19. januara 1980.

O Slovencima se govori kao o "jednom od naroda na kojem počiva jugoslovenski sistem i koji omogućava da taj sistem funkcioniše". Dalje: "Edvard Kardelj, otac samoupravljanja i jedan od najbližih Titovih saveznika bio je Slovenac... Godine 1970. i 1971. pokazali su malo simpatija prema separatističkim aspektima hrvatskog nacionalizma... Ključna figura u sadašnjem procesu prenosa vlasti izgleda da je Stane Dolanc..." Već na leto, 10. jula, međutim, depeša iz SFRJ je naslovljena sa "Problemi u Sloveniji".

"Iako sa gunđanjem u drugim republikama zbog uvođenja kolektivnog sistema rukovođenja i zbog očiglednog nastojanja Srba da pokušaju da uspostave dominaciju u novom rukovodstvu, Jugoslavija će teško moći da opstane ukoliko političko frakcionaštvo oslabi Sloveniju", piše u njoj.

SUTRA: TITOVO ZAVEŠTANjE U ĆORSOKAKU