Titovo zaveštanje u ćorsokaku

TOKOM čitavog završnog perioda u životu Jugoslavije, kod analitičara CIA provejava pominjanje Srbije u negativnom kontekstu. U dokumentu od 23. aprila 1984. povodom hapšenja Milovana Đilasa i još 27 intelektualaca, pominje se i bauk srpskog nacionalizma: sugeriše se da su za to "možda odgovorni" Nikola Ljubičić i drugi srpski konzervativci.

"Ljubičić, koji će sledećeg meseca postati predstavnik Srbije u državnom Predsedništvu, gaji srpska nacionalistička osećanja i podržava zahteve za povećanje moći centralnih vlasti", dodaje se, da bi se na kraju priznalo da jugoslovenski politički sistem zapravo ima nasleđe sa greškom: "Međutim, najviši partijski i državni rukovodioci takođe odobravaju ovakav obračun sa disidentima, pripremajući se za seriju plenuma Centralnog komiteta koji već dugo ne uspeva da načini prodor iz političkog ćorsokaka u koji je doveden decentralizacijom političkog sistema, koju je Tito ostavio za sobom kao zaveštanje."

IZ VAŠINGTONA su do 5. maja 1980. godine u centralu CIA u Lengliju često stizali zahtevi za procenu - šta će biti sa Jugoslavijom posle Tita? Pet godina posle Brozove smrti, u obaveštajnoj proceni na osnovu podataka dostupnih do 8. maja 1985, stručnjaci u CIA ocenjuju da je "jugoslovenski politički sistem zahvaćen ozbiljnim i sve dubljim problemima, ali ipak pokazuje izvesnu elastičnost i sigurniji je nego što su mnogi klevetnici predviđali".

Doza optimizma! Zahvaljujući relativno širokoj podršci opstanku i nezavisnosti ove mlade nacije, energičnoj privrženosti vojske da sačuva jedinstvo i red i mir u zemlji i tradicionalnoj zabrinutosti javnog mnjenja zbog pretnji iz inostranstva - posebno iz Sovjetskog Saveza - sistem je uspeo da opstane i iz svega toga izvuče određene koristi, piše u dokumentu naslovljenom sa "Jugoslavija: pet godina posle Tita". I još: većina malih sastavnih republika koje čine Jugoslaviju, iz straha da se ne ponovi istorijsko iskustvo i da ostanu usamljene na Balkanu, ne vidi nikakvu drugu alternativu sadašnjoj federaciji.

AUTORI ovog dokumenta, koji nije izdržao probu vremena, citiraju izjavu Hamdije Pozderca: "Svi smo mi u istom horu, bez dirigenta i svako peva u svom drukčijem ključu."

"Muzički" optimizam se nastavlja. Iako Jugoslavija odbija da se svrsta sa Zapadom, ona se sve više oslanja na MMF, a omladina se sve više okreće ka kulturi Zapada. U zemlji zapravo "preovlađuje zapadna orijentacija".

U delu o etničkoj složenosti zemlje, konstatuje se da su Srbi "objekat sumnje od nastanka Jugoslavije u očima ekonomski razvijenijih Hrvata", sa kojima su bili u bratoubilačkoj borbi za vreme Drugog svetskog rata. U opširnom dokumentu hvali se uloga savezne premijerke Milke Planinc, kao i ekonomskih stručnjaka okupljenih oko SIV-a, a primećuje se i delimično "feudalna" priroda Saveza komunista Jugoslavije. Zatim se, naširoko, piše o srpskim predlozima za reformu federacije, a pominje se, na neočekivan način sintagma-Velika Srbija.

"POŠTO je izgubila najveći deo uticaja kao objedinjujuća snaga u periodu posle Titove smrti, partija je pokušala da sebe ponovo potvrdi tako što je pokrenula opštenacionalnu raspravu u bazi o političkom sistemu. Ova debata je bila rezultat plenuma SKJ održanog 12. i 13. juna 1984. godine, na kojem su mnogi delegati zatražili okončanje neefikasnog rukovođenja zemljom i otklanjanje pojava kolebljivosti. Rukovodstvo Srbije je brzo krenulo na ostvarenje vlastitog dnevnog reda - radi obnove veće savezne moći i implicitno vaskrsavanje većeg srpskog uticaja, što su pitanja koja su se našla u središtu diskusija. Zasluge što su ovakvi predlozi stavljeni u stranu snose kritičari koji su se suprotstavili takvim srpskim predlozima i ponekad žestoke izjave koje su dovele do jedne od najotvorenijih i najžešćih rasprava u istoriji SKJ ili bilo koje vladajuće komunističke partije.

U DEBATI se došlo do zaključka na kraju plenuma SKJ, 5. i 6. marta 1985, nekoliko meseci posle predviđenog roka. Plenum je obeležio udarac koji je zadat naporima Srbije da se sprovedu ustavne promene i bar privremeno doveo do pobede onih koji su branili prava republika i pokrajina i održanje političkog statusa kvo.

Srpski program razrađen na nizu sastanaka srpske partije i u izjavama rukovodstva predviđao je u suštini kao lek za nastalu krizu jačanje federalnih organa i otklanjanje jednog broja uočenih slabosti u sistemu. Među ovim lekovima su bili:

- Jačanje centralnih organa vlasti: uznemireni zbog sve daljeg prenošenja političke vlasti sa saveznih organa na republičke elite, funkcioneri Srbije su u svom programu predviđali vraćanje moći nekim saveznim organima, dakle, obnovu vlasti centra. Što se partije tiče, zahtevalo se jačanje primene načela demokratskog centralizma uključujući jačanje većinskog odlučivanja umesto donošenja odluka na osnovu konsenzusa. Srpski napad na novonastalo stanje dostigao je vrhunac na plenumu SKJ 16. oktobra, kada je istaknuti srpski konzervativni funkcioner Dragoslav Marković javno zatražio širu upotrebu većinskog principa pri glasanju kao "najdemokratskijeg" metoda u donošenju odluka.

CENTRALNI organi Vlade su pozvani da deluju energičnije, a njihovo osoblje bi se biralo više na osnovu sposobnosti nego na osnovu etničkih kvota. U jednom od još kontroverznijih predloga, Srbi su takođe stavili do znanja da se postojeći Ustav mora promeniti kako bi se uskladio sa sadašnjim društvenim potrebama.

- Ekonomske reforme: na septembarskom republičkom plenumu srpske partije zatraženo je sprovođenje ekonomske reforme o kojoj je već postignuta saglasnost, ali je dosad samo delimično ostvarena. Cilj ove reforme je bio da se dozvoli veća igra tržišnih snaga u jugoslovenskoj privredi...

- Velika Srbija: indirektno u vezi sa gore navedenim brigama, Srbi su na novembarskom republičkom plenumu zatražili strožu kontrolu nad dvema autonomnim pokrajinama, Kosovom i Vojvodinom. I u jednoj i u drugoj pokrajini, međutim, živi velikim delom nesrpsko stanovništvo koje koristi svoja dvosmislena prava i status da bi osujetilo želje Srbije kako unutar same republike, tako u okviru federacije...

Dakle, 1985. godine za spoljne američke "posmatrače", Srbija sa Kosovom i Vojvodinom bila je - Velika Srbija! Kao proponent takve velikosrpske politike imenovan je Dragoslav Draža Marković, potonji kritičar vlasti Slobodana Miloševića. Srpsko rukovodstvo je, kako se navodi, na podršku naišlo samo kod dva tradicionalna saveznika - partijskog rukovodstva Makedonije i Crne Gore.

FEDERIRANjE FEDERACIJOM

O SLOŽENOM i neefikasnom sistemu upravljanja našom ondašnjom "federiranom federacijom", državom sastavljenom od šest do osam država, piše da je "uglavnom uspeo da obezbedi stabilnost i sprečava napetosti koje izaziva preterana koncentracija vlasti kakva je na primer postojala pre Drugog svetskog rata kada je Srbija dominirala nad celom zemljom". Dodaje se, ipak, da je ovakav sistem to mogao postići samo na štetu donošenja efikasnih odluka i efikasnog sprovođenja dogovorene politike.