Prvo pominjanje Slobodana Miloševića

KONGRES Saveza komunista Jugoslavije, 13. po redu, prema proceni CIA iz dokumenta datiranog na 18. jul 1986, ponovo je potvrdio nesvrstanu spoljnu politiku Beograda, mada je "upereno nekoliko oštrih bodlji na račun SAD". Učešće Moskve je, kako se navodi, "bilo korektno, ali je pokazalo da Gorbačov ima sasvim druge prioritete nego što je Beograd".

U ovom dokumentu prvi put se pominje imenom potonji antijunak broj jedan američke obaveštajne, diplomatske, medijske i svake druge prepiske na temu Jugoslavije i Srbije: Slobodan Milošević.

"Nekoliko više opštejugoslovenski nastrojenih lidera je penzionisano, a mnogi novi članovi - kakav je na primer novi šef partije BiH Milanko Renovica, ili Makedonije Jakov Lazarovski, šef srpske partije Dušan Čkrebić i partijski funkcioner Slobodan Milošević, zatim partija u Sloveniji France Šetinc i u Vojvodini Boško Krunić - svi su oni svoje karijere izgradili pre svega braneći lokalne republičke, odnosno pokrajinske interese."

DEPEŠA sadrži i, po našem mišljenju, veoma značajan pasus za razumevanje promene američkog stava koja će uslediti:

"Sa američkog stanovišta, spoljnopolitička rezolucija usvojena na kongresu na razočaravajući način predstavlja zauzimanje podjednake distance, na primer, u stavu prema terorizmu - kritikujući pritiske navodnih sponzora terorizma, kao i pokušaje da se oslobodilački pokreti izjednače sa terorizmom."

Podrška oslobodilačkim pokretima bila je konstanta spoljne politike SFRJ (i FNRJ pre toga), u skladu sa njenim nesvrstanim usmerenjem. U ostvarivanju svojih ciljeva - sticanju nezavisnosti i emancipaciji od kolonijalnih, a kasnije i od imperijalnih gospodara u širem smislu, poput Izraela ili Maroka - ti pokreti su se umnogome oslanjali na nasilje. Da kažemo srpski - ubijali su ljude.

U OKTOBRU 1985. godine četvorica palestinskih terorista (oslobodilaca?) otela su italijanski brod za krstarenje "Akile Lauro" i tom prilikom usmrtila američkog državljanina jevrejskog porekla Leona Klinghofera, bacivši u more njegov leš i invalidska kolica za koja je bio vezan. Zatim su se iskrcali i krenuli egipatskim putničkim avionom na sigurno, ali su ih američki lovci presreli i naterali da slete u bazu NATO u Italiji. Tamo su ih karabinjeri dograbili pre Amerikanaca i, na zaprepašćenje Vašingtona, vođu terorističke operacije Muhameda Zaidana, poznatijeg kao Abu Abas (koji lično nije bio na otetom brodu), prosledili - u Beograd.

Amerikanci su ga tražili, ali ga Jugoslavija, usled veza i podrške koju je pružala Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji, nije dala. Ubrzo je Abu Abas završio u Iraku, kod svog zaštitnika Sadama Huseina. Italijani su ga u odsustvu osudili na više doživotnih robija, a američki državni sekretar Džordž Šulc je, kako se odonda prepričava u diplomatskim krugovima, kolegi Raifu Dizdareviću udarao šakom o astal.

ONAJ ko bi u Jugoslaviji radio isto što su oslobodilački pokreti sa jugoslovenskom podrškom činili širom sveta, završio bi, naravno, pred streljačkim vodom. Ali u Jugoslaviji nije bilo uslova da takvi pokreti nastanu! Osim kada bi se odjednom, odnekud, pojavili. Iz obazrivosti prema sopstvenoj poziciji, Jugosloveni bi ih onda radije nazivali kontrarevolucionarima, ili iredentom (čija je suština u povratku na staro, pa bi postojanje albanske iredente na Kosovu, valjda, značilo da je Kosovo nekad bilo albansko), nego teroristima.

Sjedinjene Američke Države pokazivale su živo interesovanje za stanje u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo.

"Etničke napetosti rastu u južnoj jugoslovenskoj pokrajini Kosovo - autonomnoj oblasti Republike Srbije - posebno u trenutku obeležavanja pete godišnjice nemira koje su organizovali albanski nacionalisti. Posle odlaganja od nekoliko meseci, pretežno albanske vlasti na Kosovu uhapsile su dvojicu lokalnih Srba, organizatore potpisivanja peticije u znak protesta protiv etničke albanske vlasti u pokrajini. Prema izveštajima u jugoslovenskoj štampi, ovu peticiju su potpisale desetine hiljada Srba sa Kosova i ona uživa podršku istaknutih intelektualaca u Srbiji."

U DOKUMENTU "Jugoslavija: Zategnutost u pokrajini Kosovo", od 5. aprila 1986. piše: "U petak, prema izveštajima u beogradskim medijima, oko 5.000 Srba sa Kosova okupilo se u gradu u kojem je pokrenuto potpisivanje peticije da bi demonstrirali protiv hapšenja dvojice Srba. Ova hapšenja izražavaju sve veću zabrinutost vlasti na Kosovu zbog srpskih protesta, kao i njihov sve veći prkos naporima Srbije da ponovo uspostavi kontrolu nad pokrajinom.

"Srpski rukovodioci su možda sada primorani na novu konfrontaciju sa Kosovom pod pritiskom nacionalističke srpske javnosti. Kosovski Srbi će verovatno nastaviti svoje demonstracije rizikujući sukob sa snagama bezbednosti. Savezni organi vlasti verovatno neće biti u stanju da ublaže ove napetosti u bliskoj budućnosti."

U SPECIJALNOJ analizi posvećenoj stanju na Kosovu, datiranoj na 3. jun 1986, već na početku se navodi da "Republika Srbija nastoji da iskoristi ove napetosti da bi povratila kontrolu nad pokrajinom u kojoj dominiraju Albanci". Srbiji, ipak, još nije presuđeno, mada je već bila predmet "istrage":

"Srbi i Crnogorci na Kosovu se sve više žale da ih proteruju u druge delove Jugoslavije tako što Albanci kupuju njihovu zemlju i sve češće ih zlostavljaju. Napetosti su se ponovo pojavile krajem aprila kada je policija pokušala da smiri demonstracije više od 10.000 Srba i Crnogoraca koji su protestovali zbog diskriminacije koju sprovode albanske vlasti prema njima.

"SRPSKI rukovodioci koriste ovakvo nezadovoljstvo etničkih Srba protiv kosovskog pretežno albanskog rukovodstva. Srpski funkcioneri su verovatno dozvolili nacionalističkim intelektualcima iz Beograda da pomognu pri organizaciji aprilskog protesta, koji je trebalo da bude usredsređen na osvetljavanje srpskih nacionalnih briga. Na plenumu Centralnog komiteta nacionalne partije samo nekoliko dana kasnije srpski rukovodioci su izrazili žaljenje zbog takvog stanja stvari i izneli optužbe protiv lokalnih Albanaca na Kosovu da sprovode genocid nad Srbima u pokrajini. Ipak, srpski funkcioneri svakako žele da izbegnu nasilje u pokrajini i nastoje da smire i ograniče srpske strasti."

Pregrupisavanje među američkim favoritima u Jugoslaviji je izgleda bilo gotovo do sredine 1987. Već tada je, suprotno logici iz 1985. i u inat zaključaka kojima je Srbija svrstavana među liberalne, a Hrvatska u konzervativne, komunistički zadrte republike, povučena granica između progresivnih i nazadnih, između naših i njihovih, na kraju, između dobrih i loših momaka, po izanđaloj liniji podele sever-jug (južnjaci iz Makedonije postaće prihvatljivi tek kada se distanciraju od nešto severnijih Srba).