Tito započeo proces dezintegracije

OBAVEŠTAJNI direktorijum CIA u oktobru 1990. pripremio je i dokument sačinjen na osnovu istraživanja (tj. obaveštajnog rada), u kojem analizira (ne)moć glavnih aktera jugoslovenske krize. Prvo - premijera Ante Markovića i njegove ljude:

"Da bi se ušlo u sprovođenje programa reformi neophodni su ključni zakoni koje blokiraju Slovenija i Hrvatska, najbogatije republike u federaciji, jer žele da ograniče moć saveznih organa nad privredom. Srbija, teturajući se pod uticajem stroge monetarne politike koja je posebno pogodila neprofitabilne industrijske grane, otvoreno je prekinula veze sa Markovićevim programom poslednjih meseci. Kako izvoz postaje sve manje konkurentan, preduzeća koja su izvozno orijentisana doživljavaju finansijski krah, a radnički nemiri se neprekidno šire. Marković će se možda suočiti sa izglasavanjem nepoverenja njegovoj vladi zbog ekonomskog zatezanja kaiša. Ako on padne pod opštenarodnim pritiskom, privreda će verovatno ponovo skliznuti u hiperinflaciju, i ekonomska kriza će biti sve dublja u devedesetim godinama.

"MARKOVIĆ je javno istakao da njegova vlada namerava da sprovede višestranačke savezne izbore do kraja 1990, na platformi programa njegove ekonomske reforme. On je u julu takođe najavio formiranje Saveza jugoslovenskih reformskih snaga - partije koja će kako se čini biti i savezna politička partija, i krovna organizacija koja će okupljati već postojeće stranke koje podržavaju premijerov program. Prema istraživanju javnog mnjenja, Marković je najpopularniji političar u svim republikama i, po našem mišljenju, jedini je političar koji će verovatno uspeti na izborima širom zemlje. Kako, međutim, namerava da sprovede izborni proces, još nije jasno, niti je objasnio kako će uspeti da ubedi republičke političare da prihvate jedinstven metod u izboru savezne vlade. Prema izveštajima ambasade, savezni izbori verovatno neće biti održani ove godine; ako se ne održe, Marković bi mogao postati poslednji savezni premijer Jugoslavije."

POTOM se, gotovo iracionalno, analizira "Miloševićev pokušaj da uspostavi dominaciju nad partijom" - koja u tom trenutku već duže vreme nije postojala:

"Čvrstorukaški srpski lider Slobodan Milošević pokušava - dosad bez većeg uspeha - da bar u izvesnoj meri sačuva vlast komunista i autoritet komunističke partije na saveznom nivou. On je taj koji je još početkom 1989. stao iza prvobitnog zahteva da se održi vanredni kongres partije, ali je on ispao najveći gubitnik kada se partija raspala. Posle slovenačkog odlaska sa kongresa, Milošević više nije bio u stanju da ubedi ostale delegate da mu dozvole da preuzme dominaciju nad procedurom i komanduje proširujući vlastiti uticaj i izvan Srbije. Delegacije Hrvatske, Bosne, Makedonije i jugoslovenske armije suprotstavile su se njegovom zahtevu da se nastavi rasprava na kongresu, koju bi on verovatno iskoristio da uspostavi kontrolu nad celokupnom partijom.

"PARTIJE Hrvatske i Slovenije su odbile Miloševićeve napore da se sazove novi kongres, a makedonska i bosanska partija nisu pokazale nikakvu spremnost da sarađuju u tom cilju. Nedavno je, međutim, Milošević formirao Socijalističku partiju Srbije kao naslednika komunističke partije Srbije. Izgleda da on gleda na ovu tobože novu partiju kao na sastavni deo novog SKJ i nastaviće napore - sa drugim partijskim konzervativcima - da obnovi krnju komunističku partiju pod srpskom kontrolom."

Razmatranje kompleksne uloge JNA u završnom činu ju-drame teklo je po uobičajenim smernicama: To je jedina značajna integrišuća snaga preostala na saveznom nivou, sa približno 180.000 ljudi pod oružjem - Srbi predstavljaju približno 60 odsto oficirskog kadra, ali su najviše funkcije u vojsci raspoređene srazmerno među republikama.

"Po našem mišljenju, najvažnija briga vojnih rukovodilaca je očuvanje stabilnosti i integriteta zemlje. Ne verujemo da će vojska sprečiti secesiju jedne ili druge republike ukoliko joj to izričito ne naredi jugoslovensko kolektivno Predsedništvo - koje ima ulogu vrhovnog zapovednika oružanih snaga. Čak i tada vojska bi mogla da okleva da interveniše a posledica bi mogla biti raspad vojske kao i same zemlje."

DOKUMENT na osnovu istraživanja iz oktobra 1990. sadrži i istorijski siže o korenima jugoslovenskog nejedinstva:

"Stvaranje ove zemlje 1919. bilo je u izvesnom smislu nasilno povezivanje tih različitih naroda, od kojih su se Hrvati, Slovenci i još neki osećali nelagodno pod vladavinom srpske kraljevske porodice i pod institucijama u kojima su pretežno vladali Srbi. Titovo rešenje za probleme nasleđene u takvom jednom eksplozivnom nacionalnom mozaiku bilo je stvaranje federalnog sistema u kojem su narodi i nacionalne manjine imali svoje predstavnike, koji su poticali iz sastavnih republika i pokrajina. Ovi predstavnici republika su, opet, popunjavali rukovodeće organe na saveznom nivou na osnovu direktiva koje su garantovale učešće svim republikama i pokrajinama u vlasti i u korišćenju opštenacionalnih prava.

Ovakav okvir je prvobitno bio malo šta drugo do fasada za defakto oligarhijski način vladavine Tita i njegovih zamenika koji su poticali iz najvećih jugoslovenskih nacionalnih grupa. Oni su bili povezani čvrstim vezama u jedinstvenoj komunističkoj partiji, u nadi da će ideologija i sećanje na oslobodilačku borbu biti dovoljni kao integrativna snaga da drže posleratnu Jugoslaviju u jedinstvu.

KAKO je pritisak za sve veću lokalnu autonomiju rastao, režim je na taj pritisak odgovarao postepenom decentralizacijom, koja je značila prenošenje sve veće vlasti u ruke republičkih lidera. Ovi ustupci su, međutim, samo podsticali apetite lokalnih funkcionera, koji su insistirali na istinskoj decentralizaciji, tako da je ona ušla u amandmane Ustava iz 1974. godine.

Uprkos retorici režima, Tito je bio ta stvarna ujedinjujuća snaga u saveznom sistemu; kada je on, međutim, 1980. umro, sistem je počeo da se odmotava i obrušava. Paradoksalno je što je ovaj proces dezintegracije u stvari nenamerno otpočeo upravo Tito u jednom od svojih poslednjih akata 1979, kada je uveo načelo kolektivnog rukovođenja i rotacije republičkih predstavnika, da bi sprečio da bilo ko može da ga nasledi i postane novi Tito. Niko nije mogao da nagomila dovoljno vlasti i moći da bi držao poklopac na loncu u kojem su ključali međunacionalna rivalstva i problemi proistekli iz nejednakog ekonomskog razvitka, pre svega iz razlike u razvijenosti između relativno prosperitetnog severa i siromašnog juga zemlje. Perod od 1980. do 1989. je bio opšte uzevši period slabljenja saveznog rukovodstva, pogoršanja ekonomske situacije i postepene dezintegracije zemlje, koja je ubrzana 1979. i 1990. pod kombinovanim uticajem ekonomske krize, eksplozije etničkog nacionalizma i dalekosežnih promena u Istočnoj Evropi."