Ludosti hrabrih pevala se himna

PROFESOR Ekonomskog fakulteta Nikola Čobeljić prisetio se, tih vrelih junskih dana, "Priče o Sokolu" Maksima Gorkog, koju je čitao kao mladić. Ona počinje poetskim i krilatim rečima: "Ludosti hrabrih mi pevamo himnu. Ludost hrabrih, eto mudrosti života."

- Možemo biti srećni što su naši studenti u ovim danima pokazali visok stepen političke zrelosti, što su bili na visini istorijskog trenutka. Oni su jednom za svagda opovrgli sumnje u vrednost našeg mladog naraštaja. To ne može a da ne uzbudi svakog čestitog građanina ove zemlje - ostale su zabeležene reči ovog profesora.

U popodnevnim časovima 3. juna Televizija Beograd je objavila prve vesti o sukobu. Novinari, a naročito urednici, bili su zatečeni, pa su početne informacije bile detaljne i objektivne.

Za to vreme studenti okupiraju zgradu Kapetan-Mišinog zdanja, u kojoj su se nalazili Rektorat i Filozofski fakultet. I ovde je izabran akcioni odbor. Hitno je sazvana sednica nastavničkog veća na kojoj su, zbo g batinanja studenata, Jovan Kovačević, dekan, i Vojislav Korać, prodekan, podneli protestne ostavke.

OKO 18 časova (3. juna) sazvana je sednica Univerzitetskog saveta, koji je proglasio generalni štrajk. Za odluku je glasalo svih dvadeset pet dekana! Sastanku jedino nije prisustvovao rektor Dragiša Ivanović, koji se nalazio u poseti nekim nemačkim univerzitetima i, pošteno govoreći, nije ni žurio sa povratkom. U jednom od vanrednih brojeva "Studenta" pisalo je da se rektor vraća kući - biciklom.

U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja okupilo se nekoliko hiljada studenata sa svih fakulteta. Prorektor je izvadio iz džepa ključeve Rektorata i obratio se mladim kolegama:

- Predajem vam ključeve ove zgrade. To je vaša kuća. Dobro je čuvajte.

ODMAH je formirana redarska služba, i u zgradu je moglo da se uđe samo sa indeksom.

- Zanimljivo je kojom brzinom funkcioniše jedan spontanitet! Iako sam bio prvi predsednik Akcionog odbora, nikada nisam saznao ko je i kako napravio binu. Mnogo docnije čuo sam da su Ljubiša Ristić i Laza Stojanović doneli razglas. Jedan zvučnik su okrenuli prema ulici, drugi prema dvorištu. Čika Janko, domar, iskopao je iz podruma zaboravljeni geštetner i počeli smo da pišemo letke. Pronađen je i neki stari džip kojim su razvoženi i deljeni leci. Sve je funkcionisalo samo po sebi! - svedočiće dr Dragoljub Mićunović.

Na zgradi, prema Studentskom trgu, ispisane su parole i postavljena Titova slika iz ratnih dana. Na samom vrhu dominirao je veliki natpis, kao moto čitavog pokreta: Dole crvena buržoazija. Na zidovima je još pisalo: Dole kneževi socijalizma, U sutra bez onih koji su upropastili juče, Studenti - radnici, Mi smo sinovi radnog naroda, Revolucija još nije završena, Radnici, naša borba je i vaša borba...

ČITAJUĆI ove parole, Draža Marković tih dana zapisuje u svoj dnevnik:

Problem je u tome što nam je situacija (pre svega ekonomska) dosta teška i što u ovakvoj situaciji nije teško demagogijom i levim frazama izazivati nezadovoljstvo i pokretati mase... Bilo je tada svega: čak i poklika - "živeo kralj", zahteva za ostavku Tita, pa do zahteva za dalju demokratizaciju društva i borbe protiv birokratizma. Kasnije, kod procesa diferencijacije oformila se platforma koja predstavlja dobro izmućkan koktel đilasovsko-informbirovskih gledanja. Ma koliko to čudno izgledalo, to je tako. Ideje crvenogardejaca, same, ogolele, ne mogu imati nikakav koren kod omladine. No, lepo garnirane sa đilasovskim, slobodarskim frazama lako prolaze.

NAROD, koji je preko televizije čuo za zbivanja kod podvožnjaka, počeo je da se okuplja na Studentskom trgu. Građani su bili šokirani zastrašujućim prizorima.

Za kratko vreme na Studentski trg sleglo se preko pedeset hiljada ljudi. Ceo Beograd je bio na nogama, jer je narod osetljiv kada se njegova mladež tuče. Saobraćaj je zakrčen. Mladići su se načičkali na krovovima trolejbusa i krošnjama drveća.

Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesori Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović i studenti Sonja Liht, Mira Jovanović, Vlada Mijanović, Božidar Borjan...

- Šta sam tada govorio, ja ni danas pojma nemam! Nisam mogao da se setim ni kad su me posle zvali na saslušanje u miliciju. Jedino se sećam da je narod klicao: "Hoćemo izbore!" "Živela sloboda!" Po tome sam naknadno zaključio da je u mojim rečima ipak bilo zapaljivog materijala! - zabeležio je neposredno posle junskih događaja dr Dragoljub Mićunović.

U DVORIŠTU, sa sklepane bine studenti su iskazivali svoj revolt.

Ljudi za koje se verovalo da im retorika nije jača strana držali su sjajne govore. To je mahom bio svet koji je prvi put dobio priliku da vlastito mišljenje javno izrazi.

Govorilo se o slobodi, nasilju, politici, istoriji, krađi, bogaćenju - sve teme su bile otvorene.

- Mnogi su od silnog govorenja izgubili glas, pa su uzimali lekove da bi mogli još da govore! Bila je to jedna velika verbalna i misaona radionica. Napolju je bio svet države, svet milicije, vlasti, prevare, a unutra - govor istinskih čovekovih osećanja. Većina govora je bila zaista impresivna i uzbuđujuća. Sećam se da sam već tada shvatio i zašto: ljudi su govorili iskreno i slobodno, a to je osnovni preduslov da se nešto kaže. Da je ostalo više zapisanih govora bilo bi zanimljivo videti da se tu zapravo radilo i o jednom novom načinu govora. Prvi put se osetilo odsustvo birokratske, mrtve fraze. Ljudi su nastupali sa emocijama, govorili su iskreno i pokazali da se može jako lepo politički govoriti i na domaćem jeziku. (dr Dragoljub Mićunović)

APSOLUTNO svako je mogao da govori šta je hteo, šta mu padne na pamet. Kasnije je iz te činjenice izvučen zaključak da se među studente ubacuju razni rušilački elementi.

Ali i ovu slobodu govora treba shvatiti relativno i uslovno. Tvrdnja o nesputanoj slobodi, sa današnje tačke gledišta, može se staviti pod znak pitanja. Naime, u ovakvim situacijama uvek u vazduhu lebdi problem tzv. provokatora.To je, valjda, u prirodi svake pobune kao socijalnog fenomena. I zaista. Bilo je dovoljno da neko počne da govori malo radikalnije o nekom funkcioneru pa da odmah bude ućutkan: "Ua provokator! Dole s njim! Skidajte ga sa govornice!"

Tako nešto je doživeo pisac Borislav Mihajlović zvani Mihiz. Kada se uputio ka govornici u dvorištu Filozofskog fakulteta, dočekali su ga zvižduci i povici:

- Ne dajte nacionalisti da govori!

Naime, Mihiz je godinu dana pre toga potpisao poznati Predlog za razmišljanje i zato je uživao glas nacionaliste. Tek na intervenciju nekih profesora dozvoljeno mu je da uzme reč.

SUTRA: TENKOVSKA DIVIZIJA KREĆE NA BEOGRAD