Šugava ovca u Gradskom kabinetu

ZAŠTO se u "Borbi" pojavio uvodnik pod naslovom "Mlado žito i kukolji", sutradan posle Titovog obraćanja studentima" koji je odudarao od poruka predsednika Republike, postalo je jasno već krajem juna na Šestom kongresu Saveza sindikata Jugoslavije. Tito je pratio rad kongresa i u svom govoru se još jednom osvrnuo na protekle događaje na univerzitetu:

"Vi znate, drugovi i drugarice, da je sada bilo svakakvih pokušaja od raznih elemenata. Pojavili su se oni sa kojima smo mi imali posla na univerzitetima i prije studentskog revolta. To su pojedini profesori, neki filozofi, razni praksisovci i drugi, razni dogmatičari, uključujući i one koji su vršili razne deformacije u Upravi državne bezbednosti itd. Sve se to danas nekako ujedinilo. Svaki, naravno, radi za sebe, ali su ipak udruženi u nastojanju da se kod nas stvori neki haos i da love u mutnom. Mi moramo pružiti odlučan otpor, reći odlučno ne.

Oni sada proglašavaju pokret na univerzitetu. To ne potiče od studenata, već od ljudi koji bi hteli da stvore neki embrion višepartijskog sistema...

U DRUGOJ polovini jula Gradska konferencije SK Beograda donosi odluku o raspuštanju ogranka SK na katedrama za filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu. Takođe, odlučeno je da se ispita pojedinačna odgovornosti izvrši preregistracija članstva. Na konferenciji je naročito bilo zapaženo istupanje Dese Savićević, delegata viših škola:

U središte naše pažnje stavili smo ekstremističku opozicionu grupu. Zašto mi tu grupu ne identifikujemo? Zašto ne kažemo ko je to? Obično se kaže - filozofi. To je pogrešno. To je netačno. To nisu filozofi. Tu su neki nastavnici sa Filozofskog fakulteta odnosno sa katedre za filozofiju i sociologiju. Molim, to su: Veljko Korać, Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Vojislav Milić: to su Zaga Pešić-Golubović, Miladin Životić.To su Sveta Stojanović, Nikola Rot, to je Nikola Milošević. Za te ja znam, jer čitam i pratim ono što pišu, a oni deset godina nesmetano objavljuju po časopisima za koje sredstva daje naše društvo, naša zajednica, iz svojih džepova.

POSLE Titovog obraćanja studentima 9. juna, među rukovodiocima u opštinama i Gradu nastala je pometnja. Titov govor bio je suprotan instrukcijama koje su oni dobijali na brifinzima za vreme trajanja demonstracija.

Uoči jednog od sastanaka u Gradskom komitetu Pera Đoković je prišao Dragoljubu Mićunoviću i pomirljivim tonom rekao:

- Dobro, majku mu, zašto ste se okomili na nas. Pa nemojte, mi smo morali tako da radimo, ljudi smo...

- Na tom sastanku govorila je Latinka Perović - o tome kako se kod nas mora različito živeti i da ideja uravnilovke nema šanse.

Bora Pavlović je nastupio s revolucionarnom tezom da će se uvesti delegatski sistem i da će naši radnici tako dobiti najneposredniju demokratiju, jedinstvenu u svetu.

- Govorio sam poslednji na tom skupu, čime sam malo pokvario ritual. Primetio sam da bi bio istorijski novum ako bi delegatski sistem, putem posredovanja, razvijao neposrednu demokratiju. Bilo mi je logički nerazumljivo kako se posredovanjem može proizvesti najveća neposrednost! - seća se profesor Mićunović.

O TIM danima, pre i posle Titovog govora, svedočio je i Žarko Bulajić:

"Uoči nastupa na TV pozvan sam u Gradski komitet. Došao sam u majici, jer je bila strašna vrućina. Odmah su mi saopštili da će Tito govoriti na televiziji, da će biti vrlo oštar i da se ja sa tim moram pomiriti. Stvar mi je tako predstavljena da sam ja očekivao da će nas Tito - uništiti. Sjećam se da su ti ljudi, članovi Gradskog komiteta, članovi opštinskih komiteta, svi zazirali od mene. Osjećao sam se kao šugava ovca. Nisam znao gdje da sjednem, pa sam se zavukao u neki ćošak. Niko živi da te pogleda, a kamoli da te nešto pita.

OTVORIŠE televizor. Kad - Tito daje za pravo studentima! I dok si udario dlanom o dlan, stvari se preokrenuše: odjedanput postadoh centar sveta! Od jedne šugave ovce, od čovjeka koga su gledali kao da je niko i ništa, odjednom postajem glavna ličnost. Svi su htjeli da me nešto pitaju ili da me bar potapšu po ramenu. Ja sam znao kakvi su oni. Zato me ovo njihovo novo držanje nije ništa više oduševilo od onog prvog.

Posle odluke Gradske konferencije o raspuštanju ogranka na filozofiji i sociologiji čekala se reč Univerzitetskog komiteta.

- Na nas je vršen veliki pritisak da filozofe isključimo iz partije. Meni to nije padalo na pamet. Dao sam ostavku jer nijesam htio da se borim protiv tih ljudi. Dužnost sam predao Branku Pribičeviću. Dogovorili smo se da mu u podne predam dužnost. On je došao tek u dva sata. To je već bio jedan stav, i meni je sve bilo jasno. Predao sam mu ključeve od kase u kojoj je bila kompletna arhiva: pisma. telegrami... Ne znam šta je sa tim kasnije urađeno.

DRUGOG izbora nisam imao. Ili da prihvatim da idem na filozofe ili da pakujem kofer.Ne tvrdim da su oni bili bezgrešni. Kad hladne glave analiziram stvari, u nekim pojedinostima sa njima ne mogu da se složim. Kao što se ni onda s njima nisam slagao u nizu stvari. Ali opšta ocjena o njihovoj ulozi u junskim zbivanjima ne može ničim biti dovedena u pitanje. Pri tome ne mislim samo na profesore, nego i na studente Filozofskog fakulteta."

NA prijemu, koji je priređen u čast visokog gosta iz Indije, u ležernoj i opuštenoj atmosferi, susreli su se Tito i studentski lideri.

Negde pri kraju prijema, Milka Minić, supruga Miloša Minića, prišla je Žarku Bulajiću i Đuri Kovačeviću, predsedniku Saveza studenata Jugoslavije. Diskretno im je rekla da se približe drugu Titu, jer on želi da porazgovara s njima.

BULAJIĆ je seo pored predsednika, a Kovačević do drugarice Jovanke. Čim su ova dvojica prišla, Broz je odmah reagovao:

- Hoću da ovaj studentski predsjednik sjedne do mene!

Zatim se obratio Žarku Bulajiću:

- Zašto vi niste došli kod mene?

- Eh, druže Tito, što me pitate. Kako sam ja mogao doći do vas? Ko bi me pustio!

Jedno od pitanja druga Tita, upućeno studentskim predstavnicima, bilo je i ko je najviše pomagao Univerzitetskom komitetu.

- Filozofi su nam najviše pomagali.

Tada je Vlado Popović, predsednikov šef kabineta, upitao:

- Je li među njima bio i Ljuba Tadić?

Ovakva reakcija šefa kabineta bila je normalna. Naime, nešto ranije, na jednom skupu, profesor Tadić je izneo mišljenje da drug Tito nije trebalo da pristane da bude proglašen za doživotnog predsednika - zbog njegovog ogromnog revolucionarnog autoriteta. To je mnogim malim birokratima bilo dovoljno da o Tadiću misle kao o državnom neprijatelju.

KO VASPITAVA DECU

NA ŠESTOM kongresu Saveza sindikata Jugoslavije Tito je govoreći o grupi profesora sa Univerziteta rekao:

"NEGIRAJU radničku klasu kao najvažniji faktor i stub ovog društva. Za njih su radnička klasa i njena uloga prevaziđeni. Savez komunista za njih ne znači ništa. Po njihovom mišljenju, trebalo bi da neki mudraci, neke tehnokrate stanu na pijedestal i svojim štapićem komanduju, a sve drugo da bude bezbojna masa. Radnička klasa trebalo bi da pita za njih i da se pokorava njihovoj samovolji. Pa zar je to moguće danas u našoj zemlji, zar je moguće da takvi ljudi i sa takvim idejama nastupaju, a da mi to i dalje mirno posmatramo. Njima nema mjesta ni tamo gdje se nalaze. (Snažan aplauz i odobravanje.) Zar da takvi vaspitavaju našu djecu na univerzitetima i u školama? Nema im mjesta tamo!" (Snažno odobravanje i aplauz.)

SUTRA: Podgrevanje straha od komunizma