Podgrevanje straha od komunizma

JUNSKI bunt studenata beogradskog univerziteta potpuno je zbunio jugoslovenske političare. Našavši se u čudu šta je ih je snašlo pokušavali su da odgonetnu šta se krije iza otvorenog nezadovoljstva akademskih građana. Mnogi su tražili utehu u objašnjenju da je to zapravo odraz onog što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj.

A šta se to dešavalo u tim zemljama. A ono što je nepretencizono, čak i naivno, krajem marta 1968. počelo na pariskom univerzitetu Nanter, svega nekoliko meseci kasnije pretvoriće se u sinergiju pobune studenata i radnika kakvu Evropa nije videla još od Oktobarske revolucije. Svega nekoliko prolećnih sedmica pre tačno pola veka bilo je dovoljno da nezadovoljstvo studenata zbog hapšenja nekolicine kolega zbog protivljenja ratu u Vijetnamu pretvori u snažan poziv za temeljni remont decenijske Pete republike.

FRANCUSKA je krajem šezdesetih godina naoko živela u miru i spokoju. Predsednik De Gol, na pragu devete decenije života, uljuljkan u apsolutnoj vlasti skrojenoj po njegovoj meri, nije krio ponos zbog stabilnosti koju je obećao i dostigao. Francuzi su mahom cenili spoljnu politiku starog generala, ali sveukupna podrška njegovoj vladavini tiho i neosetno se krnjila.

"Vreme je za penziju!", doviknuo je jedan Parižanin ka De Golovom automobilu i odmah oglobljen sa 500 franaka, zbog vređanja šefa države.

Državu je vodio kruto i autokratski. Autoritet je, međutim, 1968. godine bio izuzetno nisko na listi vrednosti dolazećih naraštaja. Francuska, prigušena dosadom, birokratizacijom i krutim režimom, borila se sa dva generacijska jaza: jednim između generacije Drugog svetskog rata i njihove dece, a drugi između De Gola i većine mislećih Francuza.

OSEĆAJ da je era razvoja i napretka završena i ugušena sveprisutnim konzervativizmom širila se među mladima, posebno studenata. Francuska je pre pola veka imala čak pola miliona visokoškolaca - čak dvostruko više nego Velika Britanija. Univerziteti su bili prenatrpani, a prolaznost na ispitima mala. Fakulteti su zabranjivali dijalog o najvažnijim društvenim i državnim pitanjima, a ideologije nisu bile dobrodošle.

U takvoj atmosferi studenti su neumorno razmenjivali ideje o promenama. Njihovi pogledi bili su usmereni ka levici, potpuno suprotnoj sveukupnoj desničarskoj klimi u Francuskoj. Zidove studentskih sobičaka krasile su slike Če Gevare, a omiljene destinacije mašte nove generacije buntovnika bile su Kuba, Bolivija, afričke države u predrevolucionarnom stadijumu.

NIŠTA zadovoljniji nisu bili ni zaposleni u industriji. Iako manje ljuti zbog okoštalosti poretka, radnike je boleo sopstveni položaj. Francuska vlada je 1967. usvojila paket mera s ciljem rešavanja privrednih problema koji su se godinama gomilali. Plate su bile ograničene, a nameti - porezi i doprinosi - povećani. Nezaposlenost je rasla, posebno zbog priliva radne snage iz nekadašnjih francuskih kolonija. Istovremeno, stvaralo se potrošačko društvo - najtraženija roba bili su televizori, automobili i oprema za kupatila.

Kao i u Beogradu, povod studentskog bunta u Francuskoj je bio posve prozaičan, čak i banalan. Dok se zemlja još dosađivala, januara 1968, grupa visokoškolaca sa Univerziteta Nanter zatražila je ukidanje podele na muške i ženske studentske domove. Mešoviti smeštaj, po njima, bio je dokaz jednakosti i otvorenosti univerzitetske sredine. Da bi saslušao njihove zahteve, u Nanter se uputio ministar za omladinu Fransoa Misof.

"Gospodine ministre, pročitao sam vaš izveštaj o omladini. Na njegovih 300 stranica nema nijedne reči o seksu među mladima", odbijajući dim cigarete, pomalo nadmeno i bundžijski rekao mu je riđokosi student Danijel Kon-Bendi, koji će svega koji mesec kasnije postati jedan od lidera studentskih demonstracija. Svetsku slavu postići će pod nadimkom Crveni Deni.

OVAJ mladić naći će se u vođstvu novoosnovanog "Pokreta 22. mart", organizacije koja će uz Revolucionarnu komunističku omladinu i niz sličnih, igrati glavnu rolu u višemesečnim francuskim političkim gibanjima. Ciljevi ovih grupa bili su nedefinisani, ali su njihovi motivi bili dosta jasniji. Nisu želeli život pod autoritetima, odbacivali su pojam vođe, pravila Hladnog rata, kao i samog De Gola, koji je svoju poziciju godinama gradio podgrevanjem straha od komunizma.

Mladi aktivisti ovih udruženja na Univerzitetu Nanter formiraće grupu "Besni ljudi", koji su u ime "društvenih promena" prekidali predavanja, ispisivali parole, skidali brave na vratima soba...

Svega dvadesetpetorica "besnih" ustrojiće se u neformalni pokret kome će marta 1968. pristupiti oko hiljadu pristalica. Već sledećeg meseca imali su oko 50.000 sledbenika, da bi u junu za njima koračalo oko 5 miliona nezadovoljnih građana koji su potpuno paralisali državu.

DELOVANjE studentske grupe i širenje njenog uticaja nije promakao režimu. Na njegov odgovor nije se dugo čekalo. Duh revolucionarne 1968. u Francuskoj time je punom snagom pušten u javni prostor, čime je napravljen najkrupniji korak u transformaciji društva i države.

Posle serije sukoba sve brojnije grupe nezadovoljnih studenata sa upravom Nanter je zvanično zatvoren, čime je klica bune preseljena u samo srce Pariza.

"Na Sorbonu!", vikao je u megafon Crveni Deni na čelu povorke jarosnih mladića, kojima su se, željni akcije i atmosfere promene, pridruživali vršnjaci iz okolnih naselja. Drevni univerzitet, jedan od simbola francuske kulture, ubrzo je bio opkoljen nezadovoljnim studentima.

REKTOR Sorbone uspaničen i zastrašen i samom mogućnošću da se i pod njegovom katedrom rodi revolucija pozvao je policiju da uđe na univerzitet i uhapsi demonstrante. Dolazak policije doneo je do tada nezabeleženi događaj - za sedam vekova postojanja Sorbona je prvi put bila zatvorena. U dramatičnoj i na momente brutalnoj akciji policije uhapšeno je 600 studenata, a slike privođenja mladića i devojaka otišle su u svet. Pariz je tih dana bio prepun novinarskih ekipa iz celog sveta, koji su izveštavali sa jedne od mirovnih konferencija povodom rata u Vijetnamu, a događaji na pariskim ulicama ubrzo su se našli u fokusu njihove pažnje.

Lisice su stavljene na ruke kolovođama Kon-Bendiju i Žaku Sovažou, lideru nacionalnog studentskog sindikata. Njima se pridružio mladi profesor fizike Alen Gizmar, čime je zaokružen liderski trijumvirat francuske studentske pobune.

Reakcija režima bila je nervozna i prekomerna. Brutalnost policije, zatvaranje Sorbone i izuzetno veliki broj uhapšenih, pokazali su da De Golova država na zahteve mladih nema pravi odgovor. I ne samo to, već i da se mladih pobunjenika plaši.

SARTR SE NE HAPSI!

PARISKI studenti i njihov bunt brzo je skrenuo pažnju šire javnosti, posebno intelektualaca. Već prvih nedelja njihove pobune dobili su podršku nekolicine veoma bitnih pokreta, sindikata i političkih grupa. Najjače je odjeknula podrška književnika i najpoznatijeg francuskog komuniste Žan-Pol Sartra, koji se nedvosmisleno stavio na stranu studenata. Svojim principijelnim, odmerenim, ali odlučnim stavom dao je žestok vetar u leđa pobuni u nastanku. Vlada Francuske zbog toga je ozbiljno razmišljala da Sartra uhapsi, pod optužbom da raspiruje nerede. Ovu mogućnost odbio je lično De Gol istorijskom rečenicom: "Volter se ne privodi u policiju."